Po(v)ratnički rekvijem

07.07.13

Autor desetak knjiga kojima se svrstao među najznačajnije srpske prozaiste na početku 21. veka, Mirko Demić (1964) je za svoja dva prethodna beletristička naslova dobio cenjena književna priznanja.
Zbirka pripovedaka „Molski akordi“ donela mu je „Andrićevu nagradu“ 2008, a roman „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ Nagradu „Dejan Medaković“ dve godine kasnije. I u svom najnovijem romanu „Po(v)ratnički rekvijem“, objavljenom kod zrenjaninske „Agore“, Demić se bavi temom kojoj se često vraća: uzaludnim sudbinama izbeglica, ratnika i povratnika trajno obeleženih srpsko-hrvatskim nerazumevanjem.

* Radnja vaše najnovijee knjige smeštena je u Babaniju koja nedvosmisleno asocira na zavičajnu Baniju. Koliko je, međutim, mesto dešavanja „Po(v)ratničkog rekvijema“ literaturna fikcija, a koliko stvarnost?
- Babanija je dovoljno fiktivna da bi otvorila prostor za „oprezna domišljanja“, ali i dovoljno stvarna da se pomenuta domišljanja ne otmu kontroli, kaže Demić.- Ona je stvarna bezljudna pustoš u koju naseljavam uspomene, lektire, sećanja, ne bi li joj povratio koji deo zauvek izgubljenog sjaja i smisla. U napuklom ogledalu Babanija se ogleda u rodnoj Baniji. I obrnuto.

*Može li se reći da je Babanija, na neki način, metafora i današnje Srbije?
-Može biti, ali bez moje eksplicitne namere. Uostalom, život dobro sačinjene metafore niko ne može da kontroliše. Bio bih počašćen ako se ona „preliva“, težeći univerzalnosti.

*Vaši junaci, predvođeni nekadašnjim učiteljem Simeonom Malobabićem, ne skrivaju sumnju u smisao govorenja, pripovedanja, pa se nameće pitanje da li se slično osećanje, u nekim okolnostima, javlja i kod vas, kao pisca?
- Sumnja je uvek prisutna. Istovremeno im zavidim i sažaljevam pisce koji su pošteđeni sumnje. Kako sumnje u svoj dar, tako i sumnje u smisao svakog posla, pa i pripovedanja. Sumnja nas tera da budemo bolji, precizniji i tačniji. Konačno - pošteniji prema svojim čitaocima.

*Kritičari ukazuju na tišinu kao primarni utisak koji karakteriše atmosferu „Po(v)ratničkog rekvijema“.
- Nadam se da dominira ženska tišina, ako takva uopšte postoji. Nekolicina kritičara zamera mom romanu na „odsustvu ženskih likova“, uprkos tome što sam prostor na kome se radnja odvija nazvao Babanijom, sa jasnom aluzijom na Baniju, ali i na predeo u kojem žive uglavnom starije žene – babe. Onih nekoliko muškaraca neprestano brbljaju (često i besmislice) i pokušavaju da budu aktivni (najčešće komično). Međutim, oni su okruženi ženskim mučanjem, zaglušujućim i optužujućim. Žao mi je ako se to ne vidi. Još mi je žalije ukoliko to ne želi da se vidi.

* Iz pozicije stvaraoca koji je, i biografijom i delom, bio upućen na proživljavanje i proučavanje ratova na prostoru bivše Jugoslavije, smatrate li da konačno, posle svega sukobljeni narodi našeg regiona mogu doživeti neku vrstu katarze?
- Nema katarze. Niti verujem da je ona moguća. Ne znam slučaj gde se katarza pojavila u „punom sjaju“. Pobednici uglavnom preteruju u veličanju svoje pobede i prikrivaju krvave tragove, dok pobeđeni iznalaze načine da opravdaju svoj poraz i tiho škrguću zubima, sanjajući buduću osvetu.

*Uprkos normalizaciji odnosa i proteklom vremenu, ponekad se stiče utisak kao da rat između Hrvata i Srba još uvek nije odložen „ad akta“.
- Nažalost, on još uvek traje, jer nam je od strane ratnih propagandi servirano da to i nije bio rat između Srba i Hrvata, već rat između pobornika zapadnih i istočnih vrednosti, između unitarista i secesionista, antikomunista i komunista, rat između četnika i ustaša, katolika i pravoslavaca... Obostrano je rat pominjan kao izmirenje starih računa i naplaćivanje još starijih dugova. Jednom rečju, mi živimo tu srpskohrvatsku šizofreniju. Pesimista sam da toj boljci ima leka.

Dušan Vidaković

21.06.13 Danas

Novi roman Mirka Demića Po(v)ratnički rekvijem bolna je priča o povratku bivšeg seoskog učitelja Simeona Malobabića u svoje selo Svračiji Zakutak u rodnoj Babaniji. Kao što se naslućuje iz rečenog, autor u čitavom delu pribegava jezičkim igrarijama, posebno u imenovanju, a u cilju postizanja univerzalnosti, pa je, na primer, Banija - Babanija, Srbija - Susjedstan, a Hrvatska - Komšilija, baš kao što dvosmisleni glagol iz naslova dela koji je protkan kroz mnoge rečenice možemo tumačiti kao neku vrstu lajtmotiva.
Simeon, koji je i narator, posle smrti žene, očajan i bez nade, odlučuje da se vrati iz Susjedstana u Babaniju, jer je u dubokoj depresiji i shvata da „živi samoubistvo“. U zavičaju se susreće sa ostalim izbeglicama-povratnicima, pa dok peku rakiju ili ubijaju vreme u svakodnevnim razgovorima i razbibrigama, pokušavaju da humorom, ironijom i anegdotama, ali često i jadikovkama, nadomeste i prenebregnu bol koji osećaju. Oni sugerišu da je izbeglica osoba koja se oseća kao „stranac u sopstvenoj koži“ i primorana je instinktom preživljavanja da opstaje iz dana u dan jer: „Živeti se mora i kad za to nema nijednog razumnog razloga.“
Celokupan roman koncipiran je kao repetativni susret Simeona sa izbeglicama-povratnicima (ratnim profiterima, smutljivcima, sitnim prevarantima, lakrdijašima i lopovima, ali i poštenim i čestitim ljudima), a svako poglavlje predstavlja priču o jednom čoveku i njegovoj sudbini. Svaki od njih se ispoveda pred seoskim učom Simeonom, koji kao nekakav srpski Sokrat pokušava dovitljivim pitanjima da sazna šta se sve promenilo u njihovim životima dok je bio odsutan. Zbog toga delo podseća na galeriju likova koji su se vratili u rodni kraj i zajedno očajavaju u kolotečini varošice dok pate za ranijim vremenima kad su živeli u staroj državi. Mnogi od likova neodoljivo podsećaju na neke od junaka tradicionalne srpske proze u delima Kočića, Matavulja, Ćopića, Andrića, što, uostalom, i autor navodi određenim reminiscencijama koje nije teško prepoznati. Međutim, ono što se mora zameriti autoru jeste nedostatak ženskih likova. Naime, postoji samo jedan ženski lik naspram dvadesetak muških! To se čak kosi sa logikom - ispada da su samo muškarci izbeglice, ali ne i žene.
Ali to nije jedini problem ove knjige. Struktura je problematična jer je fragmentarna i prilično udaljena od romaneskne forme, pa knjiga pre podseća na zbirku priča koje povezuje narator nego na roman sa radnjom na koju bi uticao glavni junak (ili obratno). Nema radnje koja bi povezivala plejadu zanimljivih junaka i njihovih sudbina a ni, recimo, klimaksa ili antiklimaksa, pa ni ozbiljnijeg zapleta. Roman se zasniva na zajedničkom osećanju likova i pripovedača Simeona, koji ih sintetiše. Jedino što ih povezuje jeste melanholija povratništva koja provejava kroz čitavo delo. Dobri romani se ne stvaraju od osećanja, rekao je jednom Sartr, a ovde možemo dodati da ne mogu biti ni romaneskni temelj (sem ako nije u pitanju izrazito poetska proza). Melanholični ton, iako ponekad prožet humorom i ironijom, često je preteran u jednoličnosti, a zbog svoje učestalosti, povremeno i patetičan. Ovo će biti mnogo jasnije kad naglasimo šta to determiniše izbeglice. Naime, oni su kao i drugi ljudi, sem što ih sržni nedostatak - konstantni pokušaj da pripadaju negde (opterećeni starim identitetom koji se meša sa novim) - onemogućava da žive do kraja i sasvim ispunjen život. Upravo zbog te dihotomije, njihova prošlost umnogome određuje tok njihove budućnosti koja se pak završava u prošlosti, a ona više ne postoji. Prošlost je duh koji se u budućnosti čak lako može pretvoriti u monstruma. Ovakav paradoks stvara patnju kod ljudi, ali kao što smo već naglasili, za dobre romane patnja nije dovoljna, a posebno smeta jednoličan način (najčešće anegdotski humor u dijalozima i melanholija u naraciji) na koji je ona predstavljena, jer se vrednost književnih dela ne zasniva na onome što je u delu predstavljeno, već na načinu na koji je to predstavljeno. Na primer, priču sličnu onoj o Raskoljnikovu možete pronaći i u hronici dnevnih novina, ali način na koji je to opisano čini da Zločin i kazna budu klasik književnosti.
Po(v)ratnički rekvijem solidno je napisan roman, na idejnom nivou povremeno izvanredan (uz određene rečenice koje su za pamćenje), ali delo je, međutim, moglo biti mnogo kvalitetnije da postoji više ženskih likova, da nije toliko prostorno ruralan i „opterećen“ u jeziku anahronizmima, kao i da je struktura bila celishodnija. Na koncu, zaključujemo da u romanu radnja nije dovoljno dobro razvijena, pa je ono o čemu čitamo zapravo samo prisećanje glavnog junaka (i ostalih likova); dakle, ništa se ne dešava, sve se već dogodilo, a čitaocima ostaju samo melanholični recidivi. Restlovi prošlosti ne znače mnogo u budućnosti, pa autor deli sudbinu svojih junaka koji su izbeglice u životu, a on je to u odnosu na savremene poetike 21. veka.

Nenad Župac

04.01.13 Večernje novosti

U prethodnih dvadesetak godina, s promenom životnih okolnosti, političkog i ekonomskog sistema, u našu književnost su ušle mnoge teme koje su pre toga bile marginalne ili naprosto nisu postojale. Jedna od mnogostruko najkompleksinijih i najtragičnijih je izbeglištvo i/ili povratništvo, kao lice i naličje jedne iste nesreće koju je sa sobom doneo građanski rat u bivšoj SFRJ. Desetak godina otkako su puške ipak zaćutale na zapadnom Balkanu, formirao se mali krug pisaca i dela koja pišu upravo o ovoj delikatnoj temi, koja je zasad najdublju umetničku interpretaciju doživela kod onih srpskih autora koji su poreklom iz Hrvatske. Među njima Mirko Demić je jedan od najtalentovanijih i najistrajnijih, onaj koji iz knjige u knjigu, više od deceniju, osvetljava po jednu od strana nesreće koju je sa sobom doneo srpsko-hrvatski sukob tokom raspada bivše zajedničke zemlje.
Čini se kao da je u toj spirali njegov najnoviji roman "Pov(r)atnički rekvijem" vršna, kuminatorna tačka, jer je tišina reč koja ga najbolje opisuje. Tišina u kojoj polaku umiri retki srpski povratnici na Baniju, tišina od koje beže i retki hrvatski pobednici koji pokušavaju da žive u njoj, tišina u kojoj divlje životinje polako osvajaju prostor koji su ljudi nepovratno napustili nakon rata.
Kroz 24 poglavlja romana, u kojima nam je putovođa bivši učitelj Simeon, susrećemo se sa nizom likova kroz koje Demić opisije mnoštvo varijeteta zapravo jedne te iste vrste ljudi: Srba izbeglica povratnika, ljudi koji su pred "Olujom" 1995. izbegli u Srbiju, da bi se nakon nekoliko godina potucanja, nesnalaženja i odbijanja u novoj sredini, kao nevoljnici vratili u svoj zavičaj i postali povratnici, koji se sada u jednoj novoj državi potucaju, ne snalaze i bivaju suočeni sa odbijanjem. Samo je prirodno okruženje u koje su se vratili isto, dok je sve drugo nepovratno promenjeno. Bez reči optužbe za ma koju stranu, Demić je ispisao stranice u kojima opisuje pojedinačne sudbine, iz kojih se može lako iščitati geneza, ali više od svega dubina tragedije koju je rat sa sobom doneo.
Rat čiji su uzroci možda još i bili jasni ili očekivani, ali čije posledice svakako to nisu, jer kako drugačije shvatiti tišinu banijske pustoši, u kojoj sada zapravo više ne žive ni pobednici ni pobeđeni, već samo divlje zveri? Brižljivo utkivajući književne, religijske i kulturne simbole i asocijacije u svoj roman, u njegov egzistencijalni predložak, upućujući nas na Kočića, Uskokovića, Andrića ili Ćopića, Demić je pisao knjigu koja uspeva da se odmakne od ovde i sada i koja molskim akordima izgovara rekvijem za jedan prostor (i sve njemu slične) i njegove mrtve i mrtve a žive ljude, koji će od sada barem u ovoj priči imati svoje mirno mesto za konačni počinak.

Mladen VESKOVIĆ

14.10.12 Politika

Opustela Banija u koju se tiho i sporadično vraćaju njeni izbegli stanovnici, postaje mitska Babanija već prvom rečenicom romana Po(v)ratnički rekvijem Mirka Demića - „Odavno ne živim”. I drugi će po(v)ratnici, kako ih Demić naziva ispisujući kovanicu koja označava ne bilo kakav povratak već onaj koji se odvija „posle rata”, često naglašavati: „Mi smo živi mrtvaci... samo su nam mrtve naše besmrtne duše”, izokrećući motiv živih mrtvaca Huana Rulfa u motiv onih koji sebe doživljavaju kao da im je život već okončan i čija se „svakodnevna jadikovka” zaista pretvara u rekvijem, molitvu za mrtve iz čistilišta, kome Babanija odista sliči.
Prvi roman o izbeglicama i povratnicima u nas pokušava da na delikatan način prikaže očajanje onih za koje su rat i promene koje je on izazvao predstavljali kraj njihovog života u simboličkom smislu, kao da je uopšte moguće o očajanju i smrti pisati delikatno. Demić zato želi da ličnu i priču Krajišnika uzdigne na opšti nivo, menjajući imena Srbije i Hrvatske u Susjedstan i Komšiliju, a Banije u Babaniju (na jednom mestu čak ironično nazvanu Babilend), zemlju naših baba (i deda).
Nevolju da se u romanu o zemlji Babaniji, gde ne samo da se u korenu reči aludira na žene već se i eksplicitno naglašava da je to postala „zemlja baba”, nalaze isključivo muški likovi, osim jednog ženskog, pitoresknog lika izvesne Vasilije, koja je zaslužila čitavo poglavlje, dok ih je dvadesetak posvećeno gotovo isključivo muškim likovima pored kojih promine poneka starica, Demić pokušava da prevaziđe čestim opaskama da su se u selu svi „zbabali”, ali u pripovesti ostaje izvestan vakuum i osećaj da joj nedostaje ženska vizura po(v)ratničke nesreće.
Roman je, ako zanemarimo nedostatak ženskih aktera, raskošna izložba upečatljivih i tanano pročitanih portreta i tipski prepoznatljivih likova ratnih profitera, novih bogataša, smutljivaca i lopova, snalažljivih, duhovitih i prznica, ali i dostojanstvenih, prefinjenih, snažnih karaktera. Tako da među čitavom plejadom Matavuljevih, Kočićevih, Ćopićevih tipova, nijedan lik nije ostao bez trunke onog specifičnog, ličnog i stoga osobenog što ga izdvaja od ogoljene tipologije, uključujući tu i samog pripovedača, lik učitelja (biblijskog Jeremije čiji plač osluškujemo), rezonera i hroničara sopstvene i sudbine ljudi svoga kraja.
Demić piše epistolarni roman u prvom licu, naglašenih emocija i ispovednog tona, realističkog diskursa u obzorju Petra Kočića na koga direktno upućuje imenom junaka Simeona i poglavljem „Zulumi učitelja Simeona”. Upravo intertekstualne veze sa domaćom književnom tradicijom direktno pominjanje, između ostalih i Matavulja, Šantića, Vasiljeva, ili indirektne spone sa Ćopićem, Selimovićem, Andrićem, pa i Gogoljem i srpskom narodnom epikom, uspevaju da relaksiraju dah i duh epohe realizma koja se ovde ne priziva slučajno, već namerno da bi potencirala nevolju ovih prostora gde se istorija prečesto ponavlja.
U samoj mitskoj Babaniji, ponavljanje kao osnov svakog mita, pravila mitološke cikličnosti, kruženja koja bi trebalo da održi simboliku smene rađanja i smrti gde noć smenjuje zora, zimu proleće, a starce mladi naraštaj, kao da prestaje da važi. Seljani, „živi mrtvaci”, samo simuliraju ispražnjeni mitološki obrazac poštujući obrede poput okupljanja oko rakijskog kazana koje se i samom Simeonu pričinjava kao pozorišna scena gde svi izgovaraju davno naučeni tekst zdravice misleći pri tome na sopstvenu propast i tiho umiranje za života. Ove, „odavno suvišne ljude”, uglavnom starce bez žena i bez obnoviteljske snage, nema ko da smeni, čak i ako se uzme u obzir poglavlje posvećenom jedinom detetu u selu, dečaku sa nadimkom „Mali Radojica” u koga polaže istovremeno i nadu i bojazan da će se nada izjaloviti.
Bol, tuga, jad, mržnja, starost i simbolička smrt ispunjavaju prostor Babanije za koju pisac sugeriše da je mesto ispražnjeno od ljudi, kuća, normalnog života, nade i radosti, pa čak i od nostalgije za prethodnim životom. Ali smisao ovog romana i jeste u tome da ovim prostorima podari neka druga značenja, pre svega izgovorenu reč, svedočenje kao zalog da se i glas poniženih i uvređenih može čuti.

Jasmina Vrbavac

06.10.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Citat: U svom višegodišnjem potucanju po Susjedstanu izoštrio sam sluh za svaku humanitarnu pomoć, dreždeći pred zgradama Crvenog krsta i sličnih ustanova i tamo stičući vanrednu sposobnost da među prvima „nanjušim“ gde se i šta deli, kome se pomaže i šta treba poduzeti da se do pomoći dođe. Ovakvoj se „sposobnosti“ izveštila većina izbeglica, ma gde bili i odakle dolazili.

Sadržaj

Svojevrsni „etno“ roman sa junacima koji naseljavaju gorštačku, opustošenu Babaniju. Demić slika oporu i nesrećnu gerijatrijsku babanijsku raju krivu samo zato što su tu rođeni a, istovremeno, kroz sudbine ovih izbeglica-povratnika prelama i njihovo stradanje u netom okončanom ratu „Komšilijanaca“ i „Susjedstanaca“.

Reč kritike

Retki stanovnici nastanjeni u krajini bola i čemera, izgubljenih identiteta a bez nade u potrazi na novim, svojevrsna su „braća“ mrtvih seni iz čuvenog romana „Pedro Paramo“ Huana Rulfa; jedino što, izgleda, niko stanovnicima Svračjeg Zakutka nije saopštio da su već mrtvi. Prateći najbolju tradiciju srpske realističke pripovedne proze, autor je roman „ukrasio“, i istovremeno postavio nužnu distancu, brojnim književnim aluzijama koje pomažu da bolje shvatimo komplikovanost i traume srpskohrvatskih, izvinite, komšilijanacosusjedstanskih odnosa.
Đorđe Pisarev