Plišani soliter

19.02.08

Oduvek imam fascinaciju šezdesetim godinama, zbog rokenrola, ikonografije i oslobađanja koje je nastupilo. Mogu samo da zamišljam kako je Beograd šezdesetih izgledao, i zato slika ove decenije koju dajem u knjizi možda nije autentična u realnosti, ali je izmaštano autentična. Filmovi "Subotom uveče", "Ljubav i moda", đokisti i mikisti, spotovi Silueta donekle su mi dočarali to vreme, ali su moje, nikad proživljene beogradske šezdesete ipak nastale u mojoj glavi - objašnjava Ana Vučković, autorka nedavno objavljenog romana "Plišani soliter" (u izdanju "Lagune") u kojem sa mnogo sete govori o vremenu koje su proživljavale generacije njenih roditelja.

O čemu sve volite da pišete? Koliko se pri pisanju oslanjate na sopstvenu intuiciju?
- Možda bih ranije rekla da je u pitanju intuicija, sada bih to radije nazvala strašću. Neka tema vas okupira, uzme vas pod svoje, neki detalji i sitnice rastu kao lavina u poglavlja, rečenice se nadovezuju jedna na drugu nekada smišljeno, nekada zato što tako same žele, ponese vas lepota neke osobe, prizora, nekog tuđeg umetničkog dela zbog kog želite da napravite svoje. Čudno je to. Stalno pišem o sebi, onome što volim, onome što nikada neću moći, onome što osećam, o pop kulturi koja je moja velika zanimacija, o paradoksima i o stvarima za koje mislim da ih niko drugi ne primećuje. Đavo je u detalju, u crnoj kafi koja se isparava.

Koliko autobiografskog ima u svakom od vaših romana?
- Ne verujem u književnost koja nije autobiografska. Ako nešto napišem, to nikako ne bi mogao da napiše neko drugi, i obrnuto. Verujem da čak i najdosadniji i najsuvoparniji seminarski i naučni radovi u tragovima imaju dinamiku osobe koja ih je pisala. Moji romani su vrlo autobiografski. Nekad se javim kroz baku u staračkom domu, zamišljajući kako bi meni bilo na njenom mestu, nekada sam sredovečni muškarac, ali sam najčešće buntovna i nežna devojka koja sama korača ulicama grada sa glavom prepunom kose i čudnih misli.

Kritika je procenila da poetike koje zastupaju mladi pisci objedinjuju lirizam i fantaziju, ironičnu istoriju, vedri, humorni nihilizam i sreću književnog stvaranja. Koliko svoje dosadašnje stvaralaštvo svrstavate u ovakve i slične okvire?
- U nekim od pomenutih odrednica prepoznala sam ono što jako volim kod nekih mladih pisaca. Kada pišem, ne razmišljam gde će to tačno odvesti, već to radim po osećaju, povodim se gorepomenutom srećom književnog stvaranja i lepotom celine koja pisca ispunjava samodovoljnom radošću. Ne razmišljam previše o tome u kom je okviru ono što sam do sada napisala, da me klasifikuju i ocene ostavljam čitaocima, kritičarima i onima koji to žele. Čak mi je i vrlo teško da se samoklasifikujem. Za mene je pisanje avantura, pa gde stignem.

Postoje li i koja su to osnovna poetička iskustva po kojima se razlikuju generacije proznih pisaca? Koliko se uopšte može govoriti o nekakvoj generacijskoj podeli?
- Naravno da vreme u kome živimo svoje neponovljive živote diktira kako ćemo misliti, pa onda i pisati. Retko kada pročitate nešto što nema veze sa kontekstom vremena u kome je nastalo, mada se i to dešava. Pisci rođeni šezdesetih i sedamdesetih bili su mladi u vreme kada je besneo rat, pa najčešće nisu mogli ili nisu želeli da izbegnu tu temu. Sada, posle svega, mi, mladi pisci kao da se nalazimo na skladištu tema od kojih nijedna ne štrči, kao što je to nekad bio rat, iako je rat u bilo kom svom obliku uvek dobra tema. Čini se da sad svako može da izabere ono što mu se sviđa i da o tome piše, a nekada su teme "hvatale za gušu". Pojednostavljeno, pisci koji sada imaju četrdeset godina uglavnom su bili angažovani. Čini mi se da je moja generacija pisaca lenja, uspavana i da joj je udobno, ali i iz toga, uverena sam, mogu ispasti sjajne stvari. Revolucija nekad ume da počne iz kreveta. Setite se Oblomova, koji je, ponekad mi se čini, vrhunac buntovnosti.

Koje generacije pisaca su najviše uticale na vaše razmišljanje? Koje od njih biste naveli kao svoje uzore?
- Ako bi to trebalo da bude jedna generacija pisaca, to bi sigurno bili bitnici. Posle njih možda i simbolisti i njihove predivne sinestezije. Pojedinačno, na mene su uticali tematski i stilski dijametralno različiti pisci od Vajlda, preko Kortasara, Bukovskog, do Hornbija i Peljevina. Ubeđena sam da sve ono što uzmete ili odbacite čujete, pročitate.

Da li je po vašem mišljenju književnost jedna od boljih ili gorih stvari u Srbiji?
- Ima svakakve književnosti, kao i svakakvog mesa u mesari i jabuka na pijaci. Uvek ima da se probere. Mislim da ima odličnih knjiga, kao što ima i fenomenalnih ljudi svuda. Mislim da to nema mnogo veze za Srbijom. Svaka zemlja ima svoje silikonske lepotice, fudbalsku mafiju, svoje andergraund i bestseler pisce, omražene TV voditelje... Knjige su svuda okolo, ima svega, možda će vam pogled na svet ili jedan dan promeniti knjiga nominovana za NIN-ovu nagradu, a možda i ona na dnu police, koju je pisac entuzijasta štampao sam u sto primeraka.

Kako vidite svoj rad u budućnosti?
- Posle pisanja knjige imate taj period akumulacije i uživanja u životu da biste negde u zadimljenom baru s čašom u ruci pronašli novu temu. Ili da bi ona ščepala vas. Uvek ću pisati nešto, u to sam uverena, pa bile to pesme, priče, drame, scenariji. Ne planiram svoj rad u budućnosti, kao što ne planiram ni život. Shvatila sam da se dešavaju čudne, sumanute i divne stvari - da im se treba prepustiti. Moje sledeće knjige biće sigurno potpuno drugačije, jer se i ja menjam. Strast ostaje ista, oblici se menjaju.

N. Tusić

22.02.08 Popboks

Nekontrolisani poriv Ane Vučković za referentnošću na pop kulturu predstavlja najkrupniju manu Plišanog solitera. Autorka gori od želje da s čitaocem podeli šta je sve pročitala, slušala, pogledala... S druge strane, ona ima raspisanu ruku, istančan osećaj za fin detalj, što Plišani soliter čini zanimljivim promašajem
Ana Vučković, koja je debi romanom Epoha lipsa juče (2003) izborila titulu najmlađeg finaliste užeg izbora za Ninovu nagradu, proslavila je 23. rođendan objavljivanjem Plišanog solitera, svog trećeg dela. Iako su danas postmoderne klasifikacije teško uhvatljive, Plišani soliter (Laguna, Beograd, 2007) nije roman, kako to naglašava autorka, već zbirka pripovedaka. Istina, pojedini motivi se ponavljaju u više priča, ali samo na nivou pukog, često usiljenog navođenja, ne uspevajući da na zadovoljavajući način povežu pripovesti raznorodnog sadržaja i neujednačene dužine.
Plišani soliter nudi razbarušenu urbanu prozu u kojoj se, zbog literarnog zanosa spisateljice i nedovoljno oštrih intervencija urednika, ne može razlučiti važno od izlišnog. Vučkovićeva delo započinje monologom prijatelja silovane devojke koja je u komi (a koja je, možda, i junakinja čuvene Morisijeve pesme), nastavlja ga traktatom o vašarima i žetonima u socrealistčkom miljeu SFRJ, da bi stigla do nepotrebno detaljnog prikaza života dvoje američkih obožavalaca Marka Bolana tokom 70-ih.
Slede i razmišljanja (nepostojeće) holivudske dive u bolničkoj postelji, a našlo se mesta i za prisećanja na doba Boljeg života, Meda Medenjaka i Vuka Rosandića (frontmena grupe Ruž), te za spisateljske minijature u kojima Ana Vučković konceptualno oponaša prepoznatljive rukopise Bukovskog i Bernharda. Od ostalih uticaja mogu se prepoznati Džojs, Virdžinija Vulf, Havijer Marijas i Roberto Bolanjo.
Autorka je u jednom intervjuu izjavila: „Recite sve i kad god želite“. Nažalost, ona tu svoju maksimu beskompromisno sprovodi u delo u Plišanom soliteru, zaboravljajući da ponekad manje može biti više. Pojedine priče (Pepeljugina sestra, Ljubitelji patetike i Detinjstvo) primeri su žurnalistički shvaćene proze, kakva se, na primer, može pročitati na ekranu laptopa Keri Bredšou, junakinje serijala Seks i grad.
Nekontrolisani poriv Ane Vučković za referentnošću na pop kulturu predstavlja, paradoksalno, najkrupniju manu dela. Autorka gori od želje da s čitaocem podeli šta je sve pročitala, slušala, pogledala i upila iz popkulturnog domena. To i ne bi bilo problem da se uglavnom ne svodi na taksativno nabrajanje, te pop reference ne proizilaze iz biti priče već su same sebi svrha.
Kako drugačije objasniti ispade poput „Son of A Preacher Man lelujanje tela“ ili „Svi ti ljudi koji se bore za mesto u koloni beznadežno zaglavljenih automobila imaju negde u kući oker espadrile, šorts za tenis, svetlozeleni sjaj za oči koji se ne usuđuju da stave. Sporting life, što bi rekao Lindzi Anderson, i dražesni Decemberists“.
Likovi koji nastanjuju Plišani soliter su svi odreda isti, zaronjeni u svet pop kulture: oni praktično spavaju u Kinoteci, poređenja grade isključivo uz precizno navedene pop reference... Sve to svet ove knjige čini jednoličnim, a čitavu postavku previše apstraktnom da bi se unutar priče iskristalisao uverljiv dramski naboj.
Dodatnu teškoću predstavlja usiljena pripovedna tehnika (uglavnom zasnovana na monološkom obraćanju predmetima čežnje), pa probijanje kroz kao beton gustu građu ovog dela povremeno nije lak zadatak.
S druge strane, Ana Vučković ima raspisanu ruku, istančan osećaj za fin detalj, što Plišani soliter čini zanimljivim promašajem. Procentualno malobrojnim poklonicima pop kulture Plišani soliter može poslužiti kao koristan leksikon u kome su pobrojane stvari koje poznaju i vole, a takođe ih može odvesti i u dalja istraživanja svetskog (i domaćeg) pop nasleđa.
Ostaje nada da će talentovana autorka za svoje sledeće delo konstruisati čvršće temelje koji će moći da izdrže sav taj popkulturni balast.

Zoran Janković

16.02.08 Politika

U jednom od svojih stripova Aleksandar Zograf je dokazao da i gledanje televizije može biti korisno. Prizore iz prošlosti koje je gledao na televiziji koristio je kao neku vrstu meditacije. „To se prvi put desilo kada sam gledao nekakav stari film iz tridesetih godina. Film je izgledao poprilično staromodno i ja sam pokušao da se koncentrišem na dizajn scenografije u pozadini. Iznenada zatekoh sebe kako zamišljam da pripadam vremenu i prostoru prikazanom na filmu, da je moja stvarnost zapravo stvarnost tridesetih. Dok je to trajalo, stari dizajn se više nije činio tako udaljenim i prastarim. Štaviše, bio sam u stanju da razumem specifičnu atmosferu momenta u koji je smešten u vreme pre nego što sam uopšte bio rođen.“
Zbirka pripovedaka Plišani soliter Ane Vučković jeste neka vrsta slične (literarne) meditacije. Još jednom insistirajući na trojstvu: knjiga, muzika, film, spisateljica smešta junake u raskošnu scenografiju koja je stvorena od pop-materijala. Iz pasusa u pasus ona se poziva na ikone pop-kulture, na čuvene muzičare, holivudske glumce i glumice, kultne i one manje poznate filmove, dajući svakoj storiji neku vrstu muzičke podloge. Kao u Zografovom stripu, pop-naboj Plišanog solitera učiniće da se čitalac saživi sa epohom kojoj njeni junaci pripadaju, što spisateljica na kraju i jeste želela. Ana Vučković, čije izvanredno poznavanje pop-kulture ali i istorije filma, muzike, svakako jeste za pohvalu, upravo će na ovom temelju graditi priče. Pišući ljubavne i druge storije koje su smeštene u Beograd prošlog veka – Beograd koji je i na koricama knjige proglašen za glavnog junaka – kroz rafal imena heroja pop-kulture, pokušaće da osenči vreme i mesto u kome su njeni likovi živeli. Ona će se u svakoj svojoj priči saživeti sa atmosferom kojom junaci dišu, a kroz priču će uvek prošetati poneki glumac, odjeknuti poneki refren, sevnuti filmska replika, dajući pripovetkama određenu primesu hronike, plus pasus iz istorije popa.
No, koliko god taj pop-sklop pripovedaka bio nešto što će ukrasiti priču, dati joj na snazi i učiniti je pikantnom, on će, može biti, na nekim mestima preplaviti storiju i baciti glavne junake u drugi plan. Zapravo, možda će pop-digresije učiniti da se skoncentrišemo na scenografiju pripovedaka, da se saživimo sa vremenom koje nam samo na prvi pogled ne pripada, ali da tada, u tom dizajnu minulih decenija, ne možemo pronaći junake zbog kojih je pozadina i stvorena.
U novim pripovetkama Ane Vučković potvrđen je onaj literarni talenat i onaj bogati pripovedački jezik koji ju je već u devetnaestoj godini na velika vrata uveo u domaću književnost, ali od naslova do naslova u „Plišanom soliteru“ kvalitet njenih pripovedaka će se menjati. Od zaista dobro ispripovedanih storija, do pripovedaka koje su suviše anegdotalne i koje ni pop-dodaci ne mogu izvući. Od pripovedaka koje su bliske lajt eseju, do pripovedaka koje više liče na dobre kolumne nego na priče.
Uz to, moraju se pohvaliti retki ali zaista dobro napisani dijalozi. „Ne, pitam te ozbiljno“, kaže junak pripovetke „Bezdušne tijare“, „da li su šezdesete i dalje crno-bele? Znam da su noar filmovi crno-beli, da su takve Rodčenkove fotografije, slika Vajldove sahrane, paparazzo slike Lane Tarner. Ali sada me zanima da li su šezdesete u celini još uvek crno-bele?“ Zašto to pitanje? „Zato što su nekako, zar ne, ljudi tada sve videli šareno, glumci su jedni druge videli na snimanju šarene, normalno, kao mi jedni druge sad, a proizvod, film, bio je crno-beli.“ Na moguću opasku da su i dvadesetih glumci bili šareni, a crno-beli na filmu, stiže replika: „Živeti dvadesetih i tridesetih, pa i četrdesetih u realnosti je bilo crno-belo.“ No, moralo je biti čudno biti crno-beo u tim šarenim šezdesetim!
Između tih nekoliko redova mogla bi se pročitati suština problematike kojom se bavi „Plišani soliter“ Ane Vučković. Da li crno-belifilmovi ili ploče, mogu da oboje crno-bele uspomene, da ih pretvore u kolor televizor sećanja,kako proizvodi pop-kulture koje nije pojelo vreme, pomažu da se ožive uspomene i zaboravljeni junaci? Šta je crno-belo, šta je šareno, da li je dugme za boju na televizoru, ili je sakriveno u nama...

Mića Vujičić

05.12.07 B92

Glavni junak treće knjige Ane Vučković je Beograd. Posredi nije samo njegov savremeni lik, nego i sve ono što su slušali, oblačili, pili i način na koji su se zabavljali roditelji današnjih njegovih žitelja.
U romanu Plišani soliter mlada autorka u neformalnoj rekonstrukciji različitih razdoblja ide do samog urbanog izvora – do Holivuda.

Šta se zaista desilo holivudskoj divi Helen Bop? Koju bizarnu tajnu čuvaju srpski ringišpili i kakve veze ta gvozdena mašinerija ima sa karoserijom mini morisa u kom je izdahnuo Mark Bolan? Zašto glavna junakinja voli sama da šeta noću gradom i da li će njena sudbina biti identična sudbini devojke u komi iz istoimenog singla Smithsa?

Osim brojnih likova Beograda i ljubavnih epizoda iz više različitih decenija dvadesetog veka, čitaoce će najviše pleniti upravo pop naboj Plišanog solitera, a posebno autentični opisi sa velikim smislom za detalj, dati iz meke i nežne ženske perspektive, sa mnogo sete za vremenima o kojima još jedino svedoče ploče, filmovi i – knjige.

Ana Vučković, rođena je u Beogradu 1984. godine. Apsolvent je dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavila je romane Epoha lipsa juče (2003) i Lust ’n’ dust (2004). Za kratku priču „Ljuljaška“ dobila je Pekićevu nagradu za mlade talente 1999. godine. Plišani soliter je njen treći roman.