Kenet Vajt (Kenneth White) roden je 1936. godine u Glazgovu. Studirao francusku i nemacku književnost, uporedo izucavajuci latinski i filozofiju. Oduvek zadivljen duhom istoka želeo je da tamo upozna i realni, svakodnevni život. Zato je mnogo i stalno putovao, voden istinskim osecanjem za razliku. Mnoge njegove knjige imaju izvestan putopisni ton, a neke su posvecene dalekim kulturama. Vajt je pesnik i esejista, ujedno i kulturolog, filozof i antropolog, jer su njegova dela plod interesovanja za više disciplina. Od 1983. do 1996. godine bio je profesor poetika XX veka na pariskoj Sorboni. Dobitnik je, izmedu ostalih nagrada, Prix Medicis etranger za Plavi put (1983) i Grand Prix du Reyonnement de l"Academie franqaise za životno delo (1985). Objavio je više knjiga poezije koje se, poslednjih godina, pojavljuju u dvojezicnom izdanju, na francuskom i engleskom jeziku. Novije esejisticke knjige Vajt piše na francuskom, a u toj oblasti najznacajnije su mu Mirna apokalipsa, Svet Antonena Artoa, Hokusai ili culni horizont, Nomadski duh i Visoravan albatrosa. Iz putopisne literature najpoznatije su mu knjige Plavi put i Divlji labudovi. Tvorac pojma geopoetika, Kenet Vajt je 1989. godine u Trebordenu, Francuska osnovao Medunarodni institut za geopoetiku.
16.01.05 Danas
Beskrajni plavi put
Plavi put, Kenet Vajt
Plavi put Keneta Vajta (Geopoetika, Beograd, 2004) ovog autora, najpoznatije je delo osnivača i ikone tzv. "geopoetičkog" žanra - non-žanra - u savremenoj književnosti. To je čudesna i originalna rekonstrukcija jednog od vajtovskih mitskih, i stvarnih svetova koji i danas, kao vekovima, opstaju na Labradoru, prostoru severo-istoka Kanade.
On piše o svemu što se opire definiciji i svrstavanju u uobičajene civilizacijske kalupe, a što karakteriše duh ovog polarnog podneblja, prožetog mistikom, u bojama polarne svetlosti i senki: o lovcima, neobičnim životinjama, Indijancima, Eskimima, okruženim vetrom , ledom i duhovima predaka, otkrivajući tajanstvenu sličnost sa zapisima, idejama i sudbinama drugih velikih duhovnih nomada evropske civilizacije. Poseban sloj priče je pravi lavirint citata i maksima najrazličitijih autora. Potpunom užitku čitanja doprineo je i znalački prevod (s fransuskog) Nenada Krstića.
Kenet Vajt te pripovedačke niti prostora i vremena povezuje, kao i uvek, svojom beskrajnom erudicijom, obogaćujući pikarske sudbine neobičnih likova unutrašnjim filozofskim reminisciranjem. I, naravno, ironijom, izazvanom kontrastom između znakova tla i novokomponovanih simbola pop-kulture i potrošačke civilizacije.A suštinu tog uzavrelog života, bolje reći tih života u večitom lutanju najlepše i najkraće iskazuje ova Vajtova opaska: " Kažu u zen tekstovima: kad stigneš do vrha planine, nastavi da se penješ. Recimo ovde: kada stigneš do kraja puta, nastavi da hodaš".
Kent Vajt je zahvaljujući svom ekskluzivnom beogradskom izdavaču, Geopoetici, dobro poznat našim čitaocima ( dosadašnji naslovi: "Nomadski duh", "Visoravan Albatrosa", "Pisma iz Srbije i Crne Gore", "Divlji labudovi"). Škot rođen u Glazgovu, 1936, u drugoj polovini svog "puta" izmestio se na jug, najpre u Pirineje, a potom u Bretanju, predavao je na pariskoj Sorboni i 1989. osnovao Međunarodni institut za geopoetiku sa centrima po celom svetu.
V. R.
