Platno

18.04.08

Smatram da je danas teško govoriti o pobuni, osim ako se utapanje u maticu masovne kulture i jurnjava za modom ne smatraju nekom vrstom prećutne pobune
Adam Zagajevski (1945), poljski pesnik, esejista, profesor univerziteta u Poljskoj, širom Evrope i u Americi, ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu i dobitnik niza poljskih i evropskih nagrada, prevođen na tridesetak jezika, između ostalih i na srpski, prvi put boravi u Beogradu na poziv izdavačke kuće “Arhipelag”, koja je nedavno objavila njegovu pesničku zbirku Antene, a uskoro će i izbor eseja iz zbornika Odbrana vatrenosti i Pesnik razgovara s filozofom, sve u prevodu Biserke Rajčić, Srpskog PEN centra, Kulturnog centra Beograda i Srpskog književnog društva. U Kulturnom centru Beograda 17. aprila održaće književno veče, na kome će čitati svoju najnoviju poeziju i govoriti o položaju pesnika i poezije u današnjem svetu. Susrešće se sa piscima članovima Srpskog književnog društva i vojvođanskim, održati književno veče u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, posetiti Galeriju Matice srpske i Galeriju Beljanski.
Bila sam svedok tvojih početaka u poeziji i esejistici. Pamtim nastanak grupe pesnika “Danas”, tvoj izbor između Solidarnosti i usamljenosti i tvoj povratak u Poljsku i Krakov.

Šta se događalo između tih tačaka sa tobom i tvojom generacijom zvanom Novi talas? Bili ste buntovnici, to ste i sada na određen način, naravno, buneći se protiv drugih stvari.

- Moja generacija je doživela prilično neobičnu sudbinu – naše ideje, a delimično i naša “estetika” su 70-ih godina prihvaćene od priličnog dela javnog mnjenja, i to kao poželjne. Naravno, mislim pre svega na ogroman pokret “Solidarnost”. Pri čemu se pre radilo o sličnosti pogleda, o susretu na pola puta nego o nametanju naših stanovišta tako velikom društvenom pokretu. Tako da smo, najkraće rečeno, bili pobunjeni protiv komunizma, ali ponekad i “konformisti” unutar opozicije. To je bilo sjajno, iako prilično iritirajuće. Smatram da je danas teško govoriti o pobuni, osim ako se utapanje u maticu masovne kulturi, jurnjava za modom ne smatraju nekom vrstom prećutne pobune.

Kako si prihvaćen u Evropi, a kasnije i u Americi? Na čemu se temeljila razlika između tebe i pesnika Zapada, između vaših poezija? Da li si je osećao u izboru tematike, mesta u kulturi, jeziku?

- Švedska je bila prva zemlja u Evropi u kojoj se moja poezija čitala pažljivo, kasnije Nemačka. I u SAD sam dosta brzo prihvaćen. Razlika između mene i pesnika Zapada, ako je postojala – sastoji se pre svega u odnosu prema prošlosti, u neskrivanju oduševljenja velikim delima prošlosti. Osamdesetih godina na Zapadu su među mojim vršnjacima, a i među starijim piscima, dominirali jezik generacije ’68, ideologija ’68. I mi smo bili Generacija "68, ali potpuno drugačija, jer smo bili željni blaga prošlosti, nismo je prezrivo odbacivali, bili smo pre generacija nepoverljiva prema komunističkoj utopiji i u skladu s tim uverena da se književnost ne može svesti na društvenu funkciju – već da tajne postoje i dalje.

Zbog čega je relativno brzo došlo do raspada grupe “Danas”? Šta vas je tokom desetak godina povezivalo? Zbog čega si sa Kornhauzerom napisao “Neprikazani svet”, smatrajući tu knjigu danas malčice naivnom?

- Grupa “Danas” je morala brzo da se raspadne – zbog estetskih, ali i političkih razlika. Neke naše kolege su se dobro osećale u komunističkoj partiji. U početku nas je povezivala ambicija iznošenja novih, kritičkih, ozbiljnih reči. U Krakovu se, na primer, smatralo da je najbolja formula za preživljavanje komunizma kabare, smeh, povezivanje dosetke i lirizma (uostalom, sjajni “Podrum kod ovnova”). Mi smo – takoreći nesvesno – travestirajući Marksa – smatrali da se ne radi o preživljavanju komunizma već o njegovom rušenju. Neprikazani svet je izražavao tu energiju. Pri tome sam ja, slično kao i Kornhauzer i mnogi drugi naši prijatelji, pre bio introvertit, sanjar, a ne društveni radnik – što je predstavljalo veliku suprotnost pomenutom programu. U tom smislu Neprikazani svet je bio pomalo naivan, jer zadatak književnosti nije samo u prikazivanju stvarnosti...

Zbog čega si za svog pesničkog učitelja izabrao Zbignjeva Herberta, pesnika koji je veoma popularan i u Srbiji, koga si takođe kritikovao u vreme pisanja “Neprikazanog sveta”?

- Nisam sasvim siguran u to ko mi je na početku bio učitelj: čini mi se da mi je na samom početku bio Ruževič, a nešto kasnije Herbert, a još kasnije veliki Miloš. U periodu pisanja Neprikazanog sveta Herbert se i meni i nama činio veoma zagonetnim, u tom trenutku mi smo imali revolucionaran temperament, otud element izvesnog otpora prema autoru pesama o Gospodinu Kogitu. Međutim, brzo sam shvatio da je u poeziji jedina revolucija nadahnuće. U Herbertovom slučaju nadahnuta kombinacija ozbiljnog tona i ironije, katkad tople, dobrodušne, a katkad sarkastične.

Koga si od evropskih i američkih pesnika smatrao i smatraš svojim učiteljem i zbog čega?

- Lista mojih “učitelja” u evropskoj ili američkoj poeziji je veoma dugačka. Zapravo, ja sam rđav čitalac poezije, reagujem samo na neke pesme, premalo sam strpljiv, tragam za nečim što bi me najdublje doticalo. Romane čitam strpljivo, a pesme nestrpljivo. Romanopiscima opraštam razvučenost, pesnicima ne (što ne znači da i sam ne proizvodim dugačke stvari...). Prema tome, na toj listi su veoma različiti pesnici: Šekspir, Helderlin, Mandeljštam, Antonio Maćado, Klodel, Gotfrid Ben, Elizabet Bišop, Vladimir Holan... Lista je, naravno, znatno duža, jer uvek nekog zaboravljam, a kasnije zbog toga imam grižu savesti. Međutim, svaki od pomenutih pesnika uči me nečem drugom, zbog toga za njih ne nalazim zajednički imenitelj.

Šta je specifika poljske književnosti, posebno poezije i zbog čega je tako mnogo prevođena i cenjena van Poljske?

- Šta je specifika poljske književnosti? Hteo bih to da znam! Kada čitam pesme velikih pesnika prethodne generacije (Miloš, Herbert, Šimborska, Vat, Ruževič), divim im se zbog toga što izražavaju veoma važne teme, što ne omalovažavaju “temu” (mnogi pesnici smatraju da je nevažno o čemu se govori, samo da je jezik dobar – međutim to nije istina), što govore o najsuštinskijem, o stvarima povezanim sa životom celog naroda ili društva, kao i sa životom pojedinca, da imaju filozofske fascinacije, a istovremeno da su formirali vlastiti, lični jezik.

Kako vidiš recepciju svoje poezije u svetu?

- Teško pitanje – šta je recepcija moje poezije u svetu? To se zbiva na dva nivoa, na nivou kritike, kritičkih tekstova, recenzija, i na nivou razgovora s čitaocem ili čitateljkom posle književne večeri. Jednom je jedan američki pesnik napisao recenziju koja me je frapirala: da treba da budem pesnik “preporođenog” života, da posle pesnika holokausta, rata, očajanja, treba da budem onaj koji oprezno pokušava da živi. To mi se veoma dopada, ali da li je to baš tako? To ne znam. Sama činjenica da moje pesme u prevodu dopiru do nekoga, očigledno mi predstavlja veliku radost...
Ne razumem sasvim šta je to što u mojim pesmama nalazi put do čitalaca, jer sam svakodnevno neverovatno skeptičan prema svom pisanju, katkad ga i ne volim. Međutim, katkad mi se dogodi da mi posle književne večeri, recimo, u Severnoj Karolini, ili u Kentakiju, priđe neko i kaže mi da je za njega neki moj konkretan stih veoma važan, da mu je pomogao u životu. Mada su to neobični i retki – susreti.

Šta danas misliš o duhovnom životu kao delu kulture u Poljskoj? Po čemu se razlikuje od duhovnog života na Zapadu?

- Poljska je katolička zemlja, što je i dobro i nije dobro. Dobro je, jer je održavanje religiozne vere nešto veoma dragoceno. Nije dobro, jer vodi dominaciji površne, automatske metafizike, kao i dominaciji Crkve koja kao slon gazi sve suptilnosti, ima prilično neprijatne nacionalističke, a katkad i antisemitske ili nakazne sklonosti. U tom pogledu dobro sam se osećao u Francuskoj, laičkoj zemlji, u kojoj je moja lična religioznost bila nonkonformistička. Istovremeno, kao i svugde drugde, u Poljskoj jača masovna kultura veoma niskog kvaliteta, nastaje neobična mešavina katoličanstva i Holivuda druge kategorije. Tako da je samo postojanje inteligencije kao društvenog sloja neprekidno pod znakom pitanja. Imamo posla s permanentnom evolucijom. Pod znakom pitanja je i “ideal obrazovanja” koji je nekada bio nešto očigledno: klasična muzika, ozbiljna književnost... Pa ipak, nisam pesimista. U pitanju je evolucija, a ne kraj visoke kulture.

Da li, s obzirom na današnju masovnu kulturu u svetu i u Poljskoj, moraš da braniš poeziju?

- Mislim da smo svi do ušiju u masovnoj kulturi. Idemo u bioskop – ja, na primer, veoma volim bioskop, a to je, priznaćeš, masovna kultura. Stoga, treba birati inteligentan deo te kulture i suviše glasno ne kukati – jer to i tako neće ništa promeniti. Još manje treba ulaziti u neku vrstu dijaloga sa njom. Poezija je nešto drugo i, naravno, da je ugrožena. Istovremeno, što je paradoksalno, veoma je živa: svuda vidimo i čujemo mlade pesnike koji diskutuju, ruše kipove pesnika starijih od sebe. Tako je bilo pre mnogo vekova, tako je i sada. Naravno, povremeno branim poeziju – međutim, ako se malo udubimo u to, videćemo da je “odbrana poezije” veoma tradicionalan žanr. U Engleskoj je još u XVI veku ser Filip Sidni napisao “The Defence of Poetrdž”. U XX veku Benedeto Kroče je između ostalih bio autor vlastite “odbrane”. Šta to znači? Pre svega to da je odbrana poezije njen neodvojiv deo.

Zbog čega pišeš esejistiku, tj. zbog čega si napisao knjige poput “U tuđoj lepoti”, “Odbrana vatrenosti” i “Razgovor pesnika s filozofom”?

- Eseje pišem jer ne uspevam sve da izrazim stihovima. Takođe imam izrazite, neiživljene didaktičke sklonosti, imam potrebu nekoga da uveravam, nešto da branim. Esej mi se dopada i kao književni žanr – neverovatno je elastičan, lični, neopterećen pedanterijom naučnih rasprava. Pesme su “divljije”, ne žele ništa da dokazuju. Osim toga, pišući eseje imam iluziju da učestvujem u stvaranju intelektualne atmosfere moje epohe, da tome, na izvestan način, doprinosim svojim pesmama. Pesnici to često čine – jer su uvek u manjini, zbog toga pokušavaju da na atmosferu svoga vremena utiču i esejističkim izražavanjem.

Ti si pesnik grada. Dosta si pisao o gradovima. Tvoja poetika grada povezana je s “tuđom lepotom”, a istovremeno govori o konkretnom. Na koji način to povezuješ?

- Grad je za mene pozornica života, teren opservacija, mesto koje poseduje vlastite tajne. Fasciniraju me gradovi-Atlantide, nepostojeći gradovi – kao, na primer, Lavov, grad, u kome sam se rodio (napustivši ga u četvrtom mesecu života) koji je slično kao i Gdanjsk (Dancig), Vroclav (Breslau), Vilno, promenio takoreći stoprocentno svoje stanovništvo. To su neverovatni događaji, činjenica da možeš s površine zemlje da obrišeš neku gradsku kulturu, kao što se briše kreda sa školske tablice. I da se kasnije, na istom mestu rodi drugačija gradska kultura. Ne mogu to sasvim da shvatim. To gušenje života je tragično – mada je i izvor poezije. Fasciniraju me i gradovi-Molosi kao Pariz, u kome sam živeo dvadesetak godina. Međutim, grad se upoznaje kroz konkretne stvari. Celovitost grada samo se predoseća.

Često razmišljaš o suštini poezije, o suštini umetnosti. Zbog čega?

- Razmišljam o poeziji, jer mi se katkad čini da ne znamo šta je poezija. U bibliotekama dremaju hiljade knjiga o poeziji, i imamo utisak da je sve već definisano; međutim, to nije istina: ne znamo šta je poezija. U poeziji mi se upravo to najviše dopada, njena otvorenost, to da svako ima prava da uđe u nju, kao u zgradu neke železničke stanice i da u njoj, makar i minimalno, nešto promeni.

Kako si ostao nezavisan u odnosu na brojne mode i tendencije u umetnosti druge polovine XX veka, govoreći istovremeno o istim problemima, o kojima govore pesnici drugih prostora sveta, političkih sistema? O kakvoj se intelektualnoj elastičnosti u tvom slučaju radi?

- Radujem se što smatraš da sam ostao nezavisan. Sam, zapravo, o tome nikada ne razmišljam, to nije nešto oko čega bih se trudio, činio nekakve napore. Nezavisnost mi se čini nečim osnovnim, neophodnim. Od koristi mi je dvostrukost mog življenja: malo sam u Americi, nešto više u Poljskoj – od Amerike se branim Poljskom i obrnuto. Nekada, dok je postojao komunizam, trebalo je aktivnije braniti vlastitu dušu, danas nas niko specijalno ne iskušava. Pa ipak, treba se truditi da budeš nezavisan, čak i u odnosu na samog sebe – što otprilike znači truditi se da se ne okameniš u jednom obliku – odnosno, misliti.

Kako danas vidiš nekomunističku Poljsku? Da li se i dalje nalaziš pred izborom: Solidarnost ili usamljenost?

- Po svoj prilici da, i dalje se nalazim pred tim izborom, i ne samo ja. To nije alternativa tipa izjašnjavanja samo za jednu stranu. Književnost uvek ima dva obličja, duboko je usamljena, rađa se u osami, i teži drugim ljudima.
Što se tiče nekomunističke Poljske – to je veoma zanimljiva zemlja. Postoji mnoštvo problema, a istovremeno mnogo nade i energije. Vraćaju se i košmari prošlosti, knjige Jana Grosa (reč je pre svega o knjizi Susedi, u kojoj je opisan pogrom nad Jevrejima koji su za vreme II svetskog rata izvršili Poljaci.- prim. B.R.) obelodanile su nam užasne stvari, o kojima se vode nešablonske diskusije. Voleo bih da se tako nešto nastavi, između ostalog sposobnost generisanja javnih debata, iskren pristup teškim problemima. Jedno je sigurno: život u demokratiji nije idila već je neprekidna borba, s tim što ti sporovi mogu proći bez upotrebe pušaka.

Prvi put si u Srbiji, u kojoj si godinama prevođen i poznat; kako si primao zainteresovanost Srba za svoju poeziju i esejistiku? Koga od njenih pisaca poznaješ i koga si čitao?

- Po svoj prilici, kao mnogi koji žive u Beogradu ili Qubljani, još uvek volim da mislim u kategorijama nekadašnje Jugoslavije, kao određene kulturne celine. Odavno pratim šta se tu događalo. Uvek sam imao utisak da u tom regionu u oblasti kulture ima veoma mnogo sjajnih i neobično aktivnih ljudi. Građanski rat u bivšoj Jugoslaviji doživeo sam kao lični poraz. Čitam i čitao sam mnoge pisce tog regiona: Ivu Andrića, Đilasa, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića, Tomaša Šalamuna...


Biserka Rajčić

17.11.03

Pesničke knjige čitaju se u samoći, i tako i žive. Zato svaka njihova javna promocija znači samo najavu uživanja za svakog ko voli poeziju.

U ovoj godini, takav redak događaj priredili su nam "Stubovi kulture" i prevodilac Biserka Rajčić, objavljivanjem knjige izabranih pesama poljskog pesnika i esejiste Adama Zagajevskog. Knjiga nosi naslov "Platno" i sadrži i najnoviju zbirku stihova Zagajevskog "Žeđ".

– Pred nama je zreli Zagajevski. Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta, jer živi u trouglu: Pariz–Teksas– Krakov – kaže Biserka Rajčić, koja je Zagajevskog prvi put upoznala sedamdesetih godina, kada je prisustvovala debiju njegove grupe "Sada" u Domu književnika u Krakovu.

– Bila sam na mojoj prvoj stipendiji u Varšavi i Krakovu, i u Domu pisaca sam već poznavala neke ljude, recimo, Anjelu Kot, sestru Jana Kota. Već sam počela da prevodim. To je bila generacija koja je meni bila bliska i čiji su članovi objavljivali u okviru grupe. Oni su i nastupali generacijski, baš kao i druga grupa iz Poznanja, "Hibridi". Bila je to jedna od najobrazovanijih generacija u poljskoj književnosti. Većina njih su bili predavači na fakultetima. Bili su povezani i uneli su toliko toga novog, ne samo u književnosti, nego i na filmu i u likovnoj umetnosti.

I njihov odnos prema društvu bio je nov?

– U odnosu na prethodne generacije u kojima su bili Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert, Šimborska, oni su bili veoma društveno angažovani, što nije ni čudo. Bilo je to vreme užasnog totalitarizma. Zalagali su se ne za ezopovski, već za direktni govor o stvarnosti.

Biserka Rajčić napominje da su 1974. godine Adam Zagajevski i Julijan Kornhauzer objavili knjigu "Neprikazani svet", u kojoj su izneli poetiku svoje generacije, izvršivši revalorizaciju celokupne posleratne poljske književnosti. Tu su napali Gombroviča, Ruževiča, ali i Herberta, koji je bio njihov učitelj, ali, iako možda najbeskompromisniji, nije direktno govorio o stvarnosti u kojoj su živeli.

Da li ste se od tada sreli sa Zagajevskim, koga već godinama prevodite na srpski?

– Sreli smo se tek 2000. godine, ali smo sve vreme bili preko pisama u vezi – kaže Biserka Rajčić i otkriva nam jedan divan detalj. Naime, Adam Zagajevski, jedan od najprestižnijih pesnika sveta, svome prevodiocu na srpski poklonio je (inače veoma skupa) autorska prava za poeziju i eseje. Iz više razloga. Na prvom mestu je – prijateljstvo. Drugi je razlog ogromno interesovanje u našoj zemlji za sve što napiše: Zagajevskog je prvi počeo da prevodi Petar Vujičić, a sada nam njegovi divni stihovi i eseji dolaze iz prevodilačke radionice Biserke Rajčić.

Otkrijmo još nešto: Biserka Rajčić priprema i najnoviju knjigu eseja Adama Zagajevskog "U tuđoj lepoti". Oni koji su pročitali eseje u "Malom Larusu" ovog autora znaju da će njihovo strpljenje dok nova knjiga ne bude objavljena biti nagrađeno.

A. Cvijić