R E Z I M E
Modernost nekog društva meri se i nivoom obrazovanja njegovih građana. Ona nije samo formalna jer u sebi sadrži nekoliko bitnih elemenata modernosti. Najpre, ona pokazuje da li je i u kom stepenu učinjen prelaz iz tradicionalnog agrarnog u moderno građansko društvo, jer društvo obrazovanih građana je istovremeno i ono koje je urbanizovano, ekonomski i industrijski razvijeno i koje samim tim ima potrebu za stručnjacima različitih užih struka. Taj put ka modernosti počinje od osnovne pismenosti kao prvog pokazatelja razvoja do trenutka kada dostiže visok stepen profesionalizacije koja karakteriše visoko razvijena društva. Istovremeno, obrazovanost može biti i pokazatelj, iako ne u svakom slučaju, nivoa ostvarenosti građanskih i nacionalnih prava, kao ključnih pokretača procesa i pokreta u 19. veku.
Srbija je unekoliko poseban slučaj jer je zbog diskontinuiteta u njenoj istoriji kasnije od drugih evropskih zemalja počela da razvija obrazovanje te je i na početku 20. veka ostala jedna od država sa najmanje pismnih građana. Onima koji su vladali Srbijom nije bilo lako da samo u nekoliko decenija nadoknade vekovima trajalu zaostalost, te je država postala osnovni pokretač modernizacije. Ova modernizacija odozgo se ogledala time što je upravo bila ta koja se prva okrenula ka evropskim naučnim centrima i u njih poslala državne stipendiste da steknu moderna znanja. Ovaj neophodni prvi podsticaj je urodio plodom jer su već na početku 20. veka u samom društvu nastale potrebe za novim znanjima i modernim profesijama, sve više mladih ljudi se opredeljivalo za zanimanje inženjera, lekara ili arhitekte i rastao je broj građanskih porodica koje u mogle svoje potomke da upute na elitne evropske visoke škole. To su bili prvi pokazatelji modernosti koja je usporeno tekla ali je i zahvatila i srpsko društvo.
Ovom knjigom se traga za nekim od postavljenih pitanja. Jedan njen deo posvećen je međusobnim odnosima obrazovanja i modernizacije koji je neophodan kako bi se dao širi okvir za razumevanje njene uže teme. Reč je najpre o ulozi države u građenju njene intelektualne elite i pojedinačnim primerima gde je i na kojim školama ta elita nastajala. Knjiga je nastala kao rezultat višegodišnjih istraživanja ove teme, saopštenih u dvadesetak posebnih naučnih priloga i na nivou sadašnjih rezultata ovog autora. Ona još nije celovit rezultat jer se težnja da se sva istraživanja završe još uvek ne može zadovoljiti. Traganje za studentima iz Srbije koji su tokom 19. veka krenuli u razvijenije evropske zemlje da nešto nauče i saznato prenesu svojoj sredini, pokazalo se mnogo složenije nego što se činilo kad se počinjalo sa istraživanjem. Najpre, reč je o stotinama ljudi koji su iz zaostale zemlje, mahom nepismenih stanovnika, u doba opšte, i kolektivne, i lične težnje ka emancipaciji, postali studenti u elitnim evropskim naučnim centrima. Saznati ko su oni bili, koliko ih je bilo, ko su im bili profesori i koje su škole pohađali je dugotrajan posao koji zahteva preciznost i obliazak svih centara u kojima su se obrazovali. Međutim, ono što ovaj zadatak čini važnim njihova znanja koja su tamo stekli i koja su po njihovom povratku utkana i u opšta znanja sredine. Jer, skoro u svim slučajevima, reč je o onima koji su postali elita, bilo da su joj pripadali delovanjem u politici, privredi, nauci ili kulturi. Ovom knjigom se dopunjuju ili tek prezentiraju malo poznati delovi njihovih biografija, ali se gradi i kolektivna biografija jednog celog društvenog sloja. A reč je o onima koji su gradili Srbiju kao modernu i evropsku državu paralalno delujući u dva toka - na njenoj modernizaciji i emancipaciji i na očuvanju, odnosno izgradnji, nacionalne svesti, kulture i političke samostalnosti. Upravo ta isprepletanost njihovih htenja, koja su bila nacionalna u užem i evropska u širem kontekstu, je učinak njihovog školovanja.
Ljubinka Trgovčević
22.09.07
Počeci moderne srpske kulture
Ljubinka Trgovčević
Moderna srpska kultura i politička misao nastale su zahvaljujući prosvetiteljskim idejama koje su obrazovani Srbi iz Hazburške monarhije usvajali, a zatim prenosili na tlo Srbije. Ovu istorijsku činjenicu, koja uostalom dokumentuje približavanje Srba evropskom civilizacijskom krugu, objašnjava prof. dr Ljubinka Trgovčević u tekstu „Prosvetiteljstvo i počeci moderne srpske kulture” u novom godišnjaku Balkanološkog instituta „Balkanika”. Profesorka Trgovčević je predavač na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na predmetu Savremena politička istorija. Radila je u Istorijskom institutu SANU od 1972. do 2001. godine. „Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920”, „Istorija Srpske književne zadruge” i „Kraljica Natalija Obrenović, Moje uspomene” važe za njene najvažnije knjige.
Osvrt profesorke Ljubinke Trgovčević na nastanak novovekovne srpske države posebno je važan zbog toga što otkriva da su u Srbiju stizale moderne društvene misli koje su je približile evropskim tokovima. „Prosvetiteljstvo i počeci moderne srpske kulture”, tekst prof. Trgovčević, stručnjaka za srpsku, jugoslovensku i balkansku istoriju 19. i 20. veka, napisan je na engleskom jeziku i prevashodno je namenjen stranim čitaocima.
Zašto ste o ovoj temi pisali na engleskom jeziku?
Srpska istoriografija jedna je od onih koja je malo objavljivala na stranim jezicima, a što je neophodno narodu čiji jezik govori malo ljudi. Za razliku od nas, naši susedi, Mađari i Bugari pre svih, redovno su i obimno prevodili svoja istorijska dela. Tekst je namenjen stranoj publici jer sam želela da predočim početke srpske kulture. Pokušala sam da pojam prosvetiteljstvo povežem sa nacionalnom istorijom i pokažem da su i Srbi krajem 18. i u 19. veku ulazili u korpus evropske kulture i da su prihvatili spektar velikih ideja koje je iznedrilo doba prosvećenosti.
Koje su to ideje?
Reč je o idejama koje su proizašle iz koncepta prirodnog prava. Ideje prosvetiteljstva podrazumevaju ličnu slobodu, jednakost svih ljudi, pravo svakog čoveka na individualni život i ličnu sreću. Prosvetitelji su insistirali na obrazovanju, jer bez edukacije nema razvoja kulture ni društva.
Na kom stupnju razvoja su živeli Srbi u vreme prodora prosvetiteljskih ideja?
U vreme nastanka prosvetiteljstva u 18. veku Srbi su uglavnom živeli u dva carstva, Osmanlijskom i Habzburškom, koja nisu podsticala razvoj kulture naroda koji su živeli pod njihovom vlašću. Od Srba u Srbiji bio je pismen tek poneki sveštenik. Presudno je što su Srbi u Austrougarskoj 1770. godine dobili pravo na obrazovanje na svom jeziku i za čuvanje sopstvenih verskih vrednosti. Time je, posle dugog diskontinuiteta sa srednjovekovnom kulturom, počeo razvoj srpske duhovnosti.
Napredne ideje su, znači, počele da prodiru sa severa i pronosili su ih Srbi iz Austrougarske?
Da, za razliku od srednjovekovne Srbije kada je kulturni uticaj stizao sa juga, iz Vizantije. Čitali su Voltera, Monteskjea, Rusoa i u jednom periodu se stvorila kritična masa, potreban broj obrazovanih ljudi koji su želeli da, za to vreme, moderne političke i društvene ideje prodru na tlo Srbije.
Da li su naprednjački stavovi bili rado prihvaćeni u Srbiji?
Da, zato što su propagirali slobodu, i svaki čovek u Srbiji, bez obzira na to što je bio nepismen, razumeo je značaj i vrednost slobode. Kod nas je prosvetiteljska ideja slobode bila veoma poželjna ne samo u smislu individualne, već i nacionalne slobode, oslobađanju od Turaka i stvaranju sopstvene države.
Ko je prenosio takve ideje?
Na primer Ignjat Martinović, koji je agitovao za obrazovanje narodnih masa, borio se protiv represije i postao vođa mađarskih jakobinaca. Pisac prve istorije Srba objavljene u Beču 1794. godine Jovan Rajić piše da je dužnost države da smanji siromaštvo, obezbedi posao građanima i spreči gomilanje bogatstva u rukama nekolicine. Uroš Milanković je predočavao da nema slobode bez ekonomske nezavisnosti. U knjizi „Naše vreme” iz 1847. godine ističe da je Srbiji potreban industrijski razvoj koji zahteva obrazovane ljude. Sve su to bile napredne evropske ideje.
U kom su obliku prosvetiteljske misli stizale do Srba u Austrougarskoj?
Srbi nisu prihvatali prosvetiteljstvo izvorno, od Francuza, već preko Beča i Pešte, dakle austrijsku verziju ovog pravca koja se zvala jozefizam i koja je insistirala na verskoj toleranciji i shvatanju da su sve religije ravnopravne. Dositej Obradović, najznačajnija ličnost prosvetiteljstva u Srbiji, primao je ove ideje na izvoru, putujući po svetu.
Kako je delovao Dositej Obradović?
Propovedao je individualnu i nacionalnu slobodu, podržavao Prvi srpski ustanak, ali je podjednako naglašavao i značaj obrazovanja zarad stvaranja srpske kulture. Kada je postao ministar obrazovanja za vreme Karađorđeve vladavine, odmah je odvojio školu od crkve i postarao se da edukacija bude briga države. Zalagao se da modernost zameni tradiciju u svemu. Osim njega, najistaknutiju ulogu u razvoju ovih ideja i stvaranju srpske države i kulture odigrali su obrazovani Srbi iz Ugarske koji su iz patriotskih razloga došli u Srbiju.
Svesna značaja obrazovanja, srpska država je kasnije i sama slala đake na studije u inostranstvu?
Srbija je od 1839. godine slala mlade da se obrazuju po Evropi. Bio je to veoma mudar državni potez jer omladina nije odlazila u jedan centar, već u Francusku, Austriju i Rusiju. Tako su u Srbiju stizali uticaji iz tri evropska kruga i ona je mogla da izabere najprihvatljivije ideje tri sile, a da istovremeno ne postane epigon nijedne od njih.
Može li se onda reći da je Srbija hvatala korak s vremenom?
U nekim aspektima jeste. Na primer, francuski istoričar Žorž Kastelan je primetio da je moderni nacionalizam nastao upravo u Srbiji. Nacionalizam je tada bio moderna ideja jer je značio da ljudi ne žele da budu podanici, već građani koji žive u svojoj državi. U Beogradu je 1900. godine izlazilo 15 dnevnih listova. Naučnici kao što su Milutin Milanković i Mihailo Petrović mogli su se meriti sa najuvaženijim svetskim imenima. Kako je Srbija bila i jeste zemlja paradoksa, moram da spomenem da je u 20. vek ušla kao država sa najvećim procentom nepismenih posle Bosne i Hercegovine.
Gde se danas oseća uticaj prosvetiteljskih ideja?
Danas možemo govoriti o prosvetiteljstvu novog milenijuma i promociji ljudskih prava treće generacije, ali koren modernog uređenja društava je u prosvetiteljstvu. U 19. i 20. veku osnovne ideje prosvetiteljstva su dorađivane. Borba za ljudska prava i jednakost, zalaganje za slobodu i ravnopravnost, razvoj obrazovanja i racionalno utemeljenje modernih država vuku korene iz ovog filozofskog pravca. I zato je neobično važno što se kritična masa koju smo spomenuli jeste formirala kod Srba i u Srbiji.
Jelena Stevanović
