Rođen je u Sarajevu 1960. Osnovnu i srednju školu završio je u Splitu, a u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB, na čijim se stranama vide zameci potonjeg “Ferala”, Ivančić 1984. dobija nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Urednik je i jedan od osnivača nedeljnika “Feral Tribune”. U biblioteci “Feral Tribune” objavio je “Bilježnicu Robija K.” (četiri izdanja: 1994, 1996, 1997. i 2001), i studiju “Točka na U” (dva izdanja: 1998, 2000). Izabrane novinske tekstove objavio je 2003. u dve knjige, i to oglede o tuđmanizmu pod naslovom “Lomača za protuhrvatski blud”, a oglede o posttuđmanizmu pod naslovom “Šamaranje vjetra”. Prvi roman “Vita activa” objavio je 2005. Od 2005. “Fabrika knjiga” objavila je sledeće Ivančićeve knjige: “Robi K.” (2006), u dva toma; a onda i “Robi K. Treći juriš!” (2011); zbirke ogleda “Animal Croatica” (2007), “Zašto ne pišem i drugi eseji” (2010), “Jugoslavija živi vječno” (2011) i “Sviranje srednjem kursu” (2015, u saradnji sa “Peščanikom”); romane “Vita activa” (2005, drugo izdanje ) i “Planinski zrak” (2009), te zbirku priča “Radnici i seljaci” (2014, u saradnji sa “Peščanikom”). Godine 2018. Fabrika knjiga u pet svezaka objavljuje “Robi K. 1984-2018” (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom). Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
10.02.10 Popboks
Plus jedan za domovinu
PLANINSKI ZRAK - Viktor Ivančić
Devedesetih je na prostoru bivše Jugoslavije postojao nesumnjivi deficit antiratnog zalaganja intelektualaca, upravo onakvog zalaganja koji prepoznajemo kod Viktora Ivančića, osnivača i urednika nažalost ugašenog Feral Tribunea
Još od osnivanja novinarskog tria ”Viva Ludež” sa Predragom Lucićem i Borisom Dežulovićem, pa sve do objavljivanja svog poslednjeg romana Planinski zrak, Ivančić je konzistentan simbol žurnalističke lucidnosti neraskidivo povezane sa istinoljubljem. Takođe, manjak dlaka na jeziku i dosledna novinarska etika svojevremeno su mu proizveli prisilnu mobilizaciju, a ona mu je pak proizvela puno i ekskluzivno pravo da o građanskom ratu i njegovim posledicama neposredno govori i piše.
Roman Planinski zrak opisuje nevoljnike Karaule, koja je pod stalnom opasnošću od “prokletog neprijatelja”. U njoj, oficirski kadar koji kao da je ispao iz Kubrickovog filma Full metal jacket sprovodi psiho-fizičko nasilje nad regrutima, ali i okolnim civilnim stanovništvom. U rigoroznom drilu nadređenih dominiraju ideološke perverzije otelotvorene kroz sadistička ispiranja mozga, torture i (seksualna) ponižavanja.
Ono od čega zastaje dah u ovom romanu protkanom orvelovskom atmosferom - zidovi su okićeni fotografijama Velikog Zapovednika, uvek se apostrofira Vrhovni stožer - je momenat u kome shvatamo da to nije plod mašte jedno pesimističnog i sarkastičnog pisca, nego praslika naše skorašnje prošlosti.
Kapetan, Svećenik i poručnik Mikulondra predstavljaju “sveto trojstvo” zla u Karauli. Kapetanovi isprazni epski uzleti u hvaljenju Domovine i insistiranju na gušenju milosti, verni su odraz onog kvazi-patriotizma kojima su nas vojno-politički aparati tovili 90-ih. Pa ipak, regruti će prvo odsustvo te milosti spoznati upravo negde između Kapetanovih psovki i pogrda, i njegovih pesnica i đona.
Svećenik je najpre rodoljub pa tek onda sluga Božiji, budući da se njegova interpretacija božanske promisli svodi na isticanje Njegove želje da ubijemo i uništimo naše neprijatelje. Poručnik Mikulondra, režimski poltron, alkoholičar, pedofil, potkazivač tajne policije, koji je nekako ipak uspeo da zglajzne i po kazni zaglavi na Karauli, je upravo najbolji kadar za držanje ideološko-vaspitne nastave regrutima.
Samo su Hajerbi, bivši asistent na katedri za sociološku psihologiju, cinik i pesimist, i Oskar, novinar koji je zbog navodno antipatriotskih tekstova po kazni mobilisan (neodoljivo podseća na Ivančićev alterego), veterani Karaule, likovi koji analitički razmišljaju o ratu i stradanjima, mada ratno ludilo dopire i do njih.
U ovom romanu, sve humano je minimizirano, do apstrakcije bezdušno i nasilno. Svaki postupak u kome postaji i najmanja slutnja izdaje, ili bilo kakvo oklevanje da se ludačka naredba izvrši, a pod parolom odbrane domovine u kritičnim vremenima, drakonski se kažnjava. Ta šovinistička arogancija ogleda se u krilatici “plus jedan za svoju domovinu”. Jer kad se rade kazneni sklekovi, ili kad se oduzima sledovanje hrane, uvek je to plus jedan za svoju domovinu, jedan čin koji domovini neizmerno znači i koji ona sa punim pravom od nas očekuje.
I danas kad se okrenemo, zateći će nas pitanje da li ćemo ovakve knjige i stradalničku biografiju njenog autora (kao i mnogih drugih njemu sličnih) uzeti kao autentično upozorenje, kao opomenu kuda nas ksenofobija i nacionalizam mogu odvesti, ili ćemo odmahnuti glavom i prepustiti se krvoločnim stihijama koje su na Balkanu uvek u modi.
Danilo Lučić
10.10.09 Danas
Plus jedan za domovinu
Planinski zrak Viktora Ivančića
Javljajući se početkom 1994. godine iz kasarne iznad Splita, jedan od osnivača Ferala, Viktor Ivančić, telefonom diktira satirični proglas u kom se ograđuje od priča o svom tobožnjem prisilnom mobilisanju, uverava čitaoce da se „u cijelosti posvetio najsvetijoj domovini i obrani njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta“, a članovima redakcije zbog „liberalno-demokratskih proseravanja“ propisuje po trideset sklekova - „plus jedan za domovinu“. Osim u čuvenom splitskom nedeljniku, tekst je objavljen i u knjizi Lomača za protuhrvatski blud (Feral Tribune, 2003), a petnaestak godina kasnije svoje iskustvo s vojskom autor je pretočio u kratak roman ironičnog naslova Planinski zrak, koji je upravo objavila beogradska Fabrika knjiga.
Ključni elementi novinskih tekstova Viktora Ivančića - fantastična preciznost u lociranju problema udružena sa urnebesnom duhovitošću (setimo se samo Robija K) prisutni su i u ovom romanu, koji se dešava u kampu za obuku regruta iznad Donjeg Strmogora, izmišljenog mesta čije krševito ime nagoveštava manjak kultivisanosti a višak čistog planinskog zraka iz naslova. Roman je izrazito epizodične strukture, ali taj niz scena ne opisuje nam junak koji nosi jasne aluzije na autora (novinar Oskar koji je tu po kazni jer je pisao „svinjarije protiv svoje vojske i svoje zemlje“), već neko iz bezličnog mnoštva dojučerašnjih civila koji su preko noći postali unezvereni i prestrašeni regruti, neko ko se i ne usuđuje da progovori u svoje ime već koristi prvo lice množine. Perspektiva neuobičajena ali opravdana, jer dočarava ideal svakog vojnog sistema: poništavanje individualnosti, dok u isto vreme svojom (kvazi)naivnošću razotkriva apsurdno ali i veoma opasno stanje u kom je patologija predstavljena kao uzor ljudske zajednice. Retorika koja se koristi na ovakvim mestima svuda je ista i zato Karaula nije nacionalno definisana - kao i u romanu Jebo sad hiljadu dinara još jednog feralovca Borisa Dežulovića, na delu je samo kolektivistička podela na naše i neprijatelje, kojima je pridodat stalni epitet prokleti.
Iako se bavi ozbiljnim temama, dodatno opterećenim time što su lično proživljene, autor to čini na njemu svojstven, satiričan način. Brojne dosetke i igre rečima, kao što je tvrdnja da vijorenje zastave pokazuje „blagotvoran uticaj klime na stanje domoljubne svijesti“, karnevalski izvrću zastrašujuće i opasne stvari kako bi pokazale njihovu pravu prirodu (sličan postupak koristi i sarajevski pisac Nenad Veličković). „Zajebi glavu i misli nožem!“ ili „Plus jedan za domovinu znači minus jedan za tebe!“ neke su od sentenci koje u sebi sažimaju naopaki sistem vrednosti koji je u zemljama bivše Jugoslavije doveo do tragičnih posledica.
Preovlađujući veseli ton razbijaju opisi fizičkih i seksualnih zlostavljanja neposlušnih regruta i civilnih izbeglica, koji ubrzo pošto su pristigli u kamp počnu i sami da se dele na one koji se dobro osećaju u vladavini sile, i one koji ostaju u opasnoj manjini. O tankoj liniji između patriotizma, nacionalizma i nacizma pisao je Sreten Ugričić u Fenomenologiji duha palanke, a Ivančić u Planinskom zraku pokazuje kako se iz početne ljubavi prema domovini brzo stiže do mržnje prema neprijatelju, a odatle do zaključka da su i starci i deca neprijateljski vojnici - prvi bivši, a drugi budući, kao i da je neprijatelja hrišćanski zaklati, što regrutima objašnjava niko drugi do sveštenik. Roman obiluje i drugim ironičnim parafrazama Novog zaveta, posebno onim koje govore o ljubavi prema bližnjima („Ako stalno ne misliš na smrt neprijatelja svojega, to je kao da se odaješ bludu dok domovina krvari“), a pitanje o tome da li se nasilje može ikako opravdati u završnici knjige uzdignuto je do metafizičkog nivoa. Granata koja pada dok vojnik Šareni pokušava da zalepi slomljenu figuru Hrista neočekivano prekida dalji tok romana, ostavljajući i njegovo značenje otvorenim. Iako bismo možda poželeli drugačije, manje naglo razrešenje priče, fragmentarna forma može se shvatiti kao spoljašnji izraz ljudskog stanja kome su nasilje i rat ukinuli smisao, a nijedan sistem, ovozemaljski ili onostrani, ne može mu ga vratiti.
Tijana Spasić
