26.05.13 Danas
Poezija kao čamac za spasavanje
Pjesme iz Lore, Boris Dežulović
ZA THEODORA/Napisao židovski filozof/da je posle koncentracijskih logora/nemogućno pisati poeziju/Ne znam za njega/al mene bogami krenulo.
Ova kratka pesma iz Dežulovićeve zbirke pesama svojevrsni je autopoetički osvrt - duhovit i važan u svom jezgrovitom opisu koncepcije čitave knjige. Naime, jeste Adorno slavno tvrdio da je nemoguće pevati posle holokausta i stvarno bi trebalo da budemo, ne naivni, već imbecilni čitaoci da pomislimo da Dežulović nekako nije razumeo šta je pesnik tj. teo(do)retičar hteo da kaže, ali ova kratka pesma funkcioniše i kao nešto više od dosetke. Umetnost je, po prirodi stvari, najpogodniji teren za katarzično suočavanje sa prošlošću - umetnost je ta sveta, a ničija zemlja između ličnog i društvenog, emotivnog i političkog. Dežulović tom zemljom suvereno hodi i baš ga „bogami krenulo“ pisanje o neslavnoj prošlosti, dok u isto to (ovo) vreme ujedinjene srpsko-hrvatske postgenocidne književnosti veselo ćute o nezgodnim temama, zavlačeći se u svoje memljive podrume falsifikovane istorije i pseudoartističkih laprdanja. Baš zbog tog ćutanja, pesma „Za Theodora“ je više od dosetke i ova je knjiga zapravo više od obične knjige.
Dežuloviću, kao autoru, nije strano šetanje još jednom ničijom zemljom - naime, on (kao i uostalom Predrag Lucić i Viktor Ivančić, druga dva osnivača kultnog splitskog nedeljnika „Feral Tribune“) hoda tom tankom linijom između novinarstva i književnosti. Naravno, ta linija i faktično nepostojeća granica nije ni bitna. Sve je to, na kraju krajeva, pisanje, pa bilo da se radi o kolumnama, romanima ili pričama. Ali poezija je nekako ipak druga stvar - ona se često doima kao kakva iskusna, najskuplja prostitutka koju tako često unajmljuju vejači ovejane suštine i na njoj se silovito poetski iživljavaju. U tom smislu, ova knjiga je interesantna kao jedan neobičan rukavac u obimnom, eklektičnom opusu i to kao rukavac koji pokazuje da poezija može biti i te kako važna u ovom svetu u kome se pesnici poštuju, a pesme ne čitaju.
A kakve su pesme sakupljene u knjizi „Pjesme iz Lore“- Kao što i sam naslov sugeriše, knjiga se bavi prevashodno traumama iz prethodnog rata. Naime, Lora je bio logor nadomak Splita u kome su tokom rata držani/mučeni/ubijani vojni i civilni zarobljenici „pogrešne“ nacionalnosti, u ovom slučaju „pogrešne“ u smislu „nehrvatske“. Boris Dežulović, kao Splićanin, oseća ljudsko-autorsku dužnost da o onome što se dešavalo u njegovoj neposrednoj blizini i piše - međutim, za to bira vrlo efektnu perspektivu. Autor u ovim pesmama, zapravo, dopušta zlu da peva tj. pesme su uglavnom pisane iz vizure zločinaca, a ne žrtve. Sledstveno tome, pesnik je onda morao pratiti i svojevrsnu logiku zločinaca, te je konačni rezultat posve unikatan - „Pjesme iz Lore“ su zapravo skup izveštaja o banalnoj strahovitosti zla, ali i o opravdavanju i postratnoj društvenoj kontekstualizaciji tog zla. Ratovi devedesetih su nedovoljno i neispravno lečene rane, neprevaziđene traume postjugoslovenskih državica i u ovim pesmama se na jedan - sasvim politički nekorektan način - progovara o tim unutrašnjim krvarenjima u zemljama prividne blazirane spoljašnosti koje se kretenski tiskaju na pokretnoj traci za Evropsku uniju (u koju moramo ući, ali samo sa svojim identitetom, što bi rekao počasni predsednik Demokratske stranke). Kad smo već kod tog famoznog nacionalnog identiteta, spomenimo i maestralnu pesmu „Himna“ kojom knjiga počinje i koja možda ponajbolje govori o tome na šta se tačno i svode ti nacionalni identiteti u balkanskim izvedbama. Naime, u pesmi se govori o grupi hrvatskih vojnika koji brutalno muče nekog prokazanog „četnika“, zlostavljaju ga na sve moguće načine i teraju ga da peva hrvatsku himnu, a sama se pesma završava sledećim rečima „Stajali smo mirno/s desnicom na grudima/oči nam se orosile/ko boce hladnog/piva/Nikad ljepše nije/zvučala naša himna.“
No, valja istaći da kada Dežulović piše o ovim zločinima, on ne govori samo o onim koji su se dešavali u Lori. Kao što ni Miodrag Stanisavljević kada je još 1994. napisao pesmu „Omarska“ („Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/pobede nije ni dostojan.“, stihovi su iz te pesme koji se naprosto rimuju sa Dežulovićevim) nije pisao samo o zločinima počinjenim u logoru Omarska. Naravno, i jedan i drugi pesnik jesu bili potaknuti zločinima koji čine pripadnici grupe kojoj, makar formalno, i sami pripadaju, ali dobijeni pesnički rezultati su poezija u svom punokrvnom obliku, najsnažniji derivat umetnosti koja - ako je verovati Brehtu, a verovati mu je - mora da se bori protiv zla, a ne protiv dosade.
Zato - dokle god ima koncentracionih logora i sistema koji te fabrike smrti pokreću - mora imati i pesnika kakav je Dežulović. Oni su nam jedna od retkih preostalih nada da čovečanstvo nije zbilja otišlo u tri lepe pizde materine.
Bojan Marjanović
30.08.07 Plastelin.com
Balkanska rapsodija
Pjesme iz Lore, Boris Dežulović
Na koricama pesničke zbirke "Pjesme iz Lore" Borisa Dežulovića citirana je pesma "Za Theodora". Pesnik naravno misli na Teodora Adorna i na njegovu izjavu da je varvarski pisati poeziju posle Aušvica. O tom iskazu nemačkog filozofa napisani su brojni pro et contra komentari, ali, koliko je meni poznato, ni jedan ovako sjajan, ni jedan ovako sirovo tužan poput Dežulovićevog. On je Adornu lakonski odgovorio "Ne znam za njega / al mene bogami krenulo", jer je količina Zla izlučena u Aušvicu/Srebrenici/Lori tolika da je materijal za pesničku obradu neiscrpan. Zbirka je podeljena u pet ciklusa: "Pjesme iz Lore", "Pjesme iz adresara", "Pjesme iz srca", "Pjesme iz pizzerije "Poglavnik"" i "Pjesme iz sudnice". Ovi ciklusi gotovo hronološki pripovedaju priču o samom zločinu, o učesnicima, o afirmaciji zločina u društvu, potom o njegovoj marginalizaciji i, konačno, o procesuiranju zločina pred sudovima. Ova elipsa koja kreće od oduševljenja, a završava u razočaranju, a koja je svoje ponavljanje imala u svim ratom zahvaćenim društvima na prostoru bivše Jugoslavije, na žalost ne dovodi do konačne denacifikacije. Dežulović, sudeći prema pesmi "Život je pjesma" kojom se zatvara zbirka, ima krajnje pesimističan stav prema mogućnosti očišćenja od zločina. Ono po čemu se "Pjesme iz Lore" izdvajaju iz glavnice korpusa književnosti Šoe (u ovom slučaju mislim na izvorno značenje reči "šoa" - tragedija, uništenje, a ne na njenu istorijsku upotrebu za označavanje zločina prema Jevrejima u Drugom svetskom ratu) jeste da je velika većina tih pesama napisana iz ugla ubica ili zainteresovanih posmatrača, odnosno saučesnika u zločinu. Zbog toga je njihov ton ironičan, ali i usmeren na to da istakne neuraligične tačke u patologiji tih i takvih ličnosti i tako pokaže sav užas mentalnog stanja onih koji mogu da muče, siluju i ubijaju. Ovu sjajnu knjigu bi trebalo deliti uz kupljenu veknu hleba i litar mleka kao svojevrstan Uvid u psihopatologiju svakodnevnog života na Balkanu.
Piše: Vladimir Arsenić (REZ)
10.08.07
Balkanska rapsodija
Boris Dežulović: Pjesme iz Lore
Na koricama pesničke zbirke "Pjesme iz Lore" Borisa Dežulovića citirana je pesma "Za Theodora". Pesnik naravno misli na Teodora Adorna i na njegovu izjavu da je varvarski pisati poeziju posle Aušvica. O tom iskazu nemačkog filozofa napisani su brojni pro et contra komentari, ali, koliko je meni poznato, ni jedan ovako sjajan, ni jedan ovako sirovo tužan poput Dežulovićevog. On je Adornu lakonski odgovorio "Ne znam za njega / al mene bogami krenulo", jer je količina Zla izlučena u Aušvicu/Srebrenici/Lori tolika da je materijal za pesničku obradu neiscrpan. Zbirka je podeljena u pet ciklusa: "Pjesme iz Lore", "Pjesme iz adresara", "Pjesme iz srca", "Pjesme iz pizzerije "Poglavnik"" i "Pjesme iz sudnice". Ovi ciklusi gotovo hronološki pripovedaju priču o samom zločinu, o učesnicima, o afirmaciji zločina u društvu, potom o njegovoj marginalizaciji i, konačno, o procesuiranju zločina pred sudovima. Ova elipsa koja kreće od oduševljenja, a završava u razočaranju, a koja je svoje ponavljanje imala u svim ratom zahvaćenim društvima na prostoru bivše Jugoslavije, na žalost ne dovodi do konačne denacifikacije. Dežulović, sudeći prema pesmi "Život je pjesma" kojom se zatvara zbirka, ima krajnje pesimističan stav prema mogućnosti očišćenja od zločina. Ono po čemu se "Pjesme iz Lore" izdvajaju iz glavnice korpusa književnosti Šoe (u ovom slučaju mislim na izvorno značenje reči "šoa" - tragedija, uništenje, a ne na njenu istorijsku upotrebu za označavanje zločina prema Jevrejima u Drugom svetskom ratu) jeste da je velika većina tih pesama napisana iz ugla ubica ili zainteresovanih posmatrača, odnosno saučesnika u zločinu. Zbog toga je njihov ton ironičan, ali i usmeren na to da istakne neuraligične tačke u patologiji tih i takvih ličnosti i tako pokaže sav užas mentalnog stanja onih koji mogu da muče, siluju i ubijaju. Ovu sjajnu knjigu bi trebalo deliti uz kupljenu veknu hleba i litar mleka kao svojevrstan Uvid u psihopatologiju svakodnevnog života na Balkanu.
Vladimir Arsenić
30.01.07 Blic
Šta zločinci imaju u glavi
Pjesme iz Lore, Boris Dežulović
- Učesnici u ratovima devedesetih tuže se po raznim osnovama, ali kako to da niko nikog nije tužio za nanošenje duševnih boli za zločine počinjene u njegovo ime - pita se Boris Dežulović, pesnik i jedan od osnivača splitskog „Feral tribjuna“, koji je u Beogradu, u Narodnoj biblioteci, upravo promovisao svoju zbirku „Pjesme iz Lore“ u izdanju beogradskog „Rendea“. Promociji su prisustvovali mnogi srpski umetnici i kulturni radnici poput Radmile Lazić, Raše Andrića, Srđana Anđelića, Gordane Suše...
Pitanja o kolektivnoj odgovornosti nikad nisu bila previše popularna jer podrazumevaju hrabrost da se suprotstavi nacionalističkim strujama. Na srpskoj strani, ovim temama bavila se uglavnom alternativna umetnost - Milica Tomić u video-radu „The Reconstruction of the Crime“ (1997), „Dah teatar“ u svojoj novoj predstavi „Priča o čaju“, a nedavno je to pokušao Srđan V. Tešin svojim romanom „Kuvareve kletve i druge gadosti“, pa ga je to koštalo posla. „Pjesme iz Lore“, koje govore o zločinima nad Srbima u logoru Lora pored Splita, Boris Dežulović je napisao odavno i nije nameravao da ih objavi sve do - „zbog nedostatka dokaza“ - oslobađajuće presude za sve optužene. Zato su „Pjesme iz Lore“, u stvari, „brutalne domoljubne pjesme, zavičajna lirika po svojoj školskoj definiciji“, kaže Dežulović i dodaje: „Naš zavičaj, naime, jest Lora, koliko god se u udžbenicima i turističkim brošurama trudili prikazati ga kao arkadiju s Plitvičkim jezerima i kočaricama u zalazak sunca“.
Na opasku da je potrebno da se i u Srbiji pišu ovakve pesme, a da u Hrvatskoj bar postoji „Feral“ koji o tome govori neuvijeno, Dežulović odgovara: ‘„Feral’ nije Hrvatska. Ne može se Hrvatska vaditi na nas. Ne može se reći ‘hrvatska književnost je progovorila, hrvatski intelektualci su progovorili’. Nisu, nego tri-četiri kretena iz Splita“.
„Pjesme iz Lore“ on ne smatra književnošću u enciklopedijskom smislu: „To je književnost proistekla iz novinarstva, zbog toga i taj dojam da je naša riječ glasnija ili efikasnija od klasične književnosti jer smo sa ‘Feralom’ izborili prostor veći nego što ga može imati književnost. Da smo umesto pjesama pisali romane ili novele, sad sigurno ne bismo bili ovdje i čitali u Narodnoj biblioteci“.
Kakve su reakcije na zbirku u Hrvatskoj? „Na prvi pogled izgledalo je kao nešto užasno provokativno, što će sad dignut galamu i buku“, kaže Dežulović, dodajući da je on znao da neće. Najpre zato što je to poezija, i još poezija o hrvatskim zločinima: „Mislim da je odjek s te strane - govorim sad o neprijateljima, dušmanima - nekako proporcionalan utjecaju ‘Lore’, da je ta poezija mogla imati jači efekat, onda bi sigurno i odgovor bio jači“, kaže on.
„Pjesme iz Lore“ posebnu snagu dobijaju zbog perspektive iz koje su napisane, a to je ugao zlostavljača. „Nisam ja to svjesno radio“, kaže Dežulović, „zanimao me, zapravo, mentalitet zločinca, a ne žrtve. To jeste književni eksperiment, ali nije književnost. Ključni dokaz da to nije poezija jeste da ona ne bi funkcionirala da ju je napisao netko drugi. Da je te iste pjesme napisao Bora Đordević umesto Bore Dežulovića, to bi bila klasična ratnohuškačka poezija, Hrvati zločinci i slično“.
Dugoročna posledica rata je zacementirana mržnja. Dežulović kaže: „Mi ćemo se službeno pomirit, dolazićete vi na more, mi na Kopaonik, igraćemo neke utakmice, ali neće ta mržnja nestat. Taj tip, koji pjeva kroz moje pjesme, neće prestat mrzit Srbe. On će odgajat i svoju djecu tako“, kaže Dežulović, dodajući da je do dana današnjeg najspornija ostala kulturna razmena. „Za vreme rata se najnormalnije trgovalo benzinom, oružjem i drogom, ali i danas je problem gde kupiti knjige.
Rat je gotov, ali je ostala ratnička svest i legalizovana mržnja. Više nije legalno mrzeti Srbe, pa se mrze pederi, Romi, feministi i svi drugačiji. „Pitanje je samo hoćemo li ih samo vrijeđati po novinama ili ćemo ih krenuti ubijati“, kaže Boris Dežulović.
Boris Dežulović
Boris Dežulović rođen je 1964. godine, jedan je od osnivača „Feral Tribjuna“, a danas radi kao kolumnist „Globusa“. Godine 2004. proglašen je novinarom godine po izboru Hrvatskog novinarskog društva. Zajedno s Predragom Lucićem priredio je „Greatest shits: antologiju suvremene hrvatske gluposti“ (Split, 1999). Objavio je dva romana, „Christkind“ (2003), za koji je dobio nagradu „Jutarnjeg lista“ i „Jebo sad hiljadu dinara“ (2005), opis hrvatsko-muslimanskog rata.
Mnogo puta je bio prozivan od strane Crkve, predsednika, ministara i raznih više-manje važnih funkcionera.
Bata i Boris
Ovih dana ponovo se (ne)mire Boris i Bata, što pokreće neka stara pitanja. „Kad je krenula ta priča“, priča Dežulović, „ovaj je kao smrtno bolestan, ovaj će mu doći na postelju, ja iskreno da ti kažem, nisam bio potpuno ravnodušan. Znaš ono, jebo sve na stranu, naći će se dva stara prijatelja, ispričaće se, to je njihov neki bluz koji će oni sami sa sobom rešavati. Dok nije Bata rekao: ‘Mi ćemo sad simbolično pomirit Hrvate i Srbe’. E, jebem mu mater. Opet narodni simboli. Bili su simboli u ‘Neretvi’, pa je bilo bratstvo i jedinstvo, nosili jedan drugog na ramenu... Neka čovjek prestane bit simbol i bude naprosto čovjek.“
Tijana Spasić Milan Vukelić
