Pisma iz ludnice

04.03.03 Politika

Prestižna biblioteka "Alef" Umetničkog društva "Gradac" iz Čačka obogaćena je dvema knjigama: prva je "Vaseljena, bogovi, ljudi" Žan-Pola Vernana u prevodu Aleksandre Mančić sa francuskog jezika, a druga su "Pisma iz ludnice" (u originalu "Pisma iz Rodeza", duševnog azila, od 1943. do1946) Antonena Artoa, koje je izabrao i sa francuskog preveo Miroslav Karaulac.

"Vaseljena, bogovi, ljudi" je knjiga koja je samo naizgled još jedna zbirka grčkih mitova: od onih o nastanku sveta, preko rata bogova i zasnivanja Zevsovog carstva, i života u svetu ljudi, do Trojanskog rata, Odisejeve pustolovine, Dionisa u Tebi, i sudbina Edipa i Perseja. Ona je mnogo više od još jedne, nove verzije tih mitova, i onih osnovnih rečenica koje ih čine večnim; i baš je sve drugo što pripovedač poseduje u službi dorade tih mitova, njihove simboličnosti, trajnosti i besmrtnosti.

Bezvremenski mitovi

Žan-Pol Vernan u uvodu objašnjava da je knjiga nastala na tragovima onog čime je ulepšavao trenutke detinjstva svome unuku. Vernanovo, međutim, shvatanje mita nešto je mnogo šire od onoga što je pričao detetu, i samo je suštinski ostalo identično kada je na molbu svojih prijatelja te iste mitove, dajući im drugačiji tonalitet, a zasigurno i nove reči - prilagođene odraslim osobama - pristao da "prebaci" u pisano štivo.

"Vaseljena..". pokazuje ono čega je autor sve vreme bio svestan: da iako između nepismenih i neobrazovanih, ili intelektualaca najsuptilnijeg znanja, intuicije i kova, kada su slušači ne bi morala da postoji značajna razlika, ona postoji na nivou poimanja priče i njene kasnije unutarnje prerade, u čemu nije zanemariva uloga pripovedačevog uma, i dara. Rezultati uticaja mita na naša čula, i na naš duh treba da budu bezvremenski, i na temelju kolektivnog nesvesnog uvek božanstveno iskričavi, inspirativni i simbolični. Iz tih stalnih mena u odnosima besmrtnih i smrtnika, mraka i svetlosti, dobra i zla, zločina i kazne, slobode i straha, iz tih večnih ljudskih utočišta bez ikakvih teorijskih ograničenja izranja naše individualno; ono što je vidljivo i opipljivo u stvarnom životu. Zato je i svrha knjige "Vaseljena, bogovi, ljudi" ta da nas na to stalno podseća.

Granice zdravog

"Pisma iz ludnice" Antonena Artoa dragoceni su dokument o životu jednog nesrećnog čoveka, pisca čiji se umetnički doživljaj sveta mešao sa psihičkim oboljenjem (paranoidna shizofrenija) do te mere da i danas postoje nedoumice oko ispravnosti postupaka nekih stručnjaka koji su ga lečili između ostalog i elektrošokovima. Lik ovog umetnika koji je, na svoju nesreću, još iskusio i strast ka drogi, kroz pisma svojim prijateljima, i lekarima, izranja u svojoj apsolutnoj tragičnosti, ostavljajući u nama nedoumicu o granicama zdravog i bolesnog u ljudskom duhu, i nemoćnu pomirenost sa tim da pravog leka teško da ima... U nerazumevanju izuzetnosti Artoovog slučaja od strane psihijatara koji su ga lečili, kako je primetio Karaulac u uvodu, pisac će biti tretiran kao registrovan i klasifikovan tip paranoidne ličnosti, a ne pesnik koji hoće da ostane u svojoj metafori. Čitajući Artova pisma, možda ćemo ipak poželeti da manje verujemo njegom lekarima a više njegovim rečima:

"Ići na Tibet za mene je, pre svega, srušiti Tibet duše, Himalaje duše u mome telu, i učiniti od svog tela Himalaje, na koje duhovi mržnje nikada neće moći stupiti. Sve duše koje me vole biće isto tako drugi Himalaji, pokraj mojih, i pomoći ću im da postoje protiv mržnje koja je htela da ih uništi i ne prestaje da ih ponižava.

To je sva priča o mome životu".

A. C.