14.08.15
VREME U KOJEM ŽIVIMO
Pisci i pitanja, Gordana Đerić
Retka su naučna dela koja su nastala prožimanjem književnosti i antropologije, još ređa kod nas, a upravo tom se oblašću bavi dr Gordana Đerić, viša naučna saradnica u Institutu za evropske studije u Beogradu. NJena knjiga skromnog naslova Pisci i pitanja. Antropološki eseji koju je objavila beogradska izdavačka kuća Clio izvanredan je primer jasne i argumentovane naučne misli koja obuhvata teme samo naizgled sporedne a uistinu i te kako važne za ovo vreme. Zato je sa puno razloga i bila u najužem izboru za nagradu Isidora Sekulić.
Knjiga Pisci i pitanja sadrži devet eseja u kojima autorka tumači i podseća na zaostavštinu Gavrila Stefanovića Venclovića, Boška Tokina, Edvarda Saida, Roberta Muzila, Dositeja Obradovića... čija je autentičnost u delima koja su ostavili nepravedno zaboravljena i umotana u stereotipe ili, još gore, u određenim trenucima zarad političkog oportunizma izmanipulisana. Gordana Đerić otkriva mehanizme namernog stvaranja zabluda, i daje poražavajuću sliku ovog doba u čijoj nadgradnji, pored političara, svojski učestvuju intelektualci.
* Venclović je naslutio ovo vreme, ali je zaboravljen baš kao što je i Pavićeva naučna zaostavština posvećena njemu. Zašto odričemo vrednost sopstvenoj baštini?
- Da bismo joj odrekli vrednost morali bismo da je upoznamo. Suština je u tome da je ne znamo i da nećemo da je saznajemo. Razlozi su različiti i leže u neobučenosti ili slaboj obučenosti za propitivanje sopstvene kulture, stidu od porekla i krhkom samopouzdanju, lenjosti uma, konačno, u neumeću prepoznavanja vrednosti bliskog i dostupnog, onoga što se već ima. U svemu ovome pomalo. Možemo govoriti i o okolnostima, pritisku brzine, rutinizaciji negativne selekcije, odsustvu mišljenja i karaktera onih za koje se misli da misle, ali i one su, ovako ili onako, proizvod sistemskih i ljudskih slabosti koje se neguju. Uprkos svemu, moj utisak je da nas banalna sadašnjica, surova prema vrhunskom stvaralaštvu, vraća upravo stvaraocima poput ovih koje ste naveli; ostavili su više nego što smo u stanju da pojmimo ili baštinimo.
* Šta je naš zaborav tradicije: mentalitet ili je priča o njemu stereotip?
- Konstatacija da je i zaborav tradicije već naša tradicija istovremeno je tačna i stereotipna, istrošena od zloupotrebe; priča o njoj uglavnom je služila za političko deklarisanje ili etiketiranje. Da bi se onome na šta se ova reč odnosi vratio dignitet, s pojmom tradicija trebalo bi s merom postupati. Kao i sa pojmom mentaliteta uostalom, koji je decenijama bio izopšten iz relevantnog naučnog diskursa. Iako mislim da razumem razloge zbog kojih se to desilo, čini mi se da je to bilo nepotrebno, ne samo zbog duge istorije izučavanja mentaliteta u nekoliko disciplina, nego i zbog svoje široke razumljivosti i izrazite funkcije da usmerava i sažima složenije odnose. S pojmom stereotipa nešto je drugačije, on je popularniji; neretko se njime u nauci zamenjuje ono što se nekad smatralo mentalitetskim osobenostima. I tu ima uopštavanja i takođe treba biti oprezan. Ne možemo kao netačna tako grubo odbaciti sažimanja stvarana vekovima, morali bismo se bar zapitati kako su nastala ili zbog čega su tako trajna, koja je svrha njihovog ponavljanja, ma kako ih zvali - mentalitetskim svojstvima ili stereotipima.
* Pišući o Edvardu Saidu ocrtali ste mehanizam proizvodnje znanja na pogrešnim premisama i namernom identifikovanju islama i fundamentalizma. Kako prekinuti tu pogubnu manipulaciju?
- To ne znam, posebno u slučaju fenomena koji navodite. Sve je otišlo predaleko, otrglo se kontroli, na šta je upozoravao Said još pre nekoliko decenija. Slično se dešavalo i sa pojmom Balkana; dugo je proizvođen u literaturi, naučnoj i umetničkoj, pre nego što je to fikcionalno strašilo postalo stvarnost. U manjoj ili većoj meri manipulacija svuda postoji i ona je uvek u korist nečijeg dobra. Na istraživačima i novinarima je da se pitaju na čiju štetu i da daju alternativne dokaze i rešenja, a ne da pakuju i slepo prenose. Činjenica da se usavršavaju strategije sračunate na otupljivanje negodovanja, i suprotstavljanja javnoj manipulaciji, daje za pravo pretpostavci da je autonomno mišljenje i dalje opasno za vladajuće sisteme. Pa ipak, sila zakona štiti slobodnu reč, sami ste odgovorni ako garantovanu slobodu ne koristite. Ono što najmanje možemo jeste da bar svesno ne učestvujemo u manipulisanju, ma koliko lično bili uskraćeni za benefite od učešća u opštem zaluđivanju, jer su štete od kolaboracije sa banalnošću ili dnevno-političkim interesom neuporedivo veće i za zajednicu i za ljude koji igraju ulogu intelektualaca, od njihove lične, to jest materijalne koristi. U pojedinim slučajevima to je bezmalo postalo jedno - lično i materijalno.
* Kod nas je, kažete, godišnjica Dositeja poslužila za instrumentalizaciju prošlosti. Koliko je bila uspešna?
- Pretpostavljam da je za one koji su se time bavili bila uspešna, poslužila je nekakvoj svrsi, zadatku koji je trebalo ispuniti. Izvan tog kruga nije, jer je odnos prema prošlosti i njenim vrednostima paradni, prigodan. Simulatorski i duboko zavisan od trenutnih prilika. Kad se one promene, sve se zaboravlja.
* Birate zaboravljene ili popularne pisce da biste vrlo kritički govorili o sadašnjosti, ne samo našoj. Koja je najvažnija odlika ovog vremena?
- Radije opisujem i konstatujem nego što kritikujem, mada je moguće da načini na koje istražujem pobuđuju kritičko preispitivanje. Sve je stvar pogleda, perspektive. Kad me pitate za glavnu crtu našeg vremena, teško mi je da se odlučim samo za jednu. U kulturnom smislu to je svakako relativizacija vrednosti i izjednačavanje zabave sa stvaralaštvom, potiskivanje ili nestanak kulture u starom smislu reči, njena banalizacija i politizacija. Slično je i sa intelektualizmom - karakteriše ga razgradnja vrednosti, predmeta, disciplina, uništenje utemeljujućih hijerarhija. Umetnici i intelektualci koji kolaboriraju sa vladajućim politikama nastoje da sve što se nekada smatralo neupitnim relativizuju i razgrade, pretvore u igru i zabavu. Moda dekonstrukcije i proizvoljnosti nije zaobišla ni jednu oblast, posebno na tzv. periferijama zapadnog sveta gde se procesi rastakanja znanja i vrednosti, od jezika pa nadalje, podstiču. Rezultatima tog procesa, tokom koga je pojam intelektualca poprimio sumnjiv ako ne i negativan smisao, svedočimo. I to što živimo u vremenu prepisivanja, vladavine interesnog mentaliteta, loših sporazuma, simulacije znanja i trgovine tom simulacijom - i to je odgovornost ili zasluga obrazovanih, inteligencije. Da, trgovina opsenom možda je osnovna odlika našeg vremena.
ANĐELKA CVIJIĆ
