Piščevi zapisi (1992-1993) - MP

07.07.05 NIN

Razdiran između ljubavi za magistralne tekovine komunističke utopije i njenog sumraka, Dobrica Ćosić nije ustuknuo, nije pristao na poraz; ostao je “borbeni pesimist”

Veliki čovjek želi da bude kriv,
zato se upušta u velike sukobe
(Hegel)

Pojavila se i četvrta knjiga Ćosićevih Piščevih zapisa (“Filip Višnjić”) – delo kratkog, ali nemirnog i okrutnog (ne)vremena u kom je politika bila sudbonosna dominanta istorije obuhvatala, takoreći, i sam pojam života; a i sada, na našu nesreću, tvrdoglavo opstojava, igra eminentnu ulogu u ovoj veličanstvenoj konfuziji današnjice. Biće potrebno braniti i samog čoveka od politike koja mu, po svoj prilici, neće ostaviti ni najmanji prostor slobode.
Knjiga je objavljena kao poslednja, dvadeset peta u izdavačkom poduhvatu Ćosićevih sabranih dela. I za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period više od četiri decenije (1950–1992), ova se ograničava na samo dve godine (1992–1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna, zgusnuta, dramatična. Naiđu, eto, neki karnevalski trenuci istorije, kada ljudi ogreznu u mržnji i rušenju, a na kraju se, posle mnogo krvi, promene samo etikete, dok život, onako zbunjen i sluđen, nastavlja pun neizvesnosti.
Reč je, uglavnom, o dnevniku iz perioda u kom je Dobrica Ćosić obavljao dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 – 1. jun 1993), godine u kojoj su se pisac i državnik našli u jednoj osobi, jednoj fotelji – predsedničkoj. No, politika i književnost se ne gledaju baš pravo u lice; to je rat u kom dva protivnika ne smeju nikad da se izgube iz vida, ali ni da održavaju previše bliske odnose. Ćosić se, veli, trudio da potisne pisca u sebi ali bezuspešno: u trenucima nemalih iskušenja, valjda da bi odagnao pretnje i sumnje koje su ga kao državnika pritiskale, dohvatio bi Paskala, Kamija, Borhesa i dr. I dok je ovaj poslednji, argentinski lirski čarobnjak, bio opsednut metafizikom večnosti i prolaznosti, naš pisac je, sledeći svoj mukotrpni i hrabri poziv pobunjenika, odveć zagledan u daleki svet slobode i kulture u koji je, još kao partizanski borac, strasno i pouzdano verovao.
Otuda i njegova gotovo neodoljiva potreba da se efemerni voluntarizam porekne i potisne konstantom ljudskosti i neposrednosti: neminovnost obnove politike kao nezamenljive potvrde slobode; san o novoj zajednici u kojoj će ljubav nadvladati mrske nagone zavisti i pakosti, a mir lažnu patetiku rata i slave. Od mladosti je, kaže, nosio “prometejsku strast” za promenom odvratne stvarnosti zla u svet dobra, verujući da je to i najveći uzdig na asimptotnom putu očovečenja.
Bila je to kratkotrajna i varljiva nada. San o skladnom i pravednom društvu pretvorio se u Božiju kaznu: surovo je, veli, kažnjen za optimizam i oholost mladosti, ali i za “kritiku svega postojećeg”. Dobrica Ćosić možda jeste sudbinski stradalnik, oličenje ogromnog htenja i nemale patnje, ali je tokom dvadeset pet godina opozicionog delovanja bio svež i slobodan glas svog vremena; bio simbol promene i sveopšteg previranja. Razdiran između ljubavi za magistralne tekovine komunističke utopije i njenog sumraka, nije ustuknuo, nije pristao na poraz; ostao je “borbeni pesimist”, i dalje radoznao, neumoran istraživač. Borac.
Ćosićeva promišljanja u horizontu istorije nose i filozofska obeležja, piše kako je “sklon istorizmu”, kako istorija ima „svoj smer i svoj huk”, kako nas je kao „sumanuta” ponela “u vrtlog”, uglavnom, „radeći protiv nas”. Istorija je „veliko kretanje naroda u neizvesnost”. Danas je to kretanje brže, pa se i posledice brže javljaju. I one loše. Šta su drugo i neka naša dešavanja do posledica starih evropskih kreacija zla. Moderne demokratije su nastale u Evropi, a nikad nisu bile u stanju da spreče diktature i konflikte pre nego što bi pale ljudske žrtve. Izgleda da nikakvo dramsko preplitanje ne može sprečiti tok sudbine, na koju se Ćosić, neretko, poziva.
U sudbinu se, doduše, može verovati, ali se ne može verovati da se ona može i dokazati. No, za jaku intuiciju to i ne treba: prihvatajući dužnost predsednika Republike predosećao je, kaže, da ga čekaju “velika iskušenja”, da je “dugo i samouvereno izazivao sudbinu”. Postupajući po svom “revolucionarnom nagonu” dobro je znao šta hoće: promeniti titoističko društvo i državu u slobodno demokratsko društvo i pravnu državu. No, biće to pretežak posao. Sumnja da će u bilo čemu uspeti, jer za sobom nema ni partije ni organizovane podrške. Borba tek počinje i neće ustuknuti. Svestan je da se žrtvuje za svoj narod, ali nije uveren u smisao te žrtve.
Već, dakle, na svom državničkom startu Dobrica Ćosić je, očito, imao jasan politički stav. No, stvarnost će uvek nadilaziti naše htenje i razumevanje: odnos namere i ostvarenja bitno je iracionalan. Naš pisac, uprkos svemu, zastupa mišljenje da je demokratija “razgovor, pregovor i dogovor”; i da je to jedina razumna politika kojom se može izaći iz „ovog očajnog stanja”, zaključujući: da je „naš opstanak u aktivnom miru”, da se ratom ništa ne postiže, da se mora razgovarati i praviti kompromise. Nije mario za Cvajgovo upozorenje da istorija ne voli posrednike i pomiritelje, ljude čovečnosti, već ljude bez mere, divlje pustolove duha i akcije.
Umesto toga Ćosića je stalno mučila misao: kako uveriti svet da smo za mir, slobodu, demokratiju, ljudska prava; kako da se krene u preporod i vratimo se u svetsku zajednicu? Kako, kad za „naše neprijatelje radi čitav svet”, dok za sebe moramo da radimo sami? Kako, kad su i svet i njegovi forumi, poplavom dezinformacija i laži, već prepuni nesvesnih generalizacija i petitio pricipii: u politici, u nauci, ideološkom opredeljenju, praktičnom angažmanu i sl. Sve same obmane, stereotipi i predrasude.
Politička misao Dobrice Ćosića bitna je i za dublje shvatanje njegovog književnog dela. Vitalna, zlosrećna, smiona, ona je, čini mi se, poslednji korak ka modernom političkom idealu: čovekovo dostojanstvo treba uvažiti kao glavni politički cilj, bez toga nema demokratskog političkog društva; svrha politike je da pojedincu da moć i poveća oblast lične autonomije koju treba razumeti i kao cilj po sebi i kao sredstvo za postizanje cilja. Grosso modo: idealno bi bilo kada bi čitava svetska zajednica delovala harmonično, a pri tom bilo potpuno očuvano bogatstvo razlika; dakako, očuvan i identitet malih naroda; ne, dakle, unisono, nego komplementarno.
No, pitanja nisu više bila teorijska, već egzistencijalna: trebalo je pokušati da se bar ublaže porazi i nesreće srpskog naroda i države. Bez izvesnih pretpostavki takav cilj je teško ostvariv: kako uspeti bez svoje stranke, bez delotvorne političke javnosti, bez bilo čije organizovane i trajne podrške. Ostao je, veli, sâm „na užarenoj političkoj pozornici zemlje”, svestan moralne odgovornosti pred građanima države čiji je predsednik. Bilo je to vreme kada čovek nije spoznavao druge ljude kao sebi jednake, nego kao neprijatelje, kada su na sve strane tekle bujice zla, vreme političkih psihoza u kom nije bilo ničega na što bi se moglo osloniti. Treba li se, onda, čuditi Ćosićevoj slutnji da ga dijalektika njegove sudbine „vodi u poraz”, da bi se i on mogao naći na „bunjištu istorije” baš kao i njegovi književni junaci u Verniku Slobodan Jovanović i knez Pavle (1941. godine), koje su mučile srpske egzistencijalne alternative.
Ali Dobrica Ćosić je dobro znao da politika i istorija nisu unapred zapisane; da čovek svoje suštinske ciljeve, baš kao u tragičnom ritmu antičkih drama, nikad ne ostvaruje u idealnom obliku nego tek delimično; da politički angažman pretpostavlja istovremeno htenje i sumnju, oboje diktirano razumom; da istorija izvrgava ruglu ljudske dobre namere, što će, najverovatnije, kako piše, biti sudbina i njegovih dobrih namera. Kao da zaboravlja da je ikad i postojalo neko ljudsko dobro, vrednost ili neka lepa reč, koje nije bilo mogućno izvrgnuti u njegovu suprotnost.
To, međutim, nipošto ne znači da je politički angažman našeg pisca bio poražen: kazaljke njegove busole uvek su bile okrenute u smeru čoveka, u pravcu mira i slobode. Bio je to aktivni i svesni trzaj, jaka volja za promenom, istrajavanje lišeno iluzija. Takva misija državnika je i njegova sreća: nadati se a ne morati se oslanjati na izvesnost, težiti idealu ne napuštajući stvarnost.
Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja; upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Imponuje snaga Ćosićevog moralnog uverenja i oštrina njegovih intelektualnih uvida; kao državnik, pisac na vlasti, bio je i ostao velika i korisna pouka.

Risto Tubić