PIRAMIDE
(odlomak)
Ništa sem zvezda, rasutih po crnilu neba, kao da je Tvorac razbio vetrobran na svojim kolima ne zaustavivši se da pomete stakliće.
Ovo je bezdan između svetova, ledena dubina svemira u kojoj nema ničeg sem ponekog zalutalog molekula, nekoliko izgubljenih kometa i...
kruga crnila koji se lagano kreće, oko preispituje perspektivu, i ono što je naizgled bila strahovita udaljenost međuzvezdanog kakoseonokaže postaje svet u tami, čije su zvezde svetla onoga što bi se velikodušno moglo nazvati civilizacijom.
Jer, dok se svet lenjo kotrlja, otkriva se da je u pitanju Disksvet - ravan, kružan i nošen kroz svemir na leđima četiri slona koji stoje na leđima Velikog A"Tuina, jedine kornjače koja se ikada pojavila na Hercsprang-Raselovom dijagramu, kornjače dugačke petnaest hiljada kilometara, prekrivene mrazom mrtvih kometa, izbrazdane meteorima, s odsjajem u očima. Niko ne zna razlog za sve ovo, ali verovtno je u pitanju kvantum.
Mnogo toga neobičnog moglo bi se desiti na svetu koji leži na leđima takve kornjače.
Već se i dešava.
One zvezde dole su logorske vatre negde u pustinji i svetla udaljenih sela visoko u šumovitim planinama. Varošice su razmrljane magline, gradovi ogromna sazvežđa; veliki nabujali grad Ank-Morpork, na primer, sija kao par galaksija koje se sudaraju.
Ali ovde, daleko od velikih nastanjenih centara, gde se Kružno more susreće s pustinjom, vidi se linija hladne plave vatre. Plamenovi ledeni kao obronci Pakla palacaju prema nebu. Utvarna svetlost poigrava pustinjom.
Piramide drevne doline Djela ispuštaju svoju snagu u noć.
Energija koja kulja iz njihovih polukosmičkih vrhova mogla bi, u poglavljima koja slede, da osvetli mnoge misterije; zašto kornjače mrze filozofiju, zašto je previše religije loše po koze i šta je to što kućne pomoćnice zaista rade.
Ona će svakako pokazati kako bi naši preci razmišljali da su danas živi. Ljudi su se često bavili ovim pitanjem. Da li bi pohvalno mislili o modernom društvu, pitali su se, da li bi se divili današnjim dostignućima? A naravno, ovo promašuje suštinu. Ono što bi naši preci zaista mislili da su danas živi bilo bi: "Zašto je tako mračno ovde?"
*
U hladnoći rečne doline visoki sveštenik Dios otvorio je oči. Ovih dana nije spavao. Ne bi ni mogao da se priseti kada je poslednji put spavao. San je bio odveć blizu one druge stvari, a ionako, izgledalo je da mu nije potreban. I samo ležanje bilo je dovoljno - barem, ležanje ovde dole. Otrovi iscrpljenosti iščezli su kao i sve drugo. Za neko vreme.
Dovoljno dugo, svakako.
Prebacio je noge s kamene ploče u maloj komori. Uz jedva svesno pripomaganje mozga njegova desna ruka je uzela službeni štap isprepleten zmijama. Zastao je da načini još jedan znak na zidu, privio odoru oko sebe i otmeno krenuo strmim prolazom, pa napolje u sunčevu svetlost, dok su mu se u svesti već postrojavale reči Zazivanja Novog sunca. Noć je bila zaboravljena, predstojao je dan. Mnogo je pažljivih saveta i uputstava trebalo dati, a Dios je postojao samo da bi služio.
Dios nije imao najneobičniju spavaću sobu na svetu. To je samo bila najneobičnija spavaća soba iz koje je iko izašao.
*
A sunce se kretalo nebom.
Mnogi su se ljudi pitali zašto. Neki misle da ga gura ogromni balegar. Za sâmo objašnjenje moglo bi se reći da mu nedostaje malo tehničke potkovanosti, a ima i dodatnu manu da je - kao što će određene okolnosti otkriti - možda i tačno.
Došlo je do zalaska a da mu se ništa naročito loše nije dogodilo i njegovi umirući zraci slučajno su se provukli kroz jedan prozor u gradu Ank-Morporku i odbili od ogledala.
Bilo je to visoko ogledalo. Sve ubice imale su visoka ogledala u svojim sobama, jer bi za svakoga predstavljalo strašnu uvredu da ga ubije ubica koji je loše obučen.
Tepik se kritički preispitao. Za odeću je utrošio i poslednju paru i obilovala je crnom svilom. Šaputala je dok se kretao. Bila je vrlo dobra.
Barem je glavobolja jenjavala. Skoro da ga je čitavog dana mučila; strepeo je da će morati da se dâ u bekstvo s ljubičastim tačkama pred očima.
Udahnuo je, otvorio crnu kutiju, uzeo svoje prstenje i navukao ga. Druga kutija sadržala je komplet noževa od klačanskog čelika čija su sečiva bila zatamnjena crnilom lampe. Vadio je raznorazne domišljate i složene naprave iz somotskih vrećica i premeštao ih u džepove. Nekoliko ilingasa dugih sečiva koji su služili za bacanje kliznulo je u korice u njegovim čizmama. Tanko svileno uže i kotva na sklapanje bili su mu obmotani oko struka, preko pancirne košulje. Duvaljka je bila stavljena u svoj kožni remen i zabačena iza leđa, ispod ogrtača. Tepik je poneo sa sobom tanku limenu kutiju s asortimanom strelica čiji su vrhovi bili obloženi plutom dok su im tela bila ispisana simbolima brajeve azbuke radi lakšeg snalaženja u mraku.
Trepnuo je, proverio oštricu svog rapira i preko desnog ramena okačio opasač kako bi dobio protivtežu vrećici olovne municije za praćku. Naknadno se prisetivši, otvorio je svoju fijoku s čarapama i uzeo ručni samostrel, bočicu ulja, smotuljak kalauza i, nakon malo promišljanja, jedan udarni bodež, vreću raznoraznih klopki, kao i komplet boksera.
Tepik je uzeo svoju kapu i proverio da li joj je u postavi smotuljak žice. Stavio ju je na glavu pod kicoškim uglom, bacio poslednji zadovoljni pogled ka svom odrazu u ogledalu, okrenuo se na peti i, veoma lagano preturio.
*
Leto je bilo poodmaklo u Ank-Morporku. Zapravo bilo je više nego poodmaklo.
Bilo je smrdljivo.
Velika reka bila je svedena na mulj nalik lavi između Anka, grada s boljim adresama i Morporka na suprotnoj obali. Morpork nije važio za dobru adresu. Morpork je bio pobratimljen s asfaltnom barom. Nije se mnogo toga moglo učiniti da bi se Morpork načinio gorim mestom. Direktan pogodak meteorita, na primer, računao bi se kao obnova i izgradnja.
Veći deo rečnog korita bio je kora od blata, ispucala u vidu saća. Trenutno sunce je izgledalo kao veliki bakarni gong prikucan za nebo. Vrelina koja je isušila reku pržila je grad po danu, a pekla ga po noći, uvijajući staru drvenariju i pretvarajući uobičajeno ulično blato u uskomešanu okernu prašinu koja je gušila.
Nije to bilo uobičajeno ankmorporčko vreme. To je bio grad sklon maglama i rominjanju, klizavici i mrazevima. Sedeo je i dahtao na prepečenim ravnicama kao žaba na plotni. Pa čak i sada, oko ponoći, toplota je gušila i obmotavala ulice poput oprljenog somota, isušujući vazduh i istiskujući mu sav dah.
Visoko na severnoj strani zgrade Esnafa ubica, začuo se škljocaj i prozor se otvorio.
Tepik koji se krajnje nevoljno oslobodio nekih delova težeg naoružanja, progutao je veliki gutljaj vrelog, mrtvog vazduha.
Ovo je bilo to.
Ovo
je bila noć.
Govorilo se da imaš jednu od dve šanse sem ako za ispitivača ne izvučeš starog Meriseta, u kom slučaju je bolje da odmah sam sebi prerežeš grlo.
Tepik je kod Meriseta imao Strategiju i Teoriju otrova svakog četvrtka popodne i nije se dobro slagao sa njim. Spavaonice su brujale glasinama o Merisetu, broju ubistava, zapanjujućoj tehnici? U svoje vreme poobarao je sve rekorde. Pričalo se da je ubio čak i Patricija Ank-Morporka. Ne trenutnog, u stvari. Jednog od pokojnih.
Možda će biti Najvor, koji je bio debeljko i veseljak i uživao je u hrani, a utorkom je držao Klopke i zamke. Tepik je bio dobar u klopkama i dobro se slagao sa svojim učiteljem. Ili bi to mogao da bude Kompt de Jojo, koji je predavao Moderne jezike i Muzičko. Tepik ni za jedno od ovoga nije imao dara, ali Kompt je bio avanturista i voleo je dečake koji su delili njegovu ljubav prema klaćenju na jednoj ruci visoko iznad gradskih ulica.
Isturio je jednu nogu preko simsa i odmotao uže s kotvom. Zakačio ju je za jednu izbočinu dva sprata iznad i kliznuo sa prozora.
Nijedan ubica nikada nije koristio stepenice.
Ništa sem zvezda, rasutih po crnilu neba, kao da je Tvorac razbio vetrobran na svojim kolima ne zaustavivši se da pomete stakliće.
Ovo je bezdan između svetova, ledena dubina svemira u kojoj nema ničeg sem ponekog zalutalog molekula, nekoliko izgubljenih kometa i...
... kruga crnila koji se lagano kreće, oko preispituje perspektivu, i ono što je naizgled bila strahovita udaljenost međuzvezdanog kakoseonokaže postaje svet u tami, čije su zvezde svetla onoga što bi se velikodušno moglo nazvati civilizacijom.
Jer, dok se svet lenjo kotrlja, otkriva se da je u pitanju Disksvet – ravan, kružan i nošen kroz svemir na leđima četiri slona koji stoje na leđima Velikog A"Tuina, jedine kornjače koja se ikada pojavila na Hercsprang-Raselovom dijagramu, kornjače dugačke petnaest hiljada kilometara, prekrivene mrazom mrtvih kometa, izbrazdane meteorima, s odsjajem u očima. Niko ne zna razlog za sve ovo, ali verovtno je u pitanju kvantum.
Mnogo toga neobičnog moglo bi se desiti na svetu koji leži na leđima takve kornjače.
Već se i dešava.
One zvezde dole su logorske vatre negde u pustinji i svetla udaljenih sela visoko u šumovitim planinama. Varošice su razmrljane magline, gradovi ogromna sazvežđa; veliki nabujali grad Ank-Morpork, na primer, sija kao par galaksija koje se sudaraju.
Ali ovde, daleko od velikih nastanjenih centara, gde se Kružno more susreće s pustinjom, vidi se linija hladne plave vatre. Plamenovi ledeni kao obronci Pakla palacaju prema nebu. Utvarna svetlost poigrava pustinjom.
Piramide drevne doline Djela ispuštaju svoju snagu u noć.
Energija koja kulja iz njihovih polukosmičkih vrhova mogla bi, u poglavljima koja slede, da osvetli mnoge misterije; zašto kornjače mrze filozofiju, zašto je previše religije loše po koze i šta je to što kućne pomoćnice zaista rade.
Ona će svakako pokazati kako bi naši preci razmišljali da su danas živi. Ljudi su se često bavili ovim pitanjem. Da li bi pohvalno mislili o modernom društvu, pitali su se, da li bi se divili današnjim dostignućima? A naravno, ovo promašuje suštinu. Ono što bi naši preci zaista mislili da su danas živi bilo bi: ‘Zašto je tako mračno ovde?’
* * *
U hladnoći rečne doline visoki sveštenik Dios otvorio je oči. Ovih dana nije spavao. Ne bi ni mogao da se priseti kada je poslednji put spavao. San je bio odveć blizu one druge stvari, a ionako, izgledalo je da mu nije potreban. I samo ležanje bilo je dovoljno – barem, ležanje ovde dole. Otrovi iscrpljenosti iščezli su kao i sve drugo. Za neko vreme.
Dovoljno dugo, svakako.
Prebacio je noge s kamene ploče u maloj komori. Uz jedva svesno pripomaganje mozga njegova desna ruka je uzela službeni štap isprepleten zmijama. Zastao je da načini još jedan znak na zidu, privio odoru oko sebe i otmeno krenuo strmim prolazom, pa napolje u sunčevu svetlost, dok su mu se u svesti već postrojavale reči Zazivanja Novog sunca. Noć je bila zaboravljena, predstojao je dan. Mnogo je pažljivih saveta i uputstava trebalo dati, a Dios je postojao samo da bi služio.
Dios nije imao najneobičniju spavaću sobu na svetu. To je samo bila najneobičnija spavaća soba iz koje je iko izašao.
