KADA SVET JOŠ bejaše mlad, sedam bogova življahu u slozi a svi ljudi behu kao jedan soj. Narod Alorna slavljaše Belara, najmlađeg od bogova. On im zarad toga beše naklonjen i voljaše ih, te im pružaše svakojaku milost i blagodet. I ostali bogovi okupiše narode oko sebe i svaki stade da se stara o svojemu.
Ali Aldur, najstariji brat Belarov, ne beše bog nijednoga naroda. On življaše odvojeno od ljudi i bogova, sve dok ga jednoga dana ne pronađe jedno zalutalo dete. Aldur ga uze sebi za učenika i nazva ga Belgarat. Dečak nauči tajnu Reči i Volje i postade čarobnjak. U potonjim godinama, još ljudi pronađe usamljenog boga i zbratimiše se da zajedno uče pod okriljem Aldurovim a vreme ih više nikada ne dotače.
Jednom se dogodi da Aldur uze alem-kamen u obliku kugle, ne veći od srca detinjega, pa ga premetaše po rukama dok mu ne udahnu dušu. Moć oživljenog dragulja, kojeg ljudi nazvahu Kuglom Aldurovom, beše velika i Aldur njime činjaše svakojaka čuda.
Međ svim bogovima, najlepši beše Torak a narod njegov beše narod Angaraka. Prinosiše mu žrtve paljenice i nazivahu ga bogom bogova, a njemu beše milo slušati reči hvale i osetiti miris žrtvenoga mesa. Jednoga dana, međutim, on ču za Kuglu Aldurovu i duša mu od toga trena izgubi mir.
Na kraju, sakrivši želju srca svog, on se obrati Alduru. „Brate moj“, reče, „ne priliči ti da samuješ i kloniš se društva našega. Skloni, brate, u stranu taj kamen što te zavede i natera da braću svoju zaboraviš.“
Aldur tad zaviri u dušu svome bratu te ga ukori. „Šta će tebi moć o kojoj snevaš, Torače? Zar ti narod Angaraka više nije dovoljan? Ne dopusti pohlepi da ovlada tobom, već ostavi Kuglu tu gde joj je mesto.“ Te Aldurove reči tako postideše Toraka da on podiže ruku i udari brata, ugrabi dragulj te uteče. Ostali bogovi preklinjahu Toraka da vrati dragulj, ali on ne htede. A onda se podigoše ljudski narodi te pođoše na narod Angaraka i objaviše mu rat. Boj ljudi i bogova potraja sve dok Torak ne ode na visove Korima i podiže dragulj, ne bi li udružio svoju moć sa njegovom i naterao zemlju da se raspukne. Planine se razdvojiše a more pohrli među njih. Ali Belar i Aldur udružiše svoje moći te zaustaviše vodu. Međutim, ljudski soj ostade razdvojen, a sa njime se razdvojiše i bogovi.
Kada Torak podiže dragulj da uništi svet, ovaj poče goreti svetim plamenom. Plava vatra unakazi Torakovo lice. On od bola stade udarati po planinama te napravi ponore, od besa otvori zemlju a od jada pusti mora da sve poplave. Leva ruka mu se zapali i izgore u prah i pepeo, leva strana lica mu se istopi kao vosak a levo oko proključa u lobanji. On se uz krik baci u more ne bi li ugasio vatru, ali patnju njegovu ništa ne mogaše ugasiti.
Kada izađe iz vode, desna mu strana beše zdrava, ali leva ostade spaljena i unakažena vatrom iz kamena. U beskrajnom bolu, on povede svoj narod ka istoku, gde u ravnici malorijskoj podigoše veliki grad koji nazvaše Ktol Mišrak, Grad noći, u kome Torak sakri svoju nakazu za vjeke vjekova. Angaraci svome bogu podigoše gvozdenu kulu i u najvišoj sobi postaviše gvozdeni sanduk u koji položiše Aldurovu Kuglu. Često je Torak stajao nad sandukom i ronio suze od žudnje da pogleda dragulj, da ovlada njime i da ga potpuno uništi. Vekovi prođoše nad zemljom Angaraka i oni svog boga nazvaše Kal-Torak, Bogokralj.
Belar povede narod Alorna na zapad. Kako su od svih ljudi baš oni bili najčvršći i najratoborniji, on im u srca usadi večitu mržnju prema Angaracima. Naoružani mačevima i velikim sekirama, oni u potrazi za vekovnim neprijateljima stigoše daleko, čak do zemalja okovanih večitim ledom.
I tako to bi sve dok se Čerek Plećati, najveći kralj naroda Alorna, ne zaputi do doline Aldurove da potraži čarobnjaka Belgarata. „Put ka severu je otvoren“, reče mu kada ga pronađe. „Znaci su povoljni. Kucnuo je čas da pronađemo Grad noći i povratimo Kuglu od Jednookog.“
Poledra, žena Belgaratova, bejaše bremenita i njemu bi mrsko da je ostavi samu. Ali Čerek prevagnu. I tako se iskradoše jedne noći a sa njima bejahu i sinovi Čerekovi: Drez Bikovrati, Algar Lakonogi i Riva Gvozdena Ruka.
Okrutna zima stezaše prostranstva severa a zaleđene poljane svetlucahu pod zvezdanim nebesima. Da iznađe pravi put za sebe i svoje saputnike, Belgarat izvede čaroliju i uze obličje velikoga vuka. Tiho stupajući, on se šunjaše kroz snegom pokrivene šume, u kojima je drvo pucalo od studeni. Ljuti mraz zaledi vuku krzno na prsima i ramenima i od te noći pa doveka Belgaratu ostadoše kosa i brada potpuno bele.
Kroz snegove i magle putovahu Malorijom, dok se konačno ne obretoše pred Ktol Mišrakom. Pronašavši tajni ulaz u grad, Belgarat ih odvede do podnožja gvozden-kule. Tiho se popeše zarđalim stepeništem koje vekovima ne oseti ljudsko stopalo. Nađoše se u odaji u kojoj Torak, nakaznog lica sakrivenog iza gvozdene maske, bolno ječaše u nemirnome snu. Prošunjaše se kroz ustreptalu tminu kraj usnulog boga i konačno se obretoše u odaji sa sandukom u kome ležaše Kugla.
Čerek pozva Belgarata da uzme dragulj, ali ovaj odbi. „Ne mogu ga dodirnuti“, reče on, „a da me pri tom ne uništi. Jednom je dopustio da ga takne ruka, ljudska ili božija, ali naljuti ga Torak kada ga podiže na majku zemlju. Više neće dopustiti da ga bilo ko dodirne. On čita duše. Jedino će onaj ko u srcu ne nosi zlu nameru i ko je dovoljno čist da sme zarad toga staviti život na kocku, onaj ko ga ne želi zbog moći ili bogatstva, smeti da ga dotakne.“
„Koji je to čovek koji ne krije makar malo zla u dubini duše?“, upita Čerek. Ali Riva Gvozdena Ruka otvori sanduk i izvadi Kuglu. Plamenovi mu liznuše kroz prste, ali ga ne opekoše.
„Neka bude tako, Čereče“, reče Belgarat. „Tvoj najmlađi sin je čiste duše. Kugla će biti njegova sudbina i sudbina svih naslednika njegovih, na kojima će biti da dragulj sačuvaju.“ I Belgarat tu uzdahnu, znajući kakvo je breme svalio na pleća mladog Rive.
„Onda ćemo ga“, reče na to Čerek, „njegova braća i ja podržavati dokle god mu je Kugla u rukama.“ Riva gurnu ruku u nabore ogrtača i sakri dragulj pod tuniku. Ponovo su prošli kroz odaje unakaženog boga, sišli niz zarđale stepenice, izašli iz grada kroz tajni prolaz i izgubili se u zaleđenim prostranstvima. Nedugo potom, Torak se probudi i, kao i obično, pođe u odaju u kojoj ležaše Kugla. Ali zateče sanduk otvoren i prazan. Užasan beše bes Kal-Torakov. On zgrabi svoj veliki mač, izjuri iz gvozden-kule, okrete se, udari mačem i kula se sruši. Angaraci potom začuše urlik nalik grmljavini: „Zbog vaše nebrige i lenjosti vaše neprijatelj mi ukrade ono što tako skupo platih. Zbog toga ću vam porušiti grad i proterati vas u divljinu. Narod Angaraka će lutati sve dok mi Ktrag Jaska, plamen-kamen, ne bude vraćen.“ Potom poruši Grad noći i protera živalj angarački u bespuća. I ne bi više Ktol Mišraka.
Tri lige odatle, Belgarat začu vapaj iz grada i znade da se Torak probudio. „Sada će pohrliti za nama“, reče on saputnicima, „i samo nas moć Kugle može spasiti. Kada neprijatelji budu blizu, ti, Rivo, podigni dragulj tako da mogu da ga vide.“
Kada ih pristigoše horde angaračke, pod vođstvom samoga Toraka, Riva podiže Kuglu tako da nakazni bog i njegov narod mogahu dobro da je vide. Dragulj poznade svoga neprijatelja. Mržnja planu novim žarom i nebo se oboji od besa kamenovog. Torak samo vrisnu i okrete se. Prvi redovi horde angaračke bejahu sprženi vatrom a ostali se, uspaničeni, razbežaše.
I tako Belgarat i njegovi saputnici sačuvaše žive glave u Maloriji i vratiše se preko ledenih bespuća, noseći Aldurovu Kuglu u kraljevstva zapada.
Tada bogovi, znajući da je sve gotovo, sazvaše veće na kome ih Aldur posavetova: „Povedemo li rat protiv našeg brata Toraka, naša nesloga će uništiti svet. Zato se moramo skloniti s lica zemlje da on ne bi mogao da nas nađe. Svoje narode više nećemo voditi i čuvati u telesnom, već samo u duhovnom obliku. Tako mora biti zarad dobrobiti sveta. Dan kada ponovo budemo zaratili biće sudnji dan.“
Mnoga se suza proli zbog neminovnog rastanka. A onda Čaldan, bik-bog naroda Arenda, upita: „Neće li za našeg odsustva Torak preuzeti vlast?“
„Neće“, reče Aldur. „Sve dok je kamen u posedu potomaka Rive Gvozdene Ruke, Torak neće moći da pobedi.“
I tako se bogovi rastadoše a na zemlji ostade samo Torak. Ali spoznaja da je Kugla u Rivinim rukama nikako mu ne davaše mira.
Belgarat se tada obrati Čereku i njegovim sinovima. „Sada se moramo rastati ne bismo li sačuvali dragulj i pripremili se za Torakov dolazak. Učinimo to odmah.“
„Hoćemo, Belgarate!“, kliknu Čerek Plećati. „Alorija od danas više ne postoji, ali narod Alorna će se opirati Toraku sve dok postoji ijedna živa duša alornska.“
Belgarat pogleda ka nebu. „Počuj me, Torače Jednooki!“, uzviknu. „Plamen-kamen je sada na sigurnome i tako će i ostati. Dođe li dan kada ćeš se drznuti da podigneš vojsku na nas, ja ću tebi objaviti rat. Čekaću te i noću i danju i biti pripravan za tvoj dolazak, ako treba i do sudnjeg dana.“
U bespućima Malorije, Kal-Torak je čuo Belgaratov glas i pobesneo, znajući da mu je magični dragulj postao zauvek nedostupan.
Čerek potom zagrli svoje sinove i okrete se da ih više nikada ne vidi. Drez ode na sever i naseli se u dolini reke Mrin. Tamo podiže grad Boktor a svoju zemlju nazva Dreznija. On i njegovi potomci ostadoše da brane bedeme severa da neprijatelj nikada ne kroči preko njih. Algar svoje ljude povede na jug. U prostranoj dolini reke Aldur pronađoše divlje konje, koje naučiše da krote i jašu, i tako prvi put u istoriji ljudskog roda nastade konjica. Svoju zemlju nazvaše Algarija, a oni postadoše nomadi i putovahu za svojim krdima. Čerek se, tužan, vrati u Val Čerek i odluči da se njegovo kraljevstvo od tada zove kao i on, pošto mu sinovi više ne behu sa njim. Tu sagradi velike ratne brodove i posla ih da brane mora od neprijatelja.
Pred nosiocem Kugle, međutim, ležaše najduži put. Riva svoje ljude povede na zapadnu obalu Sendarije. Tu sagradiše brodove i otploviše na Ostrvo vetrova. Tamo spališe brodovlje i podigoše tvrđavu i grad oko nje. Grad nazvaše Riva a tvrđavu Dom rivanskih kraljeva. Tada Belar, bog Alorna, prizva dve gvozdene zvezde da padnu sa nebesa a Riva ih uze, pa od jedne iskova sečivo a od druge balčak na čijem vrhu ugradi Aldurovu kuglu. Mač bejaše tako veliki da ga niko osim samoga Rive nije mogao podignuti. U bespućima Malorije, duša Kal-Torakova oseti da se kuje taj mač i po prvi put u životu okusi strah.
Kada mač, sa Kuglom na vrhu, nasloniše na crnu stenu iza prestola, on sraste sa kamenom, tako da niko osim samoga Rive nije mogao da ga pomeri. Hladna vatra planula bi svaki put kada bi Riva sedao na presto. A kada bi uzeo mač i zavitlao njime, sečivo bi se pretvaralo u plamen.
Najveće čudo od svih beše nasleđe Rivinog potomstva. U svakom pokolenju rađalo se po jedno dete sa belegom na dlanu desne ruke, belegom Kugle. Takvo dete odveli bi u prestonu dvoranu i spuštali mu šaku na dragulj, kako bi se upoznali. Na svaki detinji dodir Kugla bi blesnula jačim sjajem, i tako je veza između plamen-kamena i roda Rivinoga vremenom postajala sve jača i jača.
Pošto se rastade od saputnika, Belgarat pohrli u Aldurovu dolinu, gde, avaj, otkri da mu je žena, Poledra, podarila dve devojčice i umrla. U čast majci, on stariju bliznakinju nazva Polgara. Kosa joj beše vrana poput gavranovog krila. Onda on, kao što nalaže običaj u čarobnjaka, ispruži ruku i spusti je njoj na čelo, a od tog dodira jedan pramen kose detetove postade beo kao sneg. On se tad zabrinu, jer beli pramen bejaše beleg čarobnjaka a Polgara beše prvo žensko dete njime označeno.
Druga njegova kćer, beloputa i zlatokosa, ostade bez belega. Dade joj ime Beldaran, a on i njena crnokosa sestra prosto se utrkivahu ko će joj pružiti više ljubavi i pažnje.
Kada Polgara i Beldaran navršiše šesnaest leta, duh Aldurov dođe Belgaratu u san i reče mu: „Dragi moj učeniče, nameran sam vezati tvoj dom sa domom čuvara Kugle. Izaberi, zato, koju ćeš od kćeri svojih dati rivanskome kralju da mu bude žena i majka deci njegovoj, jer u porodu je njihovome nada za spas sveta i sigurnost od volje Torakove.“
Duboko u duši, Belgarat požele da to bude Polgara, ali znajući breme koje je ležalo na plećima rivanskoga kralja, on umesto nje posla Beldaran i gorko zaplaka kad ona ode. I Polgara plakaše, dugo i neutešno, znajući da je njenoj sestri suđeno da umre i potone u zaborav. Tešeći jedno drugo, oni se vremenom zbližiše i upoznaše međusobno.
Svoje moći udružiše ne bi li sačuvali svet od Toraka. Priča kaže da su i danas, posle nebrojenih vekova provedenih u bdenju, još živi i da čekaju.
