Piknik na ledu

20.04.06

Optimizam u istočnoj Evropi je duhovniji, zapadni optimizam je uvek „ekonomski”, kaže poznati pisac

Povodom objavljivanja romana „Piknik na ledu”, gost Beograda i izdavačke kuće „Paideja” je Andrej Kurkov, ukrajinski satirični pisac, novinar, scenarista i član Evropske filmske akademije, književnik čiji su romani, u stilu Gogolja, Bulgakova, Akunjina, prevedeni na većinu svetskih jezika i prodati u više od četiri miliona primeraka. Prvi je pisac iz bivšeg SSSR čiji je roman dospeo na lestvice 10 najprodavanijih knjiga u Evropi. U svojoj najnovijoj knjizi „Poslednja predsednikova ljubav” (2004) predvideo je trovanje predsedničkog kandidata, pa su ga, kako kaže, ljudi iz državne bezbednosti pitali da li njegovu knjigu mogu da „iskoriste” kao scenario za trovanje Viktora Juščenka...

Junak Vašeg romana „Piknik na ledu” je Viktor, novinar koji piše nekrologe za žive ljude. Da li je istina koju on o njima iznosi ono što ih ubija?
– Te poznate ljude, VIP-ije, ubija istina, a Viktorom manipuliše neko, možda tajna Služba državne bezbednosti. U ovoj knjizi zapravo su svi manipulisani i niko stvarno ne želi da zna ko je Viktorov pravi šef. I on sam se plaši da sazna istinu, zato i ne postavlja nikakva pitanja. Dobio je tri hiljade dolara da piše nekrologe o poznatim ličnostima, koje su još u životu, i kada oni počnu da umiru, shvata da je umešan u nešto veliko i da ga neko posmatra „odozgo”. Na kraju vidi i sopstveni nekrolog, koji je napisao neko ko će ga zameniti u tom poslu.

To je vrlo mračna slika, mračan humor...
– Da, to je vrlo mračan humor, ali i knjiga je pisana u vrlo mračno vreme. U Ukrajini smo od 1994. do 1996. godine imali svaki dan obračune bandi, a svaki dan bi u novinama osvanule vesti da je još neko ubijen. Bilo je sasvim normalno početi dan sa takvom mišlju. LJudi su drugačije reagovali ako bi stradao mafijaš, nesreća je bila mnogo veća ako bi neko slučajno nastradao. Tako je u jednoj godini bilo ubijeno pet mojih prijatelja. Vladala je opšta nesigurnost, i to sam u knjizi želeo da pokažem, tu situaciju kada niste sigurni ni u svom stanu. Čak ni kada ugradite blindirana vrata, sa pet vrlo prefinjenih brava.

Kako u tako opasnu sredinu smeštate bezazlenu životinju, kao što je pingvin Miša?
– Nisam želeo da stvorim bajku, jer u njoj bi pingvin uradio nešto neprirodno, pričao bi, na primer, ali njegovo prisustvo mi je bilo značajno da bih dočarao usamljenost čoveka. Kada ste usamljeni važno vam je da pričate čak i sa nečijom fotografijom, a razgovarati sa živim bićem, pingvinom, već je mnogo prirodnije. Tako u knjizi nastaje jedna veštačka porodica, koja je stvorena radi golog opstanka. LJudi i pingvin, koji nemaju ništa zajedničko osim da su ujedinjeni da bi bili jači, kao porodica se odupiru stvarnosti.

O zemljama istočne Evrope i dalje se priča sa negativnim prizvukom i stalno se govori kako treba da se prilagode razvijenom Zapadu. Ima li, međutim, nečega što bi Zapad trebalo da prihvati od istočnih zemalja?
– Zapadna kultura već je prihvatila dosta od kulture sa Istoka. Ponekad je zapadna kultura vrlo dosadna, i mislim da je Zapad postao suviše stabilan da bi kreirao nešto zanimljivo u kulturi. Kao da je za to potrebno da dođete iz nestabilnog društva, gde je sam život mnogo neizvesniji. I kultura koja odslikava takav život je „življa”. Na primer Nemci, koji su vrlo inteligentni i nacija su filozofa, prevode mnogo od književnosti istočne Evrope, jer njihovi pisci kao da ne mogu da stvore nešto životno. Humor treba da ublaži teškoće, i moj crni humor je kao lek, element koji pomaže da se ostane optimističan i u najtežim vremenima. Optimizam u istočnoj Evropi je duhovniji, zapadni optimizam je uvek „ekonomski”, nije mnogo emotivan. Ipak, stotine hiljada Ukrajinaca živi i radi u Portugaliji, i tamo im se sviđa, jer su im Portugalci slični. I Irci su slični Srbima i Ukrajincima. Ne treba menjati mentalitet, treba samo da poboljšamo način života, da razvijemo osećanje za istinu.

Kažete da su muškarci u politici nevoljeni, neuspešni kod žena. Šta reći za žene u politici, posebno za Ukrajinku, lepu Juliju Timošenko koja se takmiči za najviši državni položaj?
– LJubav nas uči da budemo odgovorni. Ni svoju zemlju ne možete voleti ako ne volite nekoga u toj zemlji. A Juliji Timošenko je potrebno i više ljubavi, nego nekom muškarcu, mada je ona već dovoljno muževna. Ona je tipičan diktator, i bio bi zanimljiv eksperiment za zemlju imati ženu za diktatora. Pošto zna sve o ekonomskoj mafiji u Ukrajini, pre nekoliko godina pokušavala je da radi za državu, ali onda je dospela u zatvor, izgubila je kapital, i sada kada se bori za vlast u Ukrajini, njena energija ne dolazi otuda da usreći naciju, već da uništi ljude koji su nju uništili. Zbog mnogo grešaka koje su napravili ljudi oko Viktora Juščenka, sada moramo da biramo između morala i onoga što je dobro za zemlju.

I šta od toga izabrati?
– Prvi put ne znam odgovor na to pitanje. Zahvaljujući političarima, zemlja je podeljena na one koji su za Ruse i one koji su za Zapad. Glavno je ujediniti te dve strane. A u iskušenju ste da pozovete sve korumpirane političare sa istoka Ukrajine da prave vladu. Juščenko nije kreirao koncept ujedinjenja istočnih i zapadnih Ukrajinaca, i nije konsolidovao naciju. Celu istočnu Ukrajinu kontrolišu vrlo nemoralni ljudi.

Marina Vulićević

17.04.06

Poznati ukrajinski pisac Andrej Kurkov (45), koji je stekao slavu i izvan granica svoje zemlje, ovih dana gostuje u Srbiji. Njegov najpoznatiji roman "Piknik na ledu", do sada preveden na 26 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka, upravo je objavila "Paideia". U ovoj knjizi, protkanoj crnim humorom, dogodilo se sto osamnaest smrti pod neobičnim okolnostima, koje je počinio čovek sa neobičnim hobijem - da piše nekrologe o još živim ljudima. Istovremeno, "Piknik na ledu" je slika nestabilnog ukrajinskog društva polovinom devedesetih godina prošlog veka.
Kurkov je do sada napisao 13 romana, pet knjiga za decu, 20 scenarija za film. Pored toga što je romanopisac i scenarista, radi i kao novinar, trenutno piše za engleski "Gardijan" i nekoliko najuglednijih nemačkih novina, govori 11 jezika i talentovan je pijanista. Gotovo svi njegovi romani su, kao i "Piknik na ledu", detektivsko-avanturistički sa crnohumornim elementima. Kaže da ih je pisao kao falsifikate svoje biografije. Uspeh je čekao punih 17 godina, kada je čuveni švajcarski izdavač objavio "Piknik". Do tada se premišljao da li da postane arheolog, stručnjak za kaktuse ili japanski jezik, pa čak i diplomata. Sebe smatra evropskim Ukrajincem ruskog porekla, u čijoj je kući Engleska. Pre dvadesetak godina oženio se u Londonu Engleskinjom, ali odmah po venčanju vratio se u Kijev, jer nije želeo da postane stranac.
- "Piknik na ledu" govori o veoma teškim godinama u Ukrajini - kaže Kurkov za "Novosti". - U vreme dok sam ga pisao, početkom devedesetih, i u Rusiji i u Ukrajini objavljeno je mnogo depresivnih romana. Oni su još više plašili čitaoce. Shvatio sam da moram da volim sve svoje junake, jer ako ih ne budem voleo stvoriću još jednu paralelnu crnu realnost. Zahvaljujući humoru, koji ga čini svuda razumljivim, ovaj roman je postao međunarodni bestseler.

Vaš junak je, zapravo, hteo da piše o kulturi za novine. Izgleda da za nju, u to vreme, nije bilo mesta...
- Kada sam pisao roman uopšte nije bilo mesta za kulturu u novinama. Prostor su zauzumale vesti o kriminalu, ko je koga ubio... Na sreću, to se promenilo. Ne mogu da kažem da se u Ukrajini puno piše o kulturi, ali je ima u novinama mnogo više nego ranije. Drago mi je što se više pažnje poklanja ukrajinskoj literaturi, jer je do skoro "postojala" samo ruska književnost.

Ukrajina je bila plodna i mirna žitnica Sovjetskog Saveza. Čudno je da je mnogo surovih ljudi poniklo iz tih krajeva...
- Ukrajina je bila mirna zemlja u sovjetsko vreme, ali sa raspadom Sovjetskog Saveza, nestale su moralne norme. Taj vakum je ispunjen kriminalom. U vreme dok sam pisao "Piknik na ledu" poginula su četiri moja prijatelja, koji su pokušali da se bave biznisom. Ubili su ih reketaši. Po mom scenariju, 1994, snimljen je film "Jelisejska polja". Kada je film završen, ubili su producenta. Ispostavilo se da je novac dala mafija, a producent ga je jednostavno ukrao. Život je bio toliko nesiguran tih godina, da se pojavila moda "armiranih vrata".

Šta za vas znači biti u svetu poznat ukrajinski pisac, a šta to znači u vašoj zemlji?
- Uspeh pisca, posebno ako je međunarodni, znači finansijsku nezavisnost. Ako novac zarađuje u inostranstvu, u Ukrajini niko ne može da ga natera da piše ono što neće. Često dajem intervjue stranim novinama i zahvaljujući uspehu mogao sam da kažem šta hoću o prethodnoj vlasti koja mi se nije dopadala. Ništa mi nisu mogli, ali su me pratili dve godine. Radili su tako da vidim da me prate. Uspešan pisac postaje javna ličnost, i hteo on to ili ne, komentator događaja u svojoj zemlji. A to znači da njegovi komentari u njegovoj zemlji mogu nekom da se ne dopadaju. Uspeh je sloboda. Mogu da putujem gde želim, da se družim sa kim hoću. Poznajem nekoliko predsednika država. U septembru sam bio sa predsednikom Islanda, a početkom maja susrešću se sa predsednikom Litvanije.

Sa poslednjim romanom "Lažna ljubav predsednika", stekli ste još veću popularnost u vašoj zemlji. Zašto?
- Roman, napisan kao modifikovana biografija čoveka koji je 2011. godine slučajno postao predsednik, objavljen je sedam meseci pre izbora u Ukrajini. Tokom izbora za drugi mandat njega pokušavaju da otruju i on dobija bolest kože. Jedan od junaka je Vladimir Putin predsednik Rusije do 2015. godine. Odmah posle pobede Juščenka, dva generala bezbednosti pozvala su me na razgovor. Ispostavilo se da često čitaju moje knjige. Pitali su me kako je došlo do toga da tako opišem predsednika, i da slučajno moja knjiga nije poslužila kao inspiracija zločincima. Rekao sam im da ljudi koji truju predsednike, ne čitaju književnost, nego samo stručnu literaturu. Ova knjiga uopšte nije politička, već odgovora na pitanje zašto se neko u Ukrajini bavi politikom. Došao sam do zaključka da je to zato što nije srećan u privatnom životu. Žene ga ne vole, pa on želi da ga voli narod. Ali narod ne voli onoga koga ne vole žene.

Ukrajinska književnost
Šta Kurkov misli o ukrajinskoj književnosti:
- Pre pet godina sam govorio da nema nove ukrajinske književnosti. Sada već postoji. Formirana je generacija novih pisaca. U sovjetsko vreme ukrajinska književnost je bila seljačko-tkalačka i ideološki veoma profilisana. Sad se javljaju mladi ukrajinski pisci koji su već pročitali Bukovskog, napisali Bukovskog, a sad najzad pišu "sami sebe". Prošle godine u Poljskoj je prevedeno sedam knjiga, koje su tamo postale bestseleri. Ove godine prevedeno je 15 knjiga na nemački jezik. Zanimljivo je da pitanje jezika kod nas, još nije rešeno. Postoji osamdesetak pisaca koji pišu na tatarskom jeziku, ne prevode ni na ruski, ni na ukrajinski. Ima pisaca koji pišu na ruskom i objavljuju svoja dela u Rusiji. Ali ima i onih koji pišu i na jednom i na drugom jeziku. Ja, lično, najviše volim Ukrajinu na ruskom jeziku. Faktička popularizacija državnog, ne treba da znači borbu sa nekim drugim jezikom.

Gostovanja
Kurkov je u Beograd doputovao pre dva dana. U ponedeljak će gosotvati u Narodnoj biblioteci Srbije, a u utorak će biti održano njegovo književno veče u novosadskom Društvu pisaca.

Dragana Matović

18.04.06 Glas javnosti

Po književnom kvalitetu svrstavaju ga uz Ljudmilu Ulicku, a tiraž mu se meri sa Borisom Akunjinom, dok ga kritika na Zapadu vidi kao "najautentičnijeg predstavnika novog talasa postsovjetske književnosti"
Gost Beograda juče je bio Andrej Kurkov, najpoznatiji i najtiražniji ukrajinski pisac, pisac velikog broja scenarija, član prošlogodišnjeg žirija Filmskog festivala u Berlinu. Roman "Piknik na ledu", koji mu je otvorio vrata Evrope, objavila je izdavačka kuća Paideia, i to je 27 prevod ovog romana.

Po književnom kvalitetu svrstavaju ga uz Ljudmilu Ulicku, a tiraž knjiga mu se meri sa Borisom Akunjinom, dok ga kritika na Zapadu vidi kao "najautentičnijeg predstavnika novog talasa postsovjetske književnosti". Duhoviti Kurkov predstavio se manirom profesionalca, prvo biografiju, a zatim i delo, filovano anegdotama tipa "prva pesma bila je o mrtvom hrčku, a druga o mrtvom Lenjinu" i "kako sam predvideo trovanje mog predsednika". Smeh je na jučerašnjoj promociji izazivala kombinacija piščevih duhovitih reči i drvenasta ozbiljnost njegovog prevodioca, izvesnog gospodina iz ukrajinske ambasade.

Od 13 romana, šest je do sada prevedeno u Nemačkoj, gde je i najbolje prihvaćen, a tiraž od četiri miliona primeraka to potvrđuje.
- "Piknik na ledu" je jedini roman sa prostora bivšeg SSSR koji je uspeo da stigne na listu deset najprodavanjih romana u Nemačkoj. Naravno, ovo kažem zato što je roman odbila jedna britanska kuća, sa obrazloženjem da "nažalost, mi objavljujemo samo kvalitetnu književnost". Ali, ja ne odustajem, uporno šaljem svoje rukopise na adrese svih izdavačkih kuća do kojih dođem, rekao je Kurkov kao kontru onome što čini priču romana "Piknik na ledu".

- To je priča o jednom novinaru koji piše nekrologe još uvek živim VIP osobama i jednom čoveku koji čuva bolesnog pingvina. Pingvini su, znate, životinje kolektiva. Kada ostane sam, pingvin postaje depresivan i dezorijentisan. I zato pingvini liče na Ruse. Posmatrao sam moje roditelje i sugrađane kada se raspao Sovjetski savez, i video sam koliko im je bilo teško da se snađu u novom vremenu, kada je svako morao da brine za sebe. I mojoj generaciji je još teško da se prilagodi "novom individualizmu", rekao je Kurkov, dodavši da zato njegove junake možemo da posmatramo ili kao dva Rusa koja se nisu prilagodila, ili kao dva pingvina.
- Prvo sam mislio da je "Piknik na ledu" opis ukrajinske, postsovjetske stvarnosti, ali sada mislim da je to istorijski dokument, jer se moja zemlja tako brzo menja.

T. Čanak