Pijev život

22.06.03

U biblioteci "Antologija svetske književnosti" izdavačke kuće "Narodna knjiga" sve je više dela savremenih pisaca sveta, nagrađenih uglednim i vrlo relevantnim priznanjima. Tako je nedavno objavljen i roman kanadskog pisca Jana Martela "Pijev život" (prevod Lazar Macura), prošle godine ovenčan Bukerovom nagradom, najprestižnijim literarnim priznanjem za najbolji roman na anglosaksonskom govornom području. U "Pijevom životu" autor se na neobičan, novi način, vraća temi odnosa čoveka i prirode kroz priču koja je pomalo bizarna. Naime, glavni junak Pisin Molitor Patel, skraćeno Pi Patel, doživljava brodolom. Budući da su na potonulom brodu bile i cirkuske životinje, jedini je preživeli čovek u čamcu za spasavanje; narednih sedam meseci provešće u njemu sa nekoliko životinja, da bi na kraju ostao sâm sa bengalskim tigrom.

INTERVJU

Koristeći se alegorijom, Jan Martel govori mnoge istine o ljudskoj prirodi, o životinjama, o borbi za opstanak, a čini se ponekad najviše o odnosu prema Bogu: "Reč je o priči koja vas navodi da verujete u Boga", zapisaće Martel već u samom početku "Pijevog života", aludirajući na ono što mnogi od nas zaboravljaju, a to je "da se Bog brani iznutra, u nama samima".

U razgovoru za "Politiku", vođenom elektronskom poštom, Jan Martel govori o svom delu za čije je pisanje, posebno je zanimljivo, dobio finansijsku podršku Kanadskog saveta za umetnost. U uvodu, svoju veliku zahvalnost ovoj državnoj ustanovi koja podržava umetnike, obrazložio je sledećim rečima: "Ukoliko mi, građani, ne pomažemo svoje umetnike, onda žrtvujemo maštu na oltar grube stvarnosti i završavamo tako što ne verujemo ni u šta i što sanjamo ništavne snove".

Kanada će na predstojećem Beogradskom sajmu knjiga, u oktobru, biti zemlja počasni gost. Govori se da će iz Vaše zemlje doći i mnogi značajni pisci. Hoćete li i Vi?

– Veoma bih voleo da dođem, ali nažalost, imam obaveze zbog kojih jesen 2003. moram da provedem u Kanadi. Moraću da dođem u Beograd neki drugi put.

Zar već jednom niste bili u njemu? I u Nišu?

– Jesam. Proveo sam deset dana u Srbiji. Pre sedam ili osam godina. Prešao sam feribotom iz Barija za Bar, a onda sam vozom stigao do Beograda. Odatle smo moja devojka i ja kolima otputovali za Niš, gde nam je bio prijatelj. Bila je to fantastična poseta. Milošević je bio na vlasti, i embargo je bio na snazi, bilo je to burno vreme...

Da li je Vaša knjiga "Pijev život" bajka za odrasle?

– Ja je ne bih nikako označavao. To je jednostavno knjiga koju sam napisao. Na čitaocu je da odluči da li je reč o bajci, ili alegoriji, ili naprosto o romanu.

Investirati sebe

Mislite li da je priča u knjizi toliko nestvarna da će naterati čitaoca da poveruje u Boga?

– Ne. Ja sam ispričao dve priče, jednu sa životinjama, i jednu bez njih. Pi misli da je priča sa životinjama bolja. A to je paralelno onome što ja govorim: da je transcendentalni pogled na život bolji od shvatanja života kao nečeg što je puko materijalističko. I nije tu u pitanju činjenična istina. Mi smo na Zapadu opsednuti istinama koje su vezane za fakta. A postoje istine koje se nalaze iznad fakata. Dokaz o Bogu u mome romanu ne nalazi se u priči, već u tome da postoje priče. Tema "Pijevog života" mogla bi biti opisana u tri rečenice:

Prva je da je život priča.

Druga je da svako može da izabere svoju priču.

I treća je da je priča koja transcendira bolja.

Činjeničnost u ovoj raspravi je irelevantna. Život je interpretacija, ko-stvaranje, u koje moramo da investiramo sebe, sa onim što želimo, i o čemu maštamo.

Glavna poglavlja, kada je reč o Bogu, su poglavlja 21 i 22, koja su vrlo kratka, i poglavlje 99.

Da li ste, kada ste pisali "Pijev život", krenuli od Nojevog kovčega, ili od nečeg savremenijeg, Hemingvejeve novele "Starac i more?"

– Nijedna posebna knjiga nije mi bila potrebna da stvorim "Pijev život", iako sam čitao "Starac i more", "Mobi Dika", Bibliju, "Robinsona Krusa", i slično. Želeo sam da ispričam sopstvenu priču, ne da prepričam tuđu.

Kraj Vašeg romana je prilično neobičan. Vašem junaku ne veruju da je preživeo u čamcu sa bengalskim tigrom, pa on zato mora da smisli neku drugu priču, lažnu, da bi bila prihvatljiva. Je li istina tako neverovatna da je od nje verovatnija samo laž? Odnosno, je li moguć oksimoron da je laž istina?

– Laž? Primetio sam da moj roman deluje, i to je zadivljujuće, kao ogledalo kod onih koji ga čitaju. Dakle, oni čitaoci koji su okrenuti materijalnom, imaju potrebu da priču sa životinjama dožive kao alegoriju koju je stvorio sam Pi, da bi, možda, lakše savladao dugo vreme, ali najpre da bi lakše prihvatio istinu sa kojom nema snage da se suoči, a to je da je izgubio celu svoju porodicu.

Jedini preživeli

Čitaoci koji, pak, više teže transcendentalnom, priču bez životinja shvataju kao "nadogradnju". Pi izmišlja da bi zadovoljio ispitivače iz Pomorskog odeljenja saobraćaja, koji su saznali da je "jedan preživeli sa japanskog broda Cimcam, koji je nekoliko meseci ranije nestao bez traga u međunarodnim vodama Pacifika, dospeo na obalu".

Vi, očigledno, imate još ideja kako treba čitati knjigu. Što je odlično. Ali, nemojte zbog toga da zaključite da ja verujem u laži. Laž je neistina.

Jer ni u jednoj, ni u drugoj Pijevoj priči nema ničeg neistinitog. U obe, njegova porodica nestaje, on pati, on stiže do obale Meksika kao jedini preživeli čovek.

Koliko ljudski rod uopšte razume životinje? Kada ste pisali "Pijev život" da li ste imali na umu neku poruku?

– Mislim da životinje možemo razumeti sasvim dobro, samo ako se potrudimo, ali nema nas mnogo koji želimo da učinimo taj mali napor. Mi smo uglavnom srećni zato što na životinje projektujemo ljudske osobine, i na um nam ne pada da ih vidimo onakvim kakve su uistinu.

U "Pijevom životu" sam se bavio životinjama jer one za nas imaju mnogo značenja, od toga da su bogovi do toga da su nam današnja večera. To bogatstvo, ta raznolikost uloga, od velike je koristi piscu. To znači da jedna životinja ima mnogo likova.

I, na kraju, da li je čamac na kojem Pi ostaje sam sa bengalskim tigrom, simbol naših života? Ko ima šansu da preživi? Istinski vernik?

– Ono što je mene privuklo priči o religioznom dečaku koji luta na splavu sa stvarnim tigrom, jeste ideja o odličnoj metafori za ljudsko stanje. Sa religijom dolazimo do granice naše mašte, granice onoga šta reč može da znači. Ona je onoliko visoka, i onoliko velika koliko naša mašta može da je dosegne. A ipak, ukorenjeni smo u jedno životinjsko stanje, robovi smo gladi, žeđi, ljubavi i mržnje, straha. Zbog toga mi se čamac za spasavanje i učino sjajnom metaforom za čoveka.

Anđelka Cvijić

15.06.03

“Pijev zivot” Jana Martela je knjiga koja citaocima vraca veru u Boga, ali i u knjizevnost. Na nov nacin autor se vraca uvek aktuelnoj temi, odnosu coveka i prirode, ne ekoloski nego u fundamentalno msvetlu, a delo je dobilo prestiznu Bukerovu nagradu. Pijeva porodica na putu od Indije do Kanade dozivljava brodolom, posle cetiri dana plovidbe, zajedno sa nekim od zivotinja iz porodicnog ZOO vrta, a prezivljavju samo on i nekoliko zveri, bengalski tigar, hijena, zebra, orangutan. Autor odslikava neobican odnos zveri i coveka, kao i veliku emocionalnu i moralnu krizu sa kojom se suocava glavni junak kad je primoran da ubije prvu zivotinju brodolomnikana putu ocaja dugom vise od sedam meseci...

Osim toga, kako naglasava aurednik dr Radivoje Mikic, deo ima i snazan religijski kontekst, veoma zanimljiv odnos prema religijama, handuizmu, hriscanstvu, islamu, medju kojima se razlike svode na pratkicno tehnicke detalje, jer se, po martelu, Bog brani iznutra, posto je vera nesto duboko duhovno i licno. Autor takodje napominje da nikad ne treba zapasti u ocaj, jer je on uz tugu covekov najveci neprijatelj, a covek ako izgubi veru u to da ce uspeti u zivot, vrlo lako ce se predati...”Pijev zivot” pored ostalog izucava i jedan veoma vazan fenomen modernog bica, coveka lutalicu koji nema jednu odredjenu domovinu nego luta svetom, a pruza i sliku jednog neobicnog sveta, od Indije preko Meksika do Kanade...

Delo je objavila Narodna knjiga u ediciji Antologija svetske knjizevnosti i prevodu Lazara Macure.

T.N.P.