Engleska knjizevnica Doris Lesing (Lessing), dobitnica Nobelove nagrade za knjizevnost 2007. godine, okoncala je formalno obrazovanje jos kao tinejdzerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa. Ostra kriticarka aparthejda, bila je i clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog naoruzanja, a iako je Svedska akademija istakla njen uticaj na feministicki pokret u ranom periodu, sama Doris Lesing svojevremeno se od njega distancirala.
Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog zenskog iskustva koja sa skepticizmom, zarom i vizionarskom moci tematizuje i istrazuje danasnju podeljenu civilizaciju.
Debitovala je romanom “The Grass Is Singing” (1950), a medju njenim najpoznatijim delima je “Zlatna beleznica” (The Golden Notebook) iz 1962. godine, za koju je Svedska akademija navela da je bila pionirski rad bitan i za feministicki pokret i da pripada knjigama koje su medju prvima predstavile novi pogled 20. veka na musko - zenske odnose.
Doris Lesing negirala je, medjutim, da je ikada bila aktivna feministkinja, navodeci da nije nikada ni volela taj pokret, jer je previse ideoloski zasnovan.
“Svakakve tvrdnje o meni jednostavno nisu tacne”, rekla je Doris Lesing.
Sadrzaj njenih ostalih romana krece se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i politickih pitanja, do psiholoskih trilera i naucne fantastike.
Rodjena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor (May Taylor). Njen otac Kuk Tejlor (Cook) bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
Doris Lesing je opisala deo detinjstva, koji je provela u Zimbabveu, u prvom delu autobiografije “Under My Skin” (1994).
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, sluzbenica, stenografkinja i novinarka, objavivsi nekoliko kratkih prica.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma (Grank Charles Wisdom), sa kojim ima sina Dzona (John) i cerku Dzin (Jean), a razveli su se 1943. godine, nakon cega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga (Gottfried), nemacko - jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisisticke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i pocela ozbiljno da se bavi pisanjem.
Izmedju 1952. i 1956. godine bila je clanica britanske Komunisticke partije i aktivna u kampanjama protiv nuklearnog napruzanja.
Zbog kritika juznoafrickog rezima bio joj je zabranjen ulazak u tu zemlju, prvi put 1956. do 1995. godine.
Posle krace posete Juznoj Rodeziji, sada Zimbaveu, bio joj je zabranjen ulazak i u tu zemlju, u kojoj je odrasla. Povratak u Zimbabve opisala je u knjizi “African Laughter: Four Visits to Zimbabwe” (1992).
Njen debitantski roman “The Grass is Singing” (1950) ispituje odnos bele zene farmera i njenog crnog sluge.
I radnja njenog poluautobiografskog serijala “Children of Violence” vecim delom je smestena u Afriku.
Taj serijal obuhvata knjige “Martha Quest” (1952), “A Proper Marriage” (1954), “A Ripple from the Storm” (1958), “Landlocked” (1965) i “The Four-Gated City” (1969).
Pravi proboj ostvarila je “Zlatnom beleznicom”, cija glavna junakinja, Ana Volf, ima pet beleznica o Africi, poltici i komunistickoj partiji, odnosima sa muskarcima i seksu, Jungovoj analizi i tumacenju snova.
Tokom 70-ih objavila je, izmedju ostalog, “Briefing for a Descent into Hell” (1971), a knjige iz tog perioda sama je okarakterisala kao introspektivna dela.
U seriji romana “Canopus in Argos: Archives” (1–5, 1979–1984) usla je u oblast naucne fantastike, ispitujuci razvoj ljudske vrste u postatomskom periodu razvoja drustva. Pisala je i o kolonijalizmu, nuklearnom ratu i ekoloskoj katastrofi, kao i suprotnosti zenskih i muskih principa.
Sredinom 80-ih vratila se realistickom nacinu pisanja delom “The Good Terrorist” (1985), satiricnom slikom potrebe savremenog drustva za kontrolom kroz pricu o mladoj zeni koja se prikljucuje teroristima.
Usledila su autobiografska dela “Under My Skin” (1994) i “Walking in the Shade” (1997), kojima se osvrnula i na celu epohu i poslednje dane engleske imperije.
Medju njenim bitnim delima su i “The Summer Before the Dark” (1973) o slomu vrednosti sredovecne zene i “The Fifth Child” (1988), psiholoski triler o porodicnim odnosima.
Vizije globalne katastrofe navele su je da se vrati jednostavnijem zivotu, pa je poslednje decenije objavila dela “Mara and Dann” (1999) i “The Story of General Dann and Mara"s Daughter, Griot and the Snow Dog” (2005).
Doris Lesing dobitnica je vise knjizevnih nagrada, a iako je bila tri puta nominovana za Buker, nikada je nije dobila.
Izmedju ostalog, dobila je nagradu princa os Asturije 2001. godine i S.T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).
Došlo je proleće, zatim i leto, a oni su dolazili sve ređe, ponekad ih danima nije bilo. Derek je nabavio motor.
Sada, kad god bi čula za neku provalu, razbojništvo ili silovanje, ma gde da se desilo, krivila je njih, ali je mislila da je nepravedna. Ne mogu oni za sve biti krivi! U međuvremenu, čeznula je da odu. U njoj je kao kvasac rasla potreba da započne novi život. želela je da završi s ovom nesrećnom kućom i mislima koje su išle uz nju.
Ali, oni su ipak dolazili, ponekad. Kao da nisu dugo odsustvovali, ne rekavši ništa o tome gde su bili, ušetali bi u dnevnu sobu, i smestili se oko TV-a, četvorica ili petorica njih, ponekad čak i desetorica ili jedanaestorica. Nisu više pustošili frižider - sada je unutra bilo veoma malo toga. Donosili su enormne količine raznoraznih prehrambenih proizvoda koji su poticali iz desetine zemalja. Pice i kiš; kinesku i indijsku hranu, pita-hleb punjen salatom, tortilje, samoze, čili kon karn, pite i paste i sendviče. Bili su konvencionalni i zadrti Englezi, zar ne? Ne bi pojeli ništa osim onoga što su njihovi roditelji već isprobali! Izgleda da im nije bilo važno šta jedu, pod uslovom da toga ima mnogo i mogli su da prosipaju mrve i korice i kutije unaokolo, i ništa nisu morali da spremaju.
Ona je spremala za njima i mislila - neću još dugo.
Sela bi sama za veliki sto dok su oni leškarili s druge strane niskog zida, a zvuci s televizora činili protiv-struju njihovim snažnim, bučnim, srditim glasovima - glasovima otuđenog, neprijateljskog, ignorantskog plemena.
Širina stola ju je smirivala. Kada su ga kupili kao odbačeni mesarski sto, imao je rapavu, na mnogo mesta zasečenu površinu, ali su je izravnali stolarskim rendom i na tom stadijumu svog postojanja pokazivao je čistu, kremastu belinu novog sloja drveta. Ona i Dejvid su ga lakirali. Od tada, hiljade ruku, prstiju, rukava, golih podlaktica leti, obraza dece kojima je glava pala napred jer su zaspali u krilu nekom od odraslih, debeljuškastih stopala malih teturavaca koje su podizali da tuda hodaju dok svi aplaudiraju, sve to, dvadesetogodišnje glačanje i milovanje, dalo je širokoj ploči - bila je sva od jednog komada, odsečenog davnih dana s nekog gigantskog hrasta - svetlucavu svilastu površinu, tako glatku da su prsti klizili po njoj. Ispod ove kože ležali su uronjeni čvorovi i pršljenovi, njihov raspored joj je bio dobro poznat. Mada, bilo je ožiljaka po površini. Ovde se video smeđi polukrug gde je Doroti spustila previše vruć tiganj pa ga, ljuta na sebe, naglo podigla. Tamo je bio vijugavi crni otok, ali Harijet nije mogla da se seti šta ga je napravilo. Ako biste sto gledali iz određenog ugla, imao je polja prekrivena sićušnim jamicama ili udubljenjima, gde su postavljali metalne podmetače da dragocenu površinu sačuvaju od toplote posuda.
Kad bi se nagnula napred, mogla je da u svetlucanju vidi svoj odraz - mutno, ali dovoljno da se nagne ponovo nazad, izvan vidokruga. Izgledala je kao i Dejvid - staro. Niko ne bi rekao da ima četrdeset dve. Ali, nije to bilo obično starenje kad kosa sedi, koža postaje umorna: nevidljiva supstanca izlučivala se iz nje; oticao je iz nje neki sastojak koji su svi uzimali zdravo za gotovo, koji je bio nalik na sloj masti, ali nije bio stvaran.
Naslanjajući se nazad odakle nije mogla da vidi svoj nejasni lik, zamišljala je kako je, nekada, ovaj sto postavljan za gozbe i uživanja, za - porodični život. Ponovo je zamišljala scene od pre dvadeset, petnaest, dvanaest, deset godina, faze kroz koje je prošla paluba Lovatovih, prvo Dejvid i ona, hrabre naivčine, s njegovim roditeljima, i Doroti, i njenim sestrama... onda su došle bebe i postale mala deca, nove bebe... dvadeset ljudi, trideset, guralo se oko ove sjajne površine i ogledalo se u njoj, dodavali su druge stolove na krajeve, proširivali ovaj daskama postavljenim na nogare... videla je kako se ovaj sto produžava, i proširuje, i lica kako se okupljaju oko njega, uvek nasmejana lica, jer u ovom snu nisu primali na stan kritiku ili nesklad. I bebe... deca... čula je smeh male dece, njihove glasove, a onda široki sjaj stola kao da je potamneo, i pojavio se Ben, uljez, uništitelj. Oprezno je okrenula glavu, plašeći se da kod njega ne nadraži čula za koja je bila sigurna da ih poseduje, i videla ga tamo, u njegovoj stolici. Sedeo je odvojen od ostalih, uvek odvojen; i, kao i uvek, oči su mu počivale na licima drugih, promatrao je. Hladne oči? Uvek je mislila da su hladne; ali šta su videle? Zanete mislima? Čovek bi mogao poverovati da on razmišlja, prima podatke iz onoga što vidi i slaže ih - ali po unutrašnjim obrascima o kojima ona ili bilo ko drugi nisu mogli ni da nagađaju. U poređenju s grubim i neotesanim mladićima, on je bio zrelo biće. Dovršeno. Kompletno. Osećala je da gleda, kroz njega, u rasu koja je svoj vrhunac dostigla hiljadama i hiljadama godina pre čovečanstva, šta god to značilo, i uzela ovaj oblik. Da li su Benovi ljudi živeli u pećinama pod zemljom dok im se ledeno doba formiralo nad glavom, jeli ribu iz crnih podzemnih reka, ili se iskradali na površinu, u britki sneg da namame u zamku nekog medveda, ili pticu - ili čak ljude, njene (Harijetine) pretke? Da li su ti ljudi silovali žene očeva ljudske rase? I tako pravili nove rase, koje su napredovale i nestajale, ali su možda ostavile svoje seme u ljudskoj matrici, tu i tamo, da se pojave ponovo, kao što se Ben pojavio? (I možda su Benovi geni već bili u nekom fetusu koji se upravo bori da dođe na svet?)
Da li je osećao njene oči na sebi, kao što bi ih čovek osetio? Ponekad bi je pogledao dok ga je posmatrala - ne često, ali dešavalo se da mu oči sretnu njene. Unela bi tada u svoj pogled ove spekulacije, ove sumnje, svoju potrebu, svoju žudnju da zna više o njemu - koga je, na kraju krajeva, ona rodila, nosila osam meseci, iako ju je to umalo ubilo - ali on nije osećao pitanja koja je postavljala. Ravnodušno, ležerno, ponovo bi odvratio pogled, i oči bi mu prešle na lica njegovih ortaka, njegovih sledbenika.
I videle - šta?
Da li se ikada do sada sećao da ga je ona - njegova majka, ali šta je to njemu značilo? - našla na onom mestu, i dovela ga kući? Našla ga kad je bio bedna kreatura, polu-mrtva u ludačkoj košulji? Da li je znao da se, zato što ga je dovela, ova kuća ispraznila, i svi su otišli nekud, osta-vili nju samu?
U krug i u krug i u krug - da sam ga ostavila da umre, onda bismo svi mi, tako mnogo ljudi, bili srećni, ali nisam mogla, te stoga...
I šta će sada biti s Benom? Već je znao za polusrušene zgrade, pećine i šupljine i skloništa u velikim gradovima gde su živeli ljudi koji nisu sebi nalazili mesta u običnim domovima i kućama - morao je za to znati, jer gde bi inače mogao biti tokom onih perioda od po nekoliko dana, ili nedelja, kad nije dolazio kući. Uskoro, ako je dovoljno često bio deo velikih gužvi, deo onog elementa društva koji zabavu traži u neredima, uličnim tučama, on i njegovi drugovi biće poznati policiji. On nije bio neko koga bi lako mogli prevideti... opet, zašto je to govorila? Niko od nadležnih nije zapažao Bena od kako se rodio... Kad ga je ona videla na televiziji u onoj gužvi, nosio je jaknu s podignutom kragnom, i šal, i ličio je na nečijeg mlađeg brata, možda Derekovog. Izgledao je kao ugojeni školarac. Da li je obukao tu odeću da bi se prerušio? Da li je to značilo da zna kako izgleda? Kako je video sebe?
Da li će ljudi uvek odbijati da ga vide, da prepoznaju šta je on?
To ne bi bio, ne bi mogao biti, neko od nadležnih, ko bi onda morao da preuzme odgovornost. Nijedan učitelj, ili lekar, ili specijalista ne bi bio u stanju da kaže: "Evo šta je on". Niti bi to mogao neki policajac, ili policijski lekar, ili socijalni radnik. Ali, pretpostavimo da jednog dana ne-ko ko je amater u proučavanju čoveka, možda neki antro-polog neobičnog soja, zaista vidi Bena, na primer kako stoji na ulici sa svojim ortacima, ili u policijskom dvo-rištu, i prizna istinu. Prizna kuriozitet... šta onda? Da li bi Ben mogao, čak i tada, završiti kao žrtva nauke? Šta bi oni radili s njim? Rasporili ga? Ispitivali one njegove kosti nalik na toljage, one oči, i otkrili zašto mu je govor tako grub i nespretan?
Ako se ovo ne bi desilo - a njeno dosadašnje iskustvo s njim govorilo je da je to malo verovatno - onda su njene prognoze za njega bile još gore. Banda će nastaviti da se izdržava krađom, i pre ili kasnije biće uhvaćeni. Ben, takođe. U rukama policije, on će se opirati, i urlati, gaziti, i vrištati, van sebe od besa, i oni će ga drogirati, jer će na to biti primorani, i ubrzo će biti onakav kakav je bio kad ga je ona našla, na samrti, nalik na xinovskog puža-go-laća, slabog i mlitavog, u platnenom pokrovu.
Ili bi možda mogao izbeći da bude uhvaćen? Da li je bio dovoljno pametan? Ovi njegovi ortaci, njegova banda, svakako nisu, odaje ih uzbuđenje, zanos.
Harijet je sedela u tišini, zvuci televizije i njihovi glasovi dopirali su kroz susedna vrata. Ponekad bi brzo pogledala Bena, a onda na drugu stranu, i pitala se koliko brzo će svi jednostavno otići, možda i ne znajući da se neće vratiti. Ona će sedeti tu, kraj tihog, nežnog sjaja jezera na koje je ličio sto i čekati da se vrate, ali se oni neće vratiti.
A zašto bi i ostali u ovoj zemlji? Lako bi mogli otići i izgubiti se u toliko ogromnih gradova sveta, tamo se prik-ljučiti podzemlju, dovijati se nekako. Možda će vrlo uskoro, u novoj kući, u kojoj će živeti (sama) s Dejvidom, gledati televizor, i tamo, na snimku, u vestima iz Berlina, Madrida, Los Anđelesa, Buenos Ajresa, videće Bena, kako stoji, ponešto izdvojen iz gužve, zuri u kameru svojim goblinskim očima, ili gleda lica u masi u potrazi za još nekim pripadnikom sopstvene vrste.
23.08.08
Moderne žene su velike neznalice
Doris Lesing
Dobitnica Nobelove nagrade za književnost smatra da „ono što je stvarno promenilo ljudski život nisu neke herojske ideologije, već mašine koje čine život lakšim. Mašina za veš preobrazila je život žena i žene prošlosti ne bi mogle da poveruju u sreću koju današnje žene imaju”
Kada je Doris Lesing tog oktobarskog dana, izlazeći iz taksija pri povratku sa pijace, ugledala novinare koji su joj saopštili da je dobila Nobelovu nagradu, rekla je: „O, Bože!” i odmahnula rukom. „To se dešava već trideset godina, čovek ne može da bude više uzbuđen nego što jeste. Dobila sam sve proklete nagrade! Ovo je kao fleš rojal.”
Strašno me je zanimalo da upoznam samouverenu i britku bakicu. Nakon što sam pročitala njenu najpopularniju knjigu „Zlatna beležnica” (The Golden Notebook) iz 1962, zanimanje je preraslo u opsesiju. Ko je ta izuzetna žena? I kako je ubediti da sa mnom priča?
Svega nekoliko nedelja nakon slanja faksa njenom izdavaču, sedela sam s njom na prvom spratu njene kuće, u sobi punoj knjiga – bilo ih je na podu, policama, stolu, svugde. Padala je teška londonska kiša i crna mačka nam se motala oko nogu. Bez opterećenja da moram da poštujem bilo kakve forme i pravila pri intervjuisanju, pošto niko i ne bi poverovao da mogu doći do nje, sedim sa Doris, osećajući da slobodno mogu da je pitam šta god me zanima.
Izvinjavam se što kasnim barem 10-15 godina. Čitala sam „Zlatnu beležnicu” nedavno i propustila mnogo vozova zbog nje. Morala sam da Vas upoznam. Da li biste prihvatili ovaj razgovor da ovo nije intervju za medije?
Da ste samo hteli da razgovarate sa mnom?
Da.
Da. Zašto da ne?!
Ako vam kažem da nisam čula za Vas dok slučajno nisam na televiziji videla novinare kako Vas jure da vam saopšte da ste dobili Nobelovu nagradu, a vi im onako lakonski odgovorili, da li bi me to možda diskvalifikovalo da se nađem ovde i razgovaram sa vama?
Znam da su neke moje knjige objavljene u vašoj zemlji.
Da, ali ja nisam znala za njih. Da li me to diskvalifikuje iz ovog razgovora?
Ne!
Moram da Vam se izvinim na mom imigrantskom engleskom, nadam se da ćete me razumeti.
Ne, dobar je. Ja ne govorim jezik koji vi govorite.
Zar ne mislite da doseljenici uništavaju engleski jezik?
Jezik uništavamo mi sami. Mi čak i ne učimo našu decu kako bi trebalo. Sve se menja jako brzo. Ako neko poput mene sretne osobu od 16 godina, ne razume o čemu govori. Delom zato što oni i žele da nas isključe iz toga, jer je njihov jezik tako sačinjen da bude korišćen sa drugim ljudima njihovih godina. Tako da to stvarno uđe u jezik.
Pominjali ste Jugoslaviju u „Zlatnoj beležnici”. Koliko ste upoznati sa jugoslovenskom pričom? Šta je Jugoslavija bila za vas?
Znam neke Jugoslovene dugi niz godina. Ali je tada Jugoslavija bila mesto, sada to nije. Danas znam neke ljude koji više ne misle o sebi kao Jugoslovenima.
Da li je to bila samo još jedna komunistička zemlja?
Nije bila samo još jedna komunistička zemlja. Znala sam ljude koji su se borili u ratu, padobrance koji su poslati u Jugoslaviju da se bore sa Titom. Tada je Tito bio perfektno dobra, čista, fantastična osoba. Od tada smo saznali da nije baš sve bilo tako jednostavno. Tito nije bio neki srednjovekovni vitez. Ne. Moji prijatelji koji su se borili u Jugoslaviji rekli su kakav je bio. On ne izgleda više tako čist danas.
Ljudi iz takozvane zapadne Evrope imaju tendenciju da sve nas stave u isti istočnoevropski koš, „zemlje iza gvozdene zavese”. S druge strane, svi mi pokušavamo da kažemo da smo bili drugačiji od onih drugih. Koliko smo zaista mi bili drugačiji?
Vidite, ja imam dosta iskustava sa ljudima iz tog dela sveta. Neki od njih su bili komunisti. Moj drugi suprug je imao istočnonemački pasoš, bio je Istočni Nemac. Oni su bili baš komunisti, sasvim drugačiji od ostalih delova istočne Evrope. Tako da je među tim zemljama zaista bilo velikih razlika.
Šta se desilo sa komunističkom idejom? Da li je propala? Ili možda pobeđuje? Kina, na primer.
Šta se desilo?! Prošlo je, hvala Bogu! I reći ću vam, preživela je u nekim čudnim mestima kao što je Južna Amerika, s ljudima kao što je Čavez. Naravno, dok je On živ i na Kubi. Dakle, ideja se nastavlja.
A šta je sa Kinom?
Oni nisu komunisti, oni su kapitalisti. Oni su neka vrsta „barona pljačkaša” (robber-barons), oni su poput primitivnog kapitalizma Amerike u XIX veku. To se dešava u Kini.
Da li postoji demokratija u svetu danas?
Nema je puno.
Nema je puno?
Ne one prave.
Da li postoji ijedno demokratsko mesto na planeti Zemlji?
Pa, ja ne znam. Šta bi ste vi rekli o Evropi? Da li biste je vi nazvali demokratskom?!
Ja ne znam, ja sam prilično zbunjena. Zato Vas i pitam.
Ja ne verujem da je to baš demokratsko mesto, ali je bolje nego da morate da živite u Kini.
Danas razgovarate s „lošim momcima”, da li vam to smeta?
Ko su „loši momci”?
Srbi?! Kažu da smo mi „loši momci”?
Ne, ja nikada nisam mislila o Srbima lošije nego o bilo kome drugom. Ja ne volim da se izražavam generalno.
Da li mislite da izolacija jedne zemlje, nacije, može nešto dobro doneti toj istoj zemlji? Da li to rešava probleme?
Ne. Ne mislim tako.
Zašto onda ljudska rasa poseže za takvim „rešenjima”? I dok pričamo o „lošim momcima” na svetskoj sceni, šta ćemo da radimo sa Mugabeom?
Hajde da pričamo o Mugabeu.
Šta ćemo da radimo sa njim?
Niko nema ideju šta uraditi sa Mugabeom.
Hoćemo ih bombardovati do smrti?
Ko to mi?
Ostatak sveta.
Ne verujem.
NATO ili neke druge oružane snage?
Sumnjam.
Ili ćemo da bombardujemo Iran?!
O, odjednom vi.. NE! Ne mislim tako, nadam se da ljudi imaju previše razuma da bi bombardovali Iran.
Pa šta ćemo onda da radimo sa njima, kako da rešimo te probleme?
Kako da to rešimo? Svi odande imaju poneko rešenje za Mugabea. Glavni problem je Južna Afrika koja podržava Mugabea. Oni bi mogli sutra da sruše Mugabea kada bi to želeli, ali Mbeki (južnoafrički lider) vrlo je loš i slab čovek. On bi to mogao uraditi danas, ali iz nekog razloga on to ne želi da učini.
To znači da mi danas u svetu ne raspolažemo bilo kakvim sredstvima da se borimo protiv takvih problema? Mi smo samo gledaoci?
Ne, nemamo nikakva sredstva. Ujedinjene nacije bi teorijski trebalo da se bave time, ali je ta organizacija takođe slaba i neefikasna. I ne pitajte me šta ćemo sa Mugabeom zato što niko nije ništa uradio do sada. A druge afričke nacije podržavaju Mugabea. Oni ne kritikuju druge afričke lidere, tako da ne kritikuju ni Mugabea.
A zašto su UN tako slabe?
Pa, verovatno su uplašene od onoga što bi trebalo da urade! Šta će one da urade?! Vi govorite kao da priželjkujete bombardovanja, kao da to nije važno! Da li mislite da će zatrpavanje Hararea bombama dati neke rezultate??
Ne, to je tačno suprotno od onoga što ja mislim. Bombe ne rešavaju probleme.
Ne! Slažem se.
Hajde da zaboravimo ratove?
Hajde.
***
Recite mi kako je to bilo biti žena u XX veku?
Bilo je dobro, ja nemam nikakvih zamerki.
Kako je danas u XXI, ima li nekih razlika?
Ja mislim da se stvari popravljaju. Još uvek nema univerzalnog leka, ali za žene, stvari se kreću ka boljem. Žene još nemaju jednake plate sa muškarcima, to je veliki problem i čak ni u Evropi nigde nisu izjednačene.
Provela sam u Švedskoj tri godine, a za nju važi da predstavlja jednakost, feminističku ideju. Ali čak i tamo žene primaju niže plate za iste poslove od muškaraca. Kako je to moguće? Zar se to ne može lako rešiti?
Da su se svi zauzeli da to urade verovatno bi to već uradili, ali ni žene se nisu previše borile za to, zar ne?
Vi važite za feminističkog pisca.
O, to je glupost!
I puno puta ste rekli da se ne osećate kao feministički pisac. Ali šta se desilo sa feminističkom idejom u XX veku? Ako nemamo iste plate kao muškarci, šta su nam feministička ideja i pokret doneli?
Postoje različite faze feminizma. Kao što znate, feminizam šezdesetih bio je sasvim drugačiji od feminizma ranijih vremena. Od Čehova saznajemo na koji način se feminizam ispoljavao u XVIII i XIX veku. Svaka faza feminizma je bila različita. A ja ne vidim da je moderna žena toliko različita od tradicionalne.
Ali, da li je nama ženama feministička ideja donela išta više sem mogućnosti da javno pokazujemo dlakave noge i da koristimo uloške s krilcima?
Reci ću vam šta je donela. Žene imaju slobodu izbora i to na način na koji to nikada ranije nisu imale. One zaista mogu da budu šta god požele. Jedino što ne mogu jeste verovatno da budu vojnici na prvoj liniji, mislim ovde u Britaniji. Znači, sem toga mogu da rade šta god hoće. To je veliki korak napred! Ja se sećam jedne stare feministkinje koja je bila mojih godina kada sam s njom družila. Ona je znala da kaže: „Moraš imati slobodu izbora. Pre svega – slobodu izbora! Iste plate nemamo nigde, ali ta sloboda izbora je ipak velika stvar. Takođe, danas ima toliko toga čega žene i nisu svesne da imaju, recimo, kontrola rađanja. Ovo je prva generacija ili druga, koja može da odlučuje da li će imati decu ili ne. Ranije su žene morale da rađaju. Mogle su imati devetoro, desetoro, jedanaestoro, dvanaestoro dece, i umirale bi na porođajima. Mlade žene nemaju pojma da je nekada tako bilo. One ne poznaju svoju istoriju i neverovatno je da činjenicu – da je najveća revolucija našeg vremena to što žene mogu da biraju hoće li imati decu ili ne – one uopšte ne primećuju. Moderne žene su velike neznalice.
Mislite, mi to sve shvatamo kao nešto što se podrazumeva?
One to ne cene.
Da li to nešto menja u odnosima između polova? Šta se desilo sa odnosima među polovima, da li su se promenili ili su zauvek isti?
Naravno. Ako žena može da odluči da li će imati decu ili ne, onda je sve promenjeno. Ja znam puno žena koje nemaju decu i ne žele decu. Ja sam vrlo zainteresovana za njih, jer se sećam žena iz prošlosti koje takođe nisu želele decu ali su morale da ih imaju. Možete li da zamislite žene koje nemaju nikakve materinske osećaje, a verovatno je postojao priličan broj takvih, primoranih da se udaju, da rađaju decu. Njihovi životi mora da su bili jadni. Ali danas takve žene mogu da kažu: „Ne, ja ne želim da imam decu” i sve je u redu. Niko ih ne krivi zbog toga. To je velika sloboda.
Šta se dogodilo savremenom muškarcu?
Pa, ni moderni muškarac ne želi da ima decu. Nadajmo se da će oni naći žene koje to takođe ne žele.
Vi ste bili u dva braka, mislite li da je brak danas staromodna norma?
Da. Većina mladih ljudi koje ja znam nije u braku. Oni su odlučili da se ne venčavaju, ovde verovatno zbog poreza, ali se ne venčavaju. Institucija braka izgleda da lagano odumire. Mislim, neki ljudi se i dalje venčavaju, ali to više nije društvena norma. Kada sam ja bila mlada morali ste da se udate. Niste mogli živeti bez udaje u vreme kada sam ja imala dvadeset ili trideset godina.
Kako biste opisali početak XXI veka? Da li je više stresan nego prethodni?
Puno se stvari promenilo. Ima puno promena u životu žena. Ali ne vidim da je lošije. Uporedite živote žena od pre 100 godina, danas je mnogo bolje u svakom smislu. Ono što ljudi zaboravljaju, ovde ne govorim o trećem svetu, govorim o Evropi, o onome što zovemo civilizovane zene, jeste da imamo privilegovane živote na način na koji to ranije žene nisu imale. Imamo kontrolu rađanja, usisivač... Vi se smejete? Mašina za veš je promenila život ljudi. Ono što je stvarno promenilo ljudski život nisu neke herojske ideologije, već mašine koje čine život lakšim. Imamo privilegovani život, a izgleda da to ne znamo. Frižider, usisivač, mašine za pranje veša i sudova transformisale su život žena i žene prošlosti ne bi mogle da poveruju u sreću koju današnje žene imaju.
Da li mislite da pisanje, umetnost uopšte, dolazi iz očaja, tuge?
Ne, ja ne mislim tako. Ono što sam često govorila jeste da je za pisca dobro da kao dete prođe stresno detinjstvo, ne nesrećno. Zato što dete koje stalno gleda roditelje, lica, gestove, jezik tela, već uči kako da bude pisac. To je ono sto pisac primećuje. Velika je priprema za pisanje ako imate stresno detinjstvo. Ali ne mora biti nesrećno.
-----------------------------------------------------------
Starenje je dosadno
Šta je starenje? Šta donosi?
Starenje! Imaću devedeset sledeće godine. Ja znam puno o starenju i reći ću vam šta nije u redu s tim. To je velika dosada!! Eto šta je. To je ono što ljudi ne priznaju, pričaju hiljadu nekih drugih budalaština, a zapravo je veoma dosadno! Sve što se dešava je vrlo dosadno! Izgubite ovo, izgubite ono, ne možete da uradite ovo, pa ono. To je veoma dosadno. Ali ne zvuči tako dramatično, zar ne, da kažete da je starenje dosadno, pa ljudi to i ne govore.
-----------------------------------------------------------
Od oženjenog muškarca bolja je smrt
U „Zlatnoj beležnici” ste do detalja opisali odnos sa oženjenim muškarcem. Kakav je to život? Da li to akt ženske slobode ili očaja?
Biti u odnosu sa oženjenim muškarcem?!! Ja bih radije sada umrla nego imala vezu sa oženjenim muškarcem! Ali mnoge žene to rade, zar ne? I onda uče na teži način. Nije baš neka dobra ideja.
Jasmina Marić
05.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Ukratko
Doris Lesing: "Peto dete"
Rešena da objavljuje vrhunska dela savremene beletristike mlada izdavačka kuća “«Agora”» iz Zrenjanina kao svoju šestu knjigu čitaocima je ponudila remek-delo Doris Lesing ((1919) pod naslovom “«Peto dete”, a u prevodu sa engleskog Tanje Slavnić. U sasvim realističkom duhu istričana je još jedna porodična saga u podnaslovu označena kao bajka ili horor.
Gotovo malograđanska idila Harijet i Dejvida Lovata, u trenutku kada imaju sve, pa i četvoro dece, biva narušena kada Harijet zatrudni peti put. Slučajni gen iz tajni ljudske vrste čini svoje i sve ostalo odvija se u senci toga straha i posledica dolaska na svet, u najmanju ruku, problematičnog Bena. Dete kao sa druge planete ne može da se uklopi u krhki zatvoreni svet, hedonizam engleskog društva šezdesetih godina...
A upravo Lesingova je pravi majstor u literarnom variranju i tumačenju nekih od najbitnijih problema svoga veka – od rasizma do feminizma, pa i uloge pojedinca i porodice u savremenom društvu. Od prvog svog romana “Trava peva” (1950) ova postmoderna feministkinja, kako je mnogi vide, razvija svoje opsesivne teme i polako izrasta u jednog od kultnih pisaca. Iako je imala izlete i u oblast naučne fantastike, koji su rezultirali serijom romana, Doris Lesing se, čini se, ponajbolje oseća u realističkom prosedeu, a i sami čitaoci su prihvatili takve njene romane.
«Peto dete» jeste uznemirujuća priča o neprilagođenosti, ali i trijumf jedne spisateljice koja zna da gradi dramaturgiju strave i užasa, ali i provlači suptilna (sa)znanja iz oblasti psihologije i ostalih humanističkih nauka. Roman je prvi put objavljen 1988, a 2000. dobio je nastavak u delu “«Ben”, u svetu», sa takođe velikim publicitetom i hvalospevima u britanskim književnim listovima i časopisima.
Tako «”Agora”» ide svojim putem i do kraja godine najavljuje i knjige Mišela Fejbera «”Kiša mora pasti”», te romane Kejt Moris “«Zima Silvije Plat”», Majkla Redhila “«Martin Sluon»”, Sare Paretski “»Pogled iz tunela”», kao i autobiografsku prozu Pavla Ugrinova “«Pogled preko svega”».
M. Ž.
