Pesme I-II - Ljubomir Simović

23.06.06

Mi se nadamo da će Evropa, dok mi spavamo, zaboraviti Mladića, i da će kosovski Albanci, dok mi spavamo, zaboraviti da traže nezavisnost, i da će sve, kad se probudimo, doći na svoje mesto i biti u redu

Kada je kao svršeni đak učiteljske škole iz Užica došao u Beograd, njegove kolege sa književnosti kažu da je bio briljantan student. Kada je počeo da piše pesme, kritičarima i čitaocima bilo je jasno da će poezija u njemu dobiti novog gorostasa srpske reči. A kada se pojavio kao dramski pisac, glumci i reditelji, a prevashodno publika, dobili su briljantnog i umnog pisca čija je reč brzo premostila granice tadašnje zemlje.

Akademik, pesnik, dramski pisac, esejista Qubomir Simović (73) ne prestaje da radi. Nije se priklonio kompjuteru, uveren da je to za njega kasno, da ga ta sprava ograničava, ali i ubrzava, a pisac mora sa rečima da barata polako i dugo. Nedavno je dobio nagradu koju dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva “Mića Popović” i to je povod ovom razgovoru.

Zahvaljujući se na nagradi “Mića Popović” izrekli ste osnovnu misao pozivom na sliku

Miće Popovića “Ovaj narod spava”, uz tvrdnju o dugom kontinuitetu spavanja na ovom prostoru. Šta smo prespavali danas, ovog trenutka?
- Nisam ja to spavanje pomenuo bez razloga. Spavanje je naša osnovna strategija i taktika. Mi se nadamo da će Evropa, dok mi spavamo, zaboraviti Mladića, i da će kosovski Albanci, dok mi spavamo, zaboraviti da traže nezavisnost, i da će sve, kad se probudimo, doći na svoje mesto i biti u redu.
Nas neko uvek mora da budi da bi nam skrenuo pažnju na ono što se događa. Prespavali smo mnoge događaje od kojih je zavisila naša sudbina. Spavajući, propustili smo mnoge prilike da se suočimo s nekim problemima. Problem Kosova smo prespavali nekoliko decenija, a sad, kad smo se probudili, i kad smo progledali, vidimo da se stvari razvijaju u pravcu na koji mi više nemamo nikakvog uticaja. Kažem: vidimo, a imam utisak da mi pred tim problemom i sad zatvaramo oči.
Poslednje što smo prespavali je nezavisnost Crne Gore. Čekali smo da Crnu Goru priznaju Malta, Island i Letonija, Kina i Singapur, i sve bivše jugoslovenske republike, pa da i mi, posle mnogo oklevanja i odugovlačenja, kroz zube procedimo da priznajemo crnogorsku državu. Umesto da se suočimo sa realnim stanjem stvari, i da preuzmemo inicijativu u definisanju naših novih odnosa, mi smo se durili, čekali, oklevali, odugovlačili... Ne znam šta smo sa tim odugovlačenjem dobili.

Ilustrujući to naše spavanje, pozvali ste se i na jednu dramu Harolda Pintera. Ovih dana pišete referat za njegov prijem u SANU kao inostranog člana. Odbijali ste da komentarišete poslednji “incident” sa Godišnje skupštine SANU povodom besede Dragoslava Mihailovića, ali teško je negirati činjenicu da se povodom ove ustanove javnost obaveštava uglavnom onda kad se pojavi nešto incidentno – od Memoranduma do danas. Zbog čega je to tako?
- To pitanje bi trebalo postaviti onima koje zanimaju jedino incidentne situacije. Takvih situacija je bilo, a bilo je i mnogo kritika i zamerki na rad Akademije. Te kritike su bile neprijatne, naročito onda kada su bile zaslužene. Međutim, do mnogih kritika je dolazilo i zbog nepoznavanja prirode, načina funkcionisanja, ustrojstva i sastava Akademije. Predstava o Akademiji najčešće se formira na osnovu delovanja nekih njenih politički eksponiranih članova, a tako formirana predstava teško da može da bude tačna. Do pogrešnih predstava o Akademiji dolazi i zbog toga što javnost više zanimaju politički stavovi akademika nego njihov naučni ili umetnički rad.

Javnosti je nepoznata vaša uloga, i uloga SANU, u sprečavanju eksploatacije nikla u Mokroj gori od strane jedne engleske kompanije. Ovo je prilika da nam kažete o čemu je reč, ali i da odgovoriti zbog čega Akademija nije u stanju da na naslovnim stranama plasira informacije o svojim važnim i korisnim aktivnostima, umesto onih sa negativnom konotacijom.
- Mada je ta engleska firma dobila dozvolu da na terenu Mokre gore istražuje nalazišta nikla, s namerom da tu kasnije stvori i rudnik, to je izazvalo veliku pažnju. Počela je čak i politička eksploatacija te mogućnosti, u stilu: otvorićemo nova radna mesta, i tako dalje. Nikome nije padalo na pamet da se upita kakve bi bile posledice otvaranja rudnika nikla u ovim krajevima. Tu se umešala Akademija, koja je taj problem sa terena politike i biznisa prenela na teren nauke i ekologije. Podsetiću vas da je akademik Dragomir Vitorović, nekadašnji profesor Hemijskog fakulteta, u svoje vreme napravio zapaženu analizu posledica bombardovanja Srbije 1999. godine. Wemu je povereno da napravi studiju o posledicama otvaranja tog rudnika. njegove analize su bile porazne. Prvo, ruda je siromašna i teško dostupna – nalazi se na velikoj dubini. Da bi se do nje došlo, trebalo je planine izvrnuti, kao rukavice. Tehnološki postupak, pri kome se nikl ispira sumpornom kiselinom, prljav je, i izuzetno opasan. Opasan je i sam transport te kiseline. Jednom rečju, bila bi to strahovita ekološka bomba, koja bi kroz podzemne sisteme zagadila rečne slivove, uključujući i Drinu. Ovi prelepi predeli bili bi pretvoreni u unakažene i jalove mesečeve pejzaže, bez života i vode.

Vitorovićeve analize i nalaze podržali su i akademik Zoran Maksimović i dopisni član Vidojko Jović, sigurno najpozvaniji eksperti za ovu problematiku. Pogotovu Zoran Maksimović, koji je izučavao ležišta nikla po celom Balkanu, izuzev Albanije. Izvršni odbor SANU je tu studiju prihvatio kao svoj zvaničan stav. Čak je u Akademiji, pri Odboru za zaštitu čovekove i životne sredine, formiran i Akcioni pododbor za zaštitu Mokre gore. Tako je Mokra gora spasena od ekološke katastrofe. I ne samo Mokra gora, nego i Tara i Zlatibor, i slivovi reka, uključujući i Drinu.
Međutim, ta engleska firma se kasnije, sa istim namerama, usredsredila na šumadijsko selo Lipovac, kod Topole, i Akademija je, sa istim analizama i argumentima, pomogla i u odbrani tog lokaliteta. Priča, međutim, ni sa ovim nije bila završena. Ono što nije uspela da ostvari u Srbiji, engleska firma je pokušala da realizuje u drugoj državi, u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj. U Vardištu, koje se nalazi sa druge strane granice, na svega desetak kilometara od Mokre gore. Time bi Mokra gora ponovo bila ugrožena. Tada smo, zajedno sa ljudima iz užičke opštine i Mokre Gore, stupili u vezu sa predstavnicima Višegrada, a sa celim problemom smo upoznali i kolege iz Akademije nauka Republike Srpske. Mnogi ljudi su se angažovali oko toga: i predsednik naše Akademije Nikola Hajdin, i akademik Petar Miljanić... Mislim da je to što se uradilo oko zaštite Mokre Gore, a kasnije i Lipovca i Vardišta, o čemu se pisalo malo ili nimalo, mnogo važnije od nekih događaja o kojima se pisalo nadugačko i naširoko.
Pitali ste me zašto Akademija nije u stanju da o takvim svojim aktivnostima informiše javnost. Prvo, to nije posao Akademije. A, drugo, očito je teško od naučnih analiza i argumenata napraviti priču za naslovne stranice.

Nema sumnje da su podele jedno od permanentnih obeležja SANU već odavno. Vi ste u tim podelama bili jasno i glasno protiv vlasti Slobodana Miloševića. Danas su na sceni neke duge podele. Koliko vas se one dotiču?
- Nije realno očekivati da svi akademici o svemu misle isto i da u svemu budu jedinstveni. Nismo bili jedinstveni ni u odnosu prema Miloševićevom režimu. Uzgred, bilo je mnogo više akademika koji su se Miloševiću suprotstavljali nego onih koji su ga podržavali.
Podela ima i danas, i to nije ni neočekivano ni tragično. Mogu samo da kažem da su mi bliži oni ljudi koji imaju kritički odnos prema vlasti, pogotovu kad ta vlast pokazuje da nije dorasla situaciji, kad nije u stanju da definiše državne i nacionalne prioritete, kad se umesto bitnim bavi sporednim stvarima, kad je nepraktična, nefleksibilna, nepreduzimljiva i spora.

Koliko vas je pogodilo odvajanje Crne Gore od Srbije i kako gledate na ponašanje vlasti u Srbiji posle stvaranja nezavisne crnogorske države?
- Žalim zbog odvajanja Crne Gore od Srbije. Ali ne žalim zbog nestanka državne zajednice onakve kakva je bila pre crnogorskog referenduma. Ta zajednica je bila loše projektovana, i nije funkcionisala ni onda kad se zvala Savezna Republika Jugoslavija, ni onda kad se zvala Srbija i Crna Gora.
Kad je proklamovan Žabljački ustav Slobodan Milošević je, želeći da istakne jedinstvo i homogenost nove države, rekao da su Srbija i Crna Gora “dva oka u glavi”. Sećam se da sam to prokomentarisao rekavši da se bojim da će Srbija i Crna Gora, u tako projektovanoj zajednici, biti “dva oka u dve glave”. Nažalost, moje strahovanje se pokazalo opravdanim. Neki su tu zajednicu od samog početka sabotirali. A neki nisu znali kako taj motor da upale i kako ta kola da pokrenu. Pokazalo se da ta kola jedino mogu da idu nizbrdo. I negde na toj nizbrdici su se i raspala.

Nezavisna Crna Gora je sada svršena činjenica, sviđalo se to nama ili ne. Kako se mi ponašamo prema toj činjenici? Neki su, uvređeni, tu činjenicu prvo ignorisali, a sada se, da nadoknade štetu zbog zakašnjenja i izgubljenog vremena, utrkuju u brzopletim ponudama novoj državi: nude joj specijalne odnose, nude privilegije, dvojno državljanstvo, školovanje, lečenje. Najavljuju ljubav. Pitam se šta oni tim hoće da kupe. Ono ignorisanje je glupo i štetno, ovo udvaranje je neiskreno i usiljeno, i takođe je glupo i štetno. Ni u čemu ne umemo da nađemo meru. Ne treba da budemo ni uvređeni ni zaljubljeni nego realni.

Prošle godine “Stubovi kulture” su objavili vašu poeziju u dva toma – sve ono što ste napisali od 1953. do 2003. godine. Kazali ste mi da se posle toga osećate tako slobodno kao da sve možete da počnete ispočetka. Možete li da mi opišete to stanje?
- Pre svega, u ta dva toma nije stalo “sve” što sam pisao tokom tih pedesetak i nešto godina. Naime, komponujući to dvotomno izdanje, nisam hteo da knjige nižem hronološki, onim redom i u onom obliku u kome su one objavljivane, nego sam pokušao da sve što sam dosad pisao organizujem oko nekih tematskih središta, kao jedinstvene i homogene celine. Da bih to postigao, neke pesme sam iz jedne knjige premeštao u drugu, a neke sam, čak i onda kada nisu bile loše, izostavljao. Da se ostvari neki rezultat, i da se ostvari neki cilj, mora da se plati neka cena.
Kada sam taj posao završio, to jeste kada sam uradio ono što sam zamislio, osetio sam veliko olakšanje. Tome što sam vam već rekao – da se osećam oslobođenim, i da mi se čini da sad sve mogu da počnem ispočetka – nemam šta da dodam. Mogu samo da kažem da je to veoma prijatno, i veoma inspirativno osećanje.

Ovih dana u “Stubovima kulture” treba da se pojavi vaša knjiga “Čitanje slika”, u kojoj pišete o slikarima i vajarima. To je tek jedno u nizu vaših dela iz ovog žanra. Deluje kao da su eseji vaša tiha patnja, ili postoji neki drugi poriv da se bavite drugima.
- Esej je književna forma čije mogućnosti nisu ničim ograničene. I ja se trudim da te mogućnosti maksimalno iskoristim. Pre više od dvadeset godina, 1983, objavio sam knjigu eseja o srpskim pesnicima, pod naslovom “Duplo dno”. Ta knjiga je doživela još dva izdanja, 1991. i 2001. i svaki put je dopunjavana novim tekstovima. Nisu to više bili samo eseji o pesnicima, nego i o Dositeju, i o dramskim piscima, o Steriji i Nušiću. Ako bih danas pripremao četvrto izdanje, i ono bi bilo dopunjeno tekstovima koje sam u novije vreme napisao.
Sada treba da se pojavi i knjiga eseja u kojima pišem o slikarima i vajarima. Zapravo o mom ličnom doživljaju nekih skulptura i slika. Reč je o skulpturama Olge Jevrić, Nebojše Mitrića i Miluna Vidića, i o slikama Šerbana, Čelebonovića, Samurovića, Reljića, Dušana Otaševića. Tu je i tekst o jednom portretu Bate Mihailovića, kao i tekstovi o vitražima, mozaicima i slikama Mladena Srbinovića. Među njima se našao i esej o Gojinoj “Tauromahiji”, koja je bila izložena u Galeriji SANU. U tom eseju, iza Gojinih arena, nazirem španske pejzaže Ksenije Divjak.
Naslov knjige je, kao što ste rekli, “Čitanje slika”. Te slike i skulpture ne čita likovni kritičar ili istoričar umetnosti nego pesnik. Pesnik koji veoma voli i slike i skulpture, i koji je svoje eseje – i one o pesnicima i dramskim piscima, i ove o slikarima i vajarima – možda napisao umesto nekih romana i pripovedaka.

Vaša drama “Putujuće pozorište Šopalović” prevedena je na blizu dvadeset jezika. Igrana je ne samo na scenama širom Evrope nego i u Kanadi i Južnoj Koreji. Ona se, od 1990. godine do danas, ne skida sa repertoara brojnih francuskih pozorišta. Povodom poslednje predstave, u koprodukciji pozorišta iz Dižona i Korneva, jedan kritičar je vaš tekst ocenio kao “malo remek-delo tragikomedije”. Na francuski je potom prevedeno, i postavljeno na scenu, i vaše “Čudo u Šarganu”. Međutim, posle tolikih uspeha, i posle četiri napisane drame, vi se više ne bavite pozorištem. Zašto?
- Jednostavno, išlo mi je od ruke pisanje poezije, i ja sam pisao poeziju. A to što dugo nisam napisao neki dramski tekst ne znači da se ne bavim pozorištem. Bavim se, ali na svoj način. Drame u poslednje vreme više čitam nego što gledam. Poslednjih meseci sam čitao sve drame Harolda Pintera do kojih sam došao. Bio je to neki moj lični pozorišni festival. Čitam i naše nove dramske tekstove. Iz te nove produkcije izuzetno mi se dopala drama “Nahod Simeon” Milene Marković.

Mnogi su spremni da kažu da je kultura danas na najnižim granama, pogotovu kad je reč o njenom mestu u društvu. Da li je po vašem mišljenju problem samo u tranziciji ili u kontinuitetu “spavanja”?
- Mi sve što ne valja opravdavamo tranzicijom. A bojim se da će ipak biti reč o kontinuitetu naše nebrige za kulturu i umetnost. Knjige se danas kod nas štampaju u izuzetno malim tiražima: trista, pet stotina, najviše hiljadu primeraka. Kao i 1854. godine. Naime, Sterija te godine piše “Predgovor o srpskoj azbuci”, u kome govori o “malom čislu eksemplara, kojim se naše knjige uopšte pečataju”. Eto vam kontinuiteta...

Nedavno je nemački ministar kulture rekao nešto što ću ovde s najvećim zadovoljstvom da citiram: “Ulaganje u kulturu nije subvencija nego investicija!”

To bi trebalo ispisati po svim našim zidovima, po svim ministarstvima.

Da li, na kraju, kad saberemo sve što je u ovom našem razgovoru rečeno, i kad vidimo sve ovo što se oko nas događa, možemo da zaključimo da je, u ovakvim našim prilikama, pesimizam naše najprirodnije stanje i osećanje?
- To što sam zbog nekih stvari zabrinut ne znači da sam pesimista. Na svakom koraku možemo da vidimo nešto što može da nas razvedri i ohrabri. Pre svega, mi nismo tako izolovani, i nismo takva beznadežna mišja rupa kao što nam ponekad izgleda. Na Savi, na Rečnom graničnom prelazu, svaki dan možete da vidite brodove iz Kelna, Roterdama, Bazela, Pasaua, Valete, Izmaila. Na Kalemegdanu, u paviljonu Cvijete Zuzorić, čeka nas svetski događaj: izložba grafika Otoa Diksa. U Galeriji Akademije izloženi su projekti Borisa Podreke. A može vam se desiti i da se, idući Knez Mihailovom ulicom, mimoiđete sa Orhanom Pamukom.

Radmila Stanković