Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“
Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Iste godine se na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD distancirao od „opisivačke“ književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).
Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).
Peter Handke je oduvek mnogo vremena provodio izvan Austrije i na putovanjima, a od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.
01.01.00
Politika
01.02.2003.
Pisci našeg vremena: Peter Handke
Razotkrivanje opsena
Poduhvat ponovnog zadobijanja unutrašnje, duhovne slobode u svetu gde se čovekova raščovečenost meri aspostrofiranjem banalnog i atrofiranjem uzvišenog jednako je težak koliko i pronalaženje ruže poezije u smeću svakodnevice
Krajem 2002. godine evropska i svetska kulturna javnost obeležila je 60. rođendan jednog od najvećih pisaca našeg vremena - Petera Handkea. Pored počasnog doktorata u Klagenfurtu, specijalnog izdanja časopisa "Manuskripte" u Gracu, gde je objavio svoje prve tekstove, o Handkeovom jubileju su pisali neki od najznačajnijih listova sveta.
Ko uđe u Handkeov poetski prostor jedne gotovo čulne metafizike suočiće se najpre sa fenomenima poznatim iz naše lokalne i globalne svakodnevice, ali viđenih ne s lica - kako smo inače navikli, verujući (s obzirom na to da u komunikacionim pravilima planetarnog sela još uvek nije došlo ni do kakvog kopernikanskog obrta) svojom ptolomejskom naivnošću da je ono što vidimo vlastitim očima i čujemo vlastitim ušima istina - već, naprotiv, s naličja, i to iz tako iskošenog ugla da od svih tih fenomena ostaje jedino ime (po kojem ih prepoznajemo), ali ne i sadržina kojom se u našoj svesti odlikuju.
Drugim rečima, pesnik odvaja jezik od njegove supstance i takav, osamostaljeni jezik postaje naizgled samom sebi svrha. No, budući da je ovoj poeziji strana bilo kakva samozaljubljenost larpurlartističkog tipa, ona istovremeno poprima i značenja koja nas, stih po stih, stepenicu po stepenicu, uvode u svetove utemeljene na nekoj vrsti do apsurda dovedene otuđenosti, ali sa još uvek nepresečenom pupčanom vrpcom preko koje crpu životne sokove naše stvarnosti. I upravo u tom kontrastiranju, recimo crvenog sa crnim ili, po Geteu, zelene grane života sa sivilom apstrakcije, odnosno u prepoznavanju ostataka biološke vitalnosti u materiji noći, tačnije u ponorima pesnikove samoponištavajuće melanholije, kriju se estetski impulsi koji ove stihove čine duhovno opipljivim i duševno prijemčivim.
Rastavljajući, dakle, jezik od značenja i ogoljavajući ga čak do funkcije pukog instrumenta, imamo utisak da ga majstor - pevajući - ispituje na elastičnost, pritisak, na vremensku otpornost, ali i na nemuštost, a nadasve na sposobnost da iskaže neiskazivo, da naslika ono što se ne može naslikati i da pukim zvukom nerazumljivo učini pojmljivim.
Tokom tog i takvog ispitivanja, nalik na zumiranje verbalnog univerzuma, ulazi se u nadrealan pejzaž, gde mikrosvetovi i makrosvetovi neočekivano zamenjuju mesta, gde je asfalt boje neba, a nebo boje asfalta, gde naš razum, kao odašiljač i primalac svrsishodnih informacija, ustupa mesto jednom kvazihaotičnom Umu i veštački izazvanom, virtuelnom komunikacionom šumu; to su predeli amorfnih profila, fatamorgana, u dosluhu sa gluhotom i samotom, oblici u razobličavanju, difuznih agregatnih stanja, na promaji između ničega i ničega, ukratko: predeli sferičnog rusvaja, gde obrisi i siluete kroz polumrak vode čitaoca ka višim simbiozama i jednačinama, tamo gde se tek u magnovenju mogu nazreti kristalne organizacije i sistemi navodnog ludila. Lucida intervalla - trenutak kratkotrajne prisebnosti u opštoj razdešenosti sveta jeste ono što pesnik nudi svakom ko je željan da odbaci vlastitu ljušturu i dovoljno je usredsređen da se otvori prema ezoteričnom kosmosu ovih stihova.
Kvadratura kruga
Kažemo, naravno, kosmos, a ne haos, jer, svoj zaumnosti uprkos, ipak je ovde reč o namerno zametenim tragovima, o svesnom puštanju dimnih zavesa nesmisla, o miniranju prohodnih puteva što vode do srca lirskog sadržaja. I zato, dok zagledani kao monah u mehur monade osluškujemo eho praznine ne bismo li čuli nešto ili nekoga među svim tim raštimovanim suštinama, može nam se učiniti da do nas kroz brutalnu buku drumskih krstarica i urlike brutoregistarskih metrogoldvinmajera dopire glas kakvog preplašenog uma, glas nekoga ko se provukao kroz mašinu i ostao nesravnjenih neravnina, i sada doziva, odrekavši se konsternacije savremenika, i nešto sriče u predvorjima večnosti ili viče pak nešto po alejama krvoliptajućih tulipana; nešto gotovo nečujno, od očaja jačajući, kao da kliče ne bi li, nekako, večnost pretvorio u tečnost, u reku, neki vidljiv Dunav ili Drinu, Moravu, Savu, u koje uranja glavu, jer bi, tako sričući, da svedoči o onome što se zbiva tek kad sklope se oči...
Kako onda rešiti kvadraturu kruga, kako dešifrovati entropiju, kako razgrnuti naslage i dopreti do prvobitnog logosa ovih stihova? Kako, kad je njihova neuhvatljivost ravna njihovoj privlačnosti; kada upravo nemogućnost razumevanja omogućava doživljaj naslućivanja; i kada u slikovitom i visoko asocijativnom protivrečju između znaka i označenog, između sadržaja kojim se jezik ispunjava i jezika kojim se ispunjava sadržaj, u balansiranju na tankoj žici što vodi od guste višeslojnosti do apstraktne maglovitosti, u ukrštanju stihova što odišu detinjom naivnošću - nevinošću sa cinizmima i gorko-humornim nihilizmima, prepoznajemo želju da se čovek našeg vremena, zarobljen poput oglednog miša pod staklenim zvonom civilizacije, oslobodi i pronađe ključić za vrata vlastite duše i da u kratkotrajnom a vanvremenskom i vanprostornom blesku slobode ugleda sebe iznutra, svestan da se istovremeno posmatra i sa strane.
Ostrvca jasnoće
Ova poezija nije, zaključujemo, nikakav pitak, bistri planinski potok: u njene mutne talase, u dubine jednog nesagledivog mora nije lako zaroniti. Ali, ako se neko ipak usudi, taj sa dna može izvući retke bisere smisla i razgovetne poruke iz samog središta entropije. Jer, upravo tamo gde smetnje na vezama najjače krče, ukazuje se - poput onog prozora koji se otvara tek kada se sva vrata zatvore - zrak čiste, tek rođene misli: ostrvca jasnoće među haotičnim silama jezika otrgnutog od onoga što predstavlja. Otuda Handkeovu poeziju razumemo ne samo kao put iz kakofonije u novu muziku već i kao svojevrstan izlazak iz "šeme", štaviše iz svih zacrtanih kalupa ovog sveta.
Takav poetski naum podrazumeva razotkrivanje opsena, pseudomitova, svođenje "velikih luča napretka", odnosno ideja i ideala na ljudsku meru, buđenje zdravog razuma pod zakrčenjima i zakrečenjima stvorenih manipulacijom i organizovanim zaglupljivanjem naroda i - na kraju, kao uslov za sve navedeno, a kao krajnji i, naravno, nedostižan cilj - čišćenje jezika od navedenih naslaga, sve do povratka na onu bistrinu duše na koju, kako kažu, pravo imaju jedino deca i umno poremećeni.
Ali, poduhvat ponovnog zadobijanja te unutrašnje, duhovne slobode u svetu gde se čovekova raščovečenost meri apostrofiranjem banalnog i atrofiranjem uzvišenog jednako je težak koliko i pronalaženje ruže poezije u smeću svakodnevice.
Naš pesnik tu ružu nije našao - on ju je, prolazeći i vodeći nas kroz lavirinte svog unutrašnjeg sveta, spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, jednostavno stvorio. Nestvarno-stvarna, on ostaje da miriše i da zrači kroz vreme, kao živi amalgam, i dok zalazimo među njene latice, stih po stih, kao da i nama samima uspeva sličan podvig. Jer, tom ružom, tim čistim rilkeovskim protivrečjem, merimo dubinu vlastitog posrnuća i visinu svojih uzleta.
Zlatko KRASNI
