Perunike

matrizam je bio stvarnosni: ona je ne samo izbliza videla i prepoznala Sumatru i čitav indonežanski arhipelag, nego je pronikla u bit, daleko ispod ogledala kože, ispod turističkih adresai globtroterskih primisli kojima nisu bili neskloni ni Valeri ni Larbo ni Sandrar. Međutim, kako su godišnja doba sve ubrzanije pristizala naša neraspoloženja, i kako su i sever Rusije i topli smešak Mediterana isto bili na klackalici tih mahom apatridskih maršruta, tako je sve značajnije uporišno mesto pod tako različitim i često nerazgovetnim, hirovitim suncima ove planete, pronalazila u okrilju zavičaja, Beograda, njegove Kosovske ulice... Krug se nije zatvorio, ali je (pre)ostao utisak izvesnog mutnog odsjaja one mladalačke strasti koja je naše pedesete prošlog veka učinila prvim vesnicima izvesnog otvaranja. Kao u pomami neke žestoke nostalgije, ili bolje: sete, pesnikinja je ostvarivala svoju projekciju bivših ljubavi i neprolaznih mirisa koji su neistorijski ali snažno dokazivali da smo bili, da smo pisali, da smo, u njenom slučaju, bili naklonjeni neosimbolizmu, zajedno s rečenim Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Draganom M. Jeremićem...
Iz predgovora Draška Ređepa