Pedeset

01.05.15

O poeziji danas mnogi govore, neprestano govore, i što više govore, sve je manje razumeju, ali ni to da poeziju ne razumeju – nisu u stanju da shvate
Izdavačka kuća „Arhipelag”, objavila je novu zbirku pesama Saše Jelenkovića (1964), pod naslovom „Pedeset”. Jelenković je autor knjiga: „Neprijatna geometrija”, „Ono što ostaje”, „Heruvimske tajne”, „Kraljevska objašnjenja”, „Knjiga o srcu”, „Elpenorova pisma”, „Elpenorovo buđenje”, „Elpenori” i „Golamolitva”. Dobitnik je književnih nagrada: „Matićev šal”, „Milan Rakić”, „Vasko Popa”, „Borislav Pekić” i „Disove nagrade”.
U godini kada ste napunili 50 godina, objavili ste zbirku „Pedeset”, sa pedeset novih pesama. Sve u znaku stare „pedesetice”, koja je na koricama?
Želeo sam sebi da ugodim, za svoj pedeseti rođendan, imao sam sasvim sebičan jedan motiv, dakle, ništa sa dubokim poetičkim smislom. Najpre zbog toga što mi se, kad sam počinjao kao pesnik, činilo da biti uopšte živ u tim godinama, predstavlja pravu premiju. Zablude simbolističkog i romantičarskog nasleđa, verovatno. „Pedesetica” je tu kao sentimentalni podsetnik na vreme kada su postojale stvari čija je vrednost bila merljiva.
Posle trilogije o mitskoj i pesničkoj figuri – Elpenoru, Odisejevom pratiocu, odlučili ste se za kratke, zgusnute, jezgrovite pesme. Da li je ova promena nova faza, znak zrelosti, ili nešto sasvim treće?
U međuvremenu je, posle trilogije o Elpenoru, objavljena ezoterična poema „Gola molitva” pisana u jednom povišenom ritmu, hermetičnim jezikom. Pominjem je u ovom trenutku kao neku vrstu prelaza, neophodnog mosta ka svetlosti koju u moj opus unosi knjiga „Pedeset”. Osetio sam potrebu za promenom u jeziku, za sasvim drugačijim slikama. Zapravo, učinilo mi se da, jedan po jedan, padaju velovi koji su prekrivali svet koji se meni prikazivao. Prošao sam period u kojem sam bio prinuđen da savladam jezik na kojem je stvarnost divljala, da pišem tim jezikom, u trenucima jezivih događaja. A onda je, posle tragedija, na red došlo doba apsurda i groteske, čiji je jezik, takođe, valjalo savladati. Kad kažem savladati, mislim da ga je trebalo doslovno pokoriti. Odabrao sam jedan hermetičan iskaz, u „Goloj molitvi”, i jedan jezgrovit, naizgled sasvim proziran govor u knjizi „Pedeset”.
U ovom surovom svetu pesnički subjekt želi da postane semenka, da se ušuška u telu jabuke. Gde savremeni čovek može da nađe mir, spokoj, blagost?
Jedino mesto na kojem je čovek siguran jeste u njemu samom. Čak i najveći nemir, koji se u čoveku javlja, nije ništa spram potresa kojima je svakodnevno okružen.
Miljkovićevski uzvikujete: „Mene čuva vatra!” Šta je vaša vatra?
Ne vidim sebe kao nekoga ko bi sagoreo, više sam sklon da vatru vidim kao vrstu štita.
U pesmi „Mastilo”, rezignirano kažete da je „odzvonilo razdoblju oštroumlja”. Ne predviđate nam veselu budućnost?
Nikada nisam bio preterani optimista, niti mi se budućnost ukazivala u veselim bojama. Više se ne neguju vrline koje su krasile ljude tokom proteklih decenija ili vekova. Biti oštrouman danas predstavlja veliku hrabrost. Jer, malo je oštroumnih naprosto zbog toga što je to neisplativa osobina. Puno košta, a malo se, ili gotovo ništa, ne dobija.
Ono što drži svet na okupu jeste „pokret njenih ruku dok širi veš po konopcu”. Bez ljubavi, očigledno, nema života, ni sveta?
Premalo je ljubavi na ovom svetu, možda otud poezija predstavlja jedan od načina njenog povratka. Kao pesnik, prilično sam daleko od nekakve lirske sentimentalnosti, ali sam poželeo da se ovim pesmama iz knjige „Pedeset”, najviše što mogu, približim svom idealu metafizičke lirske poezije, kako ja to vidim.
Kažete da poeziju valja čitati, nešto manje pisati, i što manje o njoj govoriti. Ima li poezija danas bilo kakvu moć?
O poeziji danas mnogi govore, neprestano govore, i što više govore, sve je manje razumeju, ali ni to da poeziju ne razumeju nisu u stanju da shvate. Vežbaju govor o poeziji, zamagljuju, žongliraju rečima, kao da će ih vrtoglavica približiti poeziji. Poeziju danas, nažalost, pišu mnogi, pišu je sve više, ostvarila se mračna strana proročanstva da će poeziju svi pisati. A poeziju samo valja čitati, ako je danas u doba haosa i bezumlja, u doba opadanja svih vrednosti uopšte moguće usredsrediti se na čitanje stihova. Poezija možda ne može da spasi svet, niti da ga promeni, ali je izvesno da ga može učiniti podnošljivim. Ovde je, takođe, reč i o tome da poezija nikako više nije i ne može biti subverzivna, ni poetički, ni ideološki. Jedino je moguće da pesnik, kao privatno lice, bude subverzivni „element”, i to na krajnje profani način, preko društvenih mreža. Reč pesnika više nikog ne zanima, pesnici su izgubili autoritet.
----------------------------------
U raspravi sa zavičajem
Živite, uporno, u Zaječaru, u takozvanoj provinciji. Koje su prednosti, a koje mane, života u malom gradu?
U Zaječar ne možete da svratite, takav je njegov geografski položaj. Ja sam u Zaječaru rođen, ali sam u njega dolazio, odlazio, i u njega se vraćao. Pisac uvek ima protivrečan odnos prema svom zavičaju. Uvek je u nesporazumu, ili nekakvoj raspravi sa zavičajem. Ne verujem piscima koji kažu da u provinciji žive skladno i spokojno. To je nekakva malograđanska pozicija. U provinciji ponekad imate više mira, ali manje privatnosti.
Zoran Radisavljević

15.03.16 Polja

Poslednja pesnička zbirka pesnika Saše Jelenkovića (1964), Pedeset, označena je brojem pedeset u svakom smislu. Pored toga što sadrži simboličnih pedeset pesama koje odgovaraju broju pesnikovih, tada navršenih, pedeset godina, na koricama knjige se nalazi fotografija stare jugoslovenske kovanice od pedeset dinara. Dakle, u smislu formalnih obeležja zbirke, broj pedeset dominira čitavom strukturom, ali je zanimljivo da pesnički subjekt ni u jednom stihu ne spominje ovu „liminalnu“ cifru, koja označava pola veka bivstvovanja na ovom svetu, te prelazak u drugu polovinu života.
Međutim, prilikom čitanja ovih pesama, neumitno se nameće specifično poetsko raspoloženje kojem odgovaraju osećanja straha od prolaznosti, pa čak i smrti, kao i stanja nepoverljivosti, monotonije, usamljenosti i zapitanosti nad sopstvenom egzistencijom, iz čega se može iščitati zrelost pesničkog subjekta i nešto drugačija, punija vizija realnosti. Iskustvo svakodnevice je sasvim individualizovano, i iako je prisutan prodor spoljašnjeg sveta, pesnički subjekt uspostavlja dijalog sa sopstvenim telom i dušom, evocirajući (doduše, na potpuno drugačiji način) pounutrašnjenje koje je svoj vrhunac doseglo u prethodnoj zbirci Gola molitva. Samim tim, nove, sažete i promišljene pesme Saše Jelenkovića predstavljaju rekapitulaciju njegovog pesničkog i životnog iskustva, date u sasvim novom maniru u odnosu na prethodnu zbirku, svojevrsnu progresivnu poemu čije su osnovne odlike bile izvanredna dinamičnost i ritmičnost, razbijena naracija i logika rečenice, krajnja asocijativnost pesničkih slika, kao i automatsko pisanje. Iz ovakve višeznačnosti svake upotrebljene reči i prividno nekontrolisanog govornog toka koji lirski subjekt ipak uspeva da obuzda formom, pesnik pravi radikalni zaokret ka semantičkoj preciznosti, smirenom tonu i očiglednom osmišljavanju svake slike, čime se, slikarskim jezikom rečeno, iz apstrakcije vraća figuraciji. Vredi, takođe, spomenuti da se nisu promenili samo stil i pesnički jezik, već i senzibilitet lirskog subjekta kao pojedinca. On sada poseduje izvestan melanholični sentiment koji se na trenutke graniči sa ravnodušnošću i rezignacijom. Lirsko ja sada na sebe stavlja masku pasivnosti i neutralnosti, svestan toga da čovek ni za šta više nije dužan i da nije u mogućnosti da na bilo šta utiče. Neprestano se dodiruju, sudaraju i pretaču jedna u drugu stagnacija i nezaustavljiva prolaznost, što se i eksplicira u pesmi koja otvara ovu zbirku, „Tako je u svetu“: „Silazimo, uvek silazimo, prolaznici / koji se ne zaustavljaju. (...) Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.“ Lirski junak u narednoj pesmi „Želeo bih“ saopštava da u svom telu želi da se sakrije od sveta, da bude zaključan u sebi jer ga sopstvena usamljenost štiti od usamljenosti u svetu. On obitava u svetu poput fluidne, lelujave materije, ogoljen iako zatvoren u sebe, nekonkretizovan, a neprestano teži konkretizaciji i definisanju svog sopstva i pripadnosti. U pesmi „Na uglačanom parketu“ iskustvo subjekta se prenosi na predmet u cilju naglašavanja neiskorišćenog potencijala: „Ova čarapa (...) / mogla je biti deo jedra / ili zastave, / mogla je imati / slobodu od koje se / zavrti u glavi.“
Frekventnost upotrebe reči poput negde, niko, ništa, nešto, nikuda, neko, kao i upotreba odričnih glagola u pesmama ove zbirke svedoči o doživljaju da su negacija, odričnost i neodređenost osnovni principi odnosa sveta prema subjektu i obratno, što je evidentno, recimo, u pesmi „I tako ja“: „Sedim i čekam da dođe to nešto / što ne dolazi. Da prođe to ono / što ne prolazi. Samo jednom / ili možda još jednom, nezahvalan.“ Vredi spomenuti da ova pesma, na izvestan način, sumira suštinu i tematski sklop cele zbirke: večito beketovsko čekanje i iščekivanje, pomno opserviranje sveta, nemogućnost konkretnog delovanja i zagledanost u sopstvenu unutrašnjost. U narednoj pesmi varijantnog naslova „I tako mi“ lirski subjekt ističe opcionalnost anđela čuvara („Neko ne zna da mu je potreban / anđeo čuvar. / (...) Neko ne zna da mu nije potreban anđeo čuvar“) i, ponovo, skrivanje od sebe i od drugih. Svako ide svojim putem i skriva se od svog Sunca, svi su samodovoljni i biraju individualan put pod sopstvenim plaštom. Ne postoji polarizacija između jakih i slabih; svi su jednaki, ali osuđeni na večnu nelagodnost i nepoverljivost, te, takoreći, izopštenost iz sveta.
Iako svaka pesma na prvi pogled predstavlja zasebnu jedinicu i omeđena je naslovom, one se sugestivno nadovezuju jedna na drugu, tvoreći jasnu semantičku i misaonu koheziju, jednu osnovnu misao koju pesnički subjekt iz pesme u pesmu razrađuje i varira. Tako se, na primer, u pesmi „Ako pođeš“ evociraju figura smrti i strah od smrti, uz ponovnu upotrebu negacije: „Ako se, ipak, zaustaviš, / to neće videti niko. / Osim onoga koji / korake broji. / Osim onoga koji / korake oduzima. / Osim onoga koji / nikuda nije pošao. / Osim onoga koji / jeste i zastor i ogledalo.“ Motiv ogledala se prenosi i u sledeću pesmu, „Kišobran“, gde se tvrdi da „ništa nije daleko kao lice u ogledalu“: lirski junak neprestano prilazi sebi i udaljava se od samog sebe do neprepoznatljivosti i potpune alijenacije, iako je nekad samom sebi jedina sigurna luka. Ovim se uspostavlja svojevrsna egzistencijalistička dijalektika u kojoj se subjekt neprekidno gubi, traži i pronalazi, potvrđuje sebe i samoporiče se, što uspostavlja unutrašnje previranje i nesigurnost kao osnovni princip postojanja. Niko ga ne prihvata, u prenatrpanom vagonu se niko ne usuđuje da sedne na jedino prazno sedište do njega, on ne poznaje nikoga kome se može verovati; on nigde ne pripada, iako nekad iskazuje želju za pripadanjem, a nekad je odbacuje kao mogućnost.
Ovakav dijalog sa samim sobom ima tragove u prethodnoj knjizi Gola molitva, ali su sada misli i osećanja iskazani na daleko neposredniji način, i nije prisutna prezasićenost hermetičnim i asocijativnim, kao i nužno religijski ključ. Pesnik se kreće lagano među praelementima, dozvoljava sebi da zastane kad god i gde god poželi i da izabere način na koji će se obratiti svetu. On je rezigniran i u izvesnom smislu pasivan, nemoćan da se pokrene, ali istovremeno fokusiran na osluškivanje i iščekivanje izvesne tihe i nejasne budućnosti. Svet se ne može preformulisati i preoblikovati, već se samo može podnositi, te je čovek, u tom smislu, prinuđen da mu se prilagođava. Ovakav stav se izriče u pesmi „Akvarijum“, u kojoj stihovi „Vazduh nas umara, ne pitamo ništa, / osamili su se ljudi koje poznajemo“ svedoče o čovekovoj usamljenosti i prilagodljivosti, kao i pasivnoj i neutralnoj poziciji. Lirski junak o svemu što se oko njega dešava saopštava tonom koji odaje da je to već i očekivao i da je to finalno stanje stvari; ništa ga više ne može iznenaditi, te postulate života mirno prihvata.

Autopoetičke refleksije koje izriče pesnik su, takođe, nešto čemu vredi posvetiti pažnju. Pored pesme pod nazivom „Varka“, svojevrsne glose u kojoj se otvoreno i nedvosmisleno eksplicira stav kada je poezija posredi („Poeziju valja puno čitati, / nešto manje pisati, / i što manje o njoj govoriti“), lirski subjekt, između redova, izriče komplementarnu misao u pesmi
„Ostrva“. On kaže da je „žamor priprema za nepostojanje, trenutak laganog opraštanja“, čime određuje paradoks življenja koji se, međutim, može primeniti i na pesmu – neintenzivan život obezbeđuje, u izvesnom smislu, večnost bića i pesme; govorenje o poeziji je obrnuto proporcionalno smislu koji ona nosi sa sobom.
Negacija i disocijativnost lirskog subjekta prisutni su i u pesmi koja je naročito religijski intonirana, „Nigde“. Ovu kratku pesmu čini svega pet stihova: „Nigde kao u Bogu. / Nigde kao bez Boga. / Ni sa kim kao s Bogom. / S Bogom bez sebe. / Nadao sam se zvuku i sjaju“, ali ona, sasvim jednoznačno, otelovljuje jedinstvo lirskog subjekta u Bogu i, s druge strane, paradoksalno, otuđenost od sebe u Bogu. Bog je u ovoj pesmi predočen kao jedina konstanta, čak u toj meri da je junak sigurniji u Boga nego u sebe, što se i saopštava pretposlednjim stihom. U pesmi koja sledi, „Nekako mi je laknulo“, lirskom subjektu „ništa nije tako uzbudljivo kao dosada“; on upada u svet paradoksa i protivrečnosti, kreće se iz jedne misaone krajnosti u drugu, pri čemu na kraju pesme opovrgava sopstvenu početnu misao:
„Nekako mi je laknulo. / Nekako mi nije laknulo.“ Iako se na momente stiče utisak da je neosetljiv na spoljne uticaje, oni ga i te kako dotiču i postaju podstrek za nove premise i nove talase zaokupljenosti sobom i promišljanjem o višoj sili. Tako u pesmi „Kao molitva“ junak konstatuje da „ne možeš ništa osim da se pokoriš“ i „udvaraš nevidljivom“, čime pristaje na inferiornu poziciju, pokorava se višem, nedokučivom poretku i prihvata flert sa onostranim, odnosno nevidljivim.
Doživljaj egzistencije zrelog čoveka izražen je i u pesmi simboličnog naziva „Potonuli“, u kojoj junak očito traga za smislom i odgovorima: „Pitali smo postoji li znak, postoji li put, / nešto pripremljeno čemu se veruje, / bez planova i metafora, nekakav sklad, / broj, prozor koji gleda tamo i ovamo.“ Subjekt egzistira tako što je zatvoren u svoju čauru i često uplašen, zaglavljen između nikud i nekud, u iščekivanju najstrašnijeg trenutka koji se često u pesmi ne verbalizuje, ali koji se prećutno podrazumeva, i život je predstavljen kao konstantna borba sa strahom i neizvesnošću neiskazanog. Rezigniran, on konstatuje da „kad ne ide, onda ne ide“. Mirni nihilizam iskazan je i u pesmi „Tamo negde“, u kojoj, odsečnim i kratkim rečenicama, progovara o svemu što neće imati i što neće uraditi, te o očekivanjima koje je imao od samog sebe. Svet oko njega, na taj način, obitava u ćutljivoj budućnosti i kolotečini; on ne zna šta da ponudi prijatelju iz ovog sveta „šapata i zatvorenih očiju“. Razočaranost svetom više nije ni potrebno posebno isticati – u pesmi „Domine“ kaže se da „negde na kraju sveta čovek ne očekuje nikog“, te da je čovek „luda životinja kojoj su podmetnuli istoriju da u njoj živi bez pitanja“.
Nije naodmet kazati ponešto i o formi kojoj se Saša Jelenković u ovoj knjizi priklanja. Za razliku od Gole molitve i pisanja po principu toka misli, te dužeg stiha koji je izlomljen na logički neočekivanom mestu u rečenici, u zbirci Pedeset pesnik se okreće prevashodno kratkim formama koje su, u pojedinim slučajevima, čak i epitafi. Dugačak, asocijativni stih zamenjen je jako kratkim izrazom, koji je ponekad sveden do aforističnosti. Takva je, primerice, pesma „U tebi“, gde se banalnost svakodnevice ne razrešava na uspešno poentiran način: kraj pesme „Ne možeš otići dalje / od kraja sveta. / Koji je u tebi“ predstavlja već viđene poetske iskaze. Slično je i sa pesmom „Poveruj“ čiji krajnji minimalizam i jezgrovitost čitaoca ostavljaju ravnodušnim. Zaključuje se, dakle, da su Jelenkovićeve pesme dužeg stiha, ponekad čak i narativno intonirane, daleko uspešnije, prevashodno zbog složene prirode same misli koja dominira ovom pesničkom strukturom.
Lirski subjekt svoj put u ovoj zbirci započinje kontemplacijom u pesmi „Tako je u svetu“. On se nalazi u središtu vremena i prostora, njima nemopućen, odakle se upušta u unutrašnja previranja pojedinca koji je prešao granicu pola veka sopstvenog života. Rezigniranost svoj vrhunac doseže pri sredini zbirke, u pesmi „Kad ne ide“, i pesnički junak se polako kreće ka završnoj pesmi „Raskoš“ u kojoj upozorava čitaoca da „ne pomera stvari u ovome svetu“. „Ono ništa koje nas uznemirava“ je i dalje prisutno; krug se zatvorio i pesnikovo razmišljanje o prolaznosti i univerzalnom smislu stiglo je opet onamo odakle je i krenulo.