Pazarska trilogija

17.01.04

MNOGO je poznatih pisaca kod nas i u svetu koji su zauvek ostali verni zavičaju. Takav je i novopazarski književnik i vrstan polemičar Šaban Šarenkapić, autor sedam zbirki pesama, kao i dva romana "Pazarska trilogija" i "Očinstva", oba objavljena nedavno u izdanju "Prosvete".
Zašto je pisac ostao da živi u gradu u kojem nema ni prave knjižare?
- Verovatno zato da bi promenio naviku masovnog nečitanja. Sedamdesetih godina, debatujući na nekoj skupštini Književne omladine Srbije u Beogradu, mahnito smo želeli da iz jedine novopazarske knjižare isteramo motornu pilu. Uspeli smo da tu grdosiju pomerimo iz izloga, ali nismo uspeli da u knjižaru uselimo knjige. Knjižarstvo je pogubna trgovina za pisce u mestu gde se ne čita. A palanka nigde nije tesna kao ovde. I zato njeni žitelji, u svojoj lenjosti, vrlo teško dolaze do svojih korena, do suštine svoje bede. U getu, logoru i azilu, vrlo je lako naći istomišljenika, ali je zato vrlo teško ne misliti isto. Ovo je neka vrsta usuda Sandžaklija i usuda onih koji žive s njima. Neznanje je put u greh, u tuđinstvo, pa potom u teror.
Pazar je multietnički grad, ima li nade za njega?
- Možda ima. U Drugom svetskom ratu Novi Pazar je izgubio svoje Jevreje. U ovom vremenu zla, ostao je i bez Albanaca. Ne bih voleo da uskoro ostane i bez Srba. Bruka pokriva ono što ni zemlja ne ume da sakrije. I zaborav nas uči kako da se spasemo naknadne patnje sećanja.
Šta znači reč "bukvica", iz naslova vašeg prvog romana?
- Bukvica je vojna knjižica. NJu sam napisao godine 1999. u ratu, u bombardovanju. Zamislio sam špalir nedužnih sugrađana kako prolazi gradom i odlazi na gubilište. Otkad ovde nema Jevreja, kao da nema ni nas. Ko ikad bude još pisao o Pazaru, moraće neprestano da ima na umu ovu strašnu Golgotu. Strah nema ime, nema veru, strah je svuda isti, i jači je od ljubavi.
Kako ste se odupirali mržnji u tim strahovima?
- Vrlo jednostavno. Stalno sam pokušavao da pišem prozu, čekajući da naiđe reč. Nada! Ona je bila ta šifra za san. "Bukvicu" sam napisao kad sam pomislio da više nema nade za nas.
Da li imate osećaj da ste slobodna ličnost?
- Voleo bih da se kao građanin osećam slobodno, da kao građanin uživam sva prava, ne braneći se paravanima pripadnosti kolektivu. To je ono moje poslednje, ono što bih i na drugu planetu odneo, nešto najdraže. A to je slobodno mišljenje.
Postoje li jezičke razlike između Raške i Novog Pazara, gradova međusobno udaljenih samo 18 kilometara?
- Jezičari pokušavaju da nam dokažu da postoje razlike, a političari nas već ganjaju da se u njih zaklinjemo. Nismo se poubijali zato što se nismo dobro razumeli. Poubijali smo se jer smo zaćutali.
Dešava li se danas nešto zanimljivo u vašem gradu?
- Sve što je vezano za sudbinu Bošnjaka, na neki način, određeno je da se desi u Beogradu. Beograd je Meka Sandžaka.
Šta vas vezuje za vaš kraj? Da li biste otišli iz njega?
- Nemam nameru, a pitam se kud bih otišao. Zar se domovina bira? Može se birati i smrt, ali domovina se ne može birati. Mogao bih naučiti strani jezik da bih kupio kilo hleba, ali nemam vremena za učenje jezika da bih iskreno na njemu tugovao. Pisanje i jeste biranje bezbolnijeg satiranja. Muzičarima je lako, oni sa svoje dve ruke mogu praviti čuda. Pisac bez jezika je čovek bez glave...

Dušan STANKOVIĆ

01.01.00

13.01.2003.
autor: Nenad Dakovic

Tajna dobrog zla
Saban Sarenkapic: "Pazarska trilogija", "Prosveta", Beograd 2002.
Kao sto vidite, nisam ovu problematicnu sintagmu o dobrom zlu, koju sam pozajmio iz jednog eseja, koji je objavio sarajevski "Odjek", u kome sam nekada saradjivao - stavio pod znake navoda, kako tamo stoji, jer kao i Sarenkapic, verujem da dobro zlo postoji.
I da se, sta vise, ono proteze na nase postojanje u celini. Kao i "kahar", za mene samog, rec veoma tajanstvena a lepa, kako se zove prva novela iz ove trilogije. U onom eseju, govori se o poljskim izgnanicima, ili nemackim, i dobru koje je ovo izgnanstvo donelo onima koji su proterani. Ima, naravno, neceg dvosmislenog u ovom dobru koje je zlo i u ovom zlu koje je dobro. I "kahar" nije samo nesreca, sto je objektivno znacenje ove reci, jer je njeno subjektivno znacenje viseslojno i, kao sto sam rekao, proteze se na nase postojanje u celini. Na ovoj polifoniji starih reci, kao sto je to "kahar", ili "bonik" insistira Sarenkapic.
Naravno, stvar sa ovim arhaizmima i starim jezikom, uopste, bila bi mnogo jednostavnija da je ovo izdanje opremljeno recnikom starih reci, ili arhaizama, ali nije. Ta okolnost koja je, verovatno, trivijalna posledica nestasice, na neki nacin, oslobadja imaginaciju i, onoga koji cita neopterecenog egzegezom teksta, upucuje na ovaj stari jezik, otvarajuci pitanje o tome sta je uopste staro u jeziku. Da, da, "stari jezik" - sta bi, uopste, to moglo da bude? Jer, jezik je nesto zivo, i ovaj "most prema zivotu" je, kao sto sam to nastojao da pokazem, u jednom nedavno objavljenom ogledu, ono sto je odlucujuce za njegovo razumevanje.
Za Sabana Sarenkapica, a i jedan moj rodjak se zvao Saban - Saban Bukelic, sto svedoci o talozima koji su sacuvani u arhivu jezika i njegovoj starosti, a i nasem kaharu, kako bi se to reklo u ovom jeziku.
Mislim da je ovaj problem starog jezika i kahara, koji obitava u njemu, i problem kojim se u ovoj prozi bavi Sarenkapic, mozda, nedovoljno svestan tezine ovog problema, ali zato svestan njegove magije. Nije zato dovoljno reci da je, u zanrovskom smislu, neka vrsta poetskog realizma, ili tradicionalizma, ono sto u savremenoj prozi, ili naraciji na srpskom jeziku obelezava ovu naraciju. To je ono sto je znacajno u ovoj naraciji, bez obzira na to koji ce uticaj, ili trag, ova proza ostaviti u nasoj knjizevnosti. Jer, zbog svoje starosti jezik ovde predstavlja i narocitu teskocu. Jezik je uvek osobena mesavina starog i novog, ili savremenog u njemu, i nije jasno na sta se i kako odnose slojevi u njemu. I tako nastaje ova jezicka magija, koju istrazuje Sarenkapic, nastojeci da ozivi arhaicne slojeve jezika, koji je uvek vezan sa samo postojanje.
Mozda je ovaj proces jezickog ozivljavanja, ili tumacenja, koji je ovde istovremen sa kaharom samog postojanja u palanci, omedjenoj brdima i sporim proticanjem zivota u ovoj palanci, koja je istovremeno i Pazar, ili ono otvoreno. Mozda je ova protivrecnost, ili sukob, i osnovna tema ovih novela o palanci ili Pazaru, koji se otvara i menja, ili umire - bas kao i jezik. Jer, kahar (kahar ili jezik) znaci i ovu smrt u palanci i umiranje koje je isto tako nas kahar. Mozda je ovaj stari sukob razlog za, kako bih rekao, preteranu metaforicnost ove naracije, koja nije drugo do jedna beskonacna metafora palanackog umiranja, koje ne ume da izadje na kraj sa ovim umiranjem. Kao sto ovaj stari jezik, ili kahar, umire u zivom i savremenom jeziku. Jer, jezik je most prema zivotu a ne smrti. Ili, ja bar tako mislim za razliku od Sarenkapica. Ali nema pobednika i pobede u ovom sporu.
Kazem, preterana metaforicnost, sto je namerni pleonazam, jer je sama metafora beskonacna zamena, koja se ne moze zameniti odnosno preterano upotrebiti. Kako je, uopste, moguce kontrolisati jezik i ovaj sukob, ili provalu starog u jeziku. Koja je kao i sam kahar. Mislim da iz ove tajne Sarenkapic nije umeo, ili nije hteo da izadje i da je resi. Ili je ovo podzemno strujanje jezika ono cime je, kao i kaharom ostao zarobljen, kao i zlom - dobrim zlom, koje proizvodi palanku, ili koje palanka proizvodi, kao i ovu starost, ili smrt u jeziku.
I to je sada - ovaj odnos jezika i smrti, jezika i starosti, ili same osnove jezika, osnovni problem ove naracije, koja potice iz jednog zatvorenog sveta i istovremeno izlazi na pazar, kako bi iz njega izasla. Mozda je zato metafora, ili kahar oca, njegovo umiranje i smrt, ne samo tema ovih novela, nego i pokusaj usredistenja ovog jezika, posto jezik odnekud dolazi i mora imati neko poreklo, ovaj kahar oca i mozda majke. Jer, zasto bi jezik nazivali maternjim, a ne ocevim. Mozda je zato tajna dobrog zla tajna ovog maternjeg jezika.
"U cistom prostoru nase hlebne imperije", pise Sarenkapic, "moj maternji jezik, sklepan od svega na sta se bar zdravi ostatak duse u meni mogao osloniti, sluzio mi je da u skoli izrazim pouku iz citanke, i da kod kuce u tamnu seharu tajnih sricanja pohranim gorka osecanja i golubinje zamahe ceznje. Skolski jezik i recnik ucevnosti, isprva, sluzili su mi da nabubam definicije koje nisam razumeo i svakoj reci otvarali su put mimo moje duse. A jezik moj sturi, kojim sm se sporazumevali u kuci, koji nije trpeo nista sto nije licilo na stih iz pesmarice, pamtio je smao majkina tepanja. Padezna osnova moga dvogrbog jezika, razboj na kome su se tkale recenice dostojne govornika, najbolje se mogao predstaviti slikom oceve otvorene sake, rukom sa cetiri zdrava i petim kljastim prstom.
Gramatika oceve pesnice i mora takve padezne osnove stvorile su od mene stihoklepca koji je u svom, maternjem jeziku i medju poznatim stvarima isao postranice pipajuci bridove reci, kao da je svaka rec zahrdjao zilet. Moja zemaljska ustedjevina, moj dvoustni jezik bio je zemlja... humusa, koja je nekada davno bila hrana za vojnike prognane iz bogumilskog narecja; hrana za sricace tajni koji su, kraomice, sunetom cuvali staru pismenost kao bokvicu za rane; hrana za sevdalije koji su, u doba velikog zaborava, pod toplim cirilskim jorganom, jos privijali palac na svoja neumenja..."
Ovaj sturi, dvogubi, dvousni jezik nije samo star, ili mrtav, on je i zemlja, ili humusa bogumilskog narecja, ali i cirilicni jorgan iz doba velikog zaborava koji cuva staru pismenost. Uvek ima nesto starije i od jezika. Ova zemlja, humusa, ili obicajnost koja je pre svakog jezika i koja je zato njegova osnova ili supstancija.
Tako se tema smrti ili starosti u jeziku prosiruje prema ovom odnosu obicajnosti i jezika, koja je njegov kahar i sudbina. Sa druge strane, ova gramatika oceve sake pokazuje da, za razliku od savremenih proznih tvorevina - Sarenkapic prednost daje semantici a ne sintaksi. Sintaksi koja je osnova postmoderne ideologije u knjizevnosti, koja polazi od toga da sintaksa, sama po sebi, proizvodi jezik i njegova znacenja. Sarenkapic je, medjutim, bastinik starih metafora.
Jedino ove metafore koje dolaze iz ovog svega koji nestaje, ili se udvaja, imaju jos uvek moc, ili tajnu dobrog zla, koja ce savladati palanacki kahar. Jer, jezik je vise od puke sintakse, on pociva na obicajnosti, na zajednickom obliku zivota. Knjizevnost ima moc da savlada zlo cak i onda kada ono na sebi nosi masku dobra.