01.01.00
Politika
11.03.2002.
ANTOLOGIJA SRPSKIH UMETNIKA NAIVACA
Pastir traži dno neba
Luksuzno izdanje u kojem su predstavljeni pesnici, slikari i vajari naivci iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske
Koliko umemo da cenimo ono što stvaraju naši umetnici naivci? Biće da je odgovor prilično loš po nas, jer, čini se, počinjemo da ih cenimo samo onda kada ih svet "otkrije" i počne da se divi lepoti onoga što stvaraju. Na to nas upravo podseća luksuzna antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske koja je pod nazivom "Pastir traži dno neba" objavljena u izdanju beogradske izdavačke kuće "Draganić".
Naslovna strana antologije
Antologija je plod višegodišnjeg truda Dragiše, Vjere i Nevene Vitošević iz čijeg je antologičarskog umeća proizašao deo knjige u kojem se nalazi poezija; Milica Kosenko Maširević priredila je deo koji se odnosi na slikare i vajare naivce sa naših prostora. I svi priređivači stvorili su jedinstveno delo u kojem su se našla četrdeset dva pesnika i osamdeset slikara i vajara.
"Pastir traži dno neba" je antologija u kojoj se možemo diviti najlepšim pesmama (ukupno 370) i 200 kolornih, i isto toliko crno-belih reprodukcija slika i skulptura. Recenzenti Jovan Pejčić, Milutin Srećković i Miodrag Kolarić ne štede reči hvale za ovakav, može se slobodno kazati, poduhvat u našem izdavaštvu.
Vjera i Dragiša Vitošević, kao i njihova kćerka Nevena, birali su, kaže Srećković, pesme takozvanih seljaka pesnika po strogom estetskom kriterijumu. Milica Maširević, kaže Kolarić, pokazuje neprocenjivu i istinsku likovnu vrednost slikara i vajara naivaca.
Knjiga "Pastir traži dno neba" razvrstana je u šest tematskih celina. Svaka od njih, slično nekom krugu, uobličuje segmente života kroz koje možemo videti duh narodnog stvaralaštva, koji savršeno prožima i povezuje prošlost sa sadašnjošću. Te celine su, kao teme: "Starci, ljudi, žene, majke", "Litije, praznici, običaji, verovanja", "Radovi, život sela, životinje", "Snovi, legende, predanja, priče, pesme, mitovi", "Devojke, ljubav, kupačice, mladost" i, poslednje šesto poglavlje - "Rat".
Antologija naših umetnika naivaca po svojoj vrednosti u nekim delovima prevazilazi vrednosti čak i nekih, veoma hvaljenih, "urbanih" umetnika.
A. C.
15.06.2002.
Antologija slikarstva i vajarstva naivaca
Pastir traži dno neba
Naivna umetnost je ostala usamljeni krik u pustinji novog veka, bez obzira što je samo mali broj samoniklih slikara i vajara odoleo iskušenju komercijalizacije
Povodom objavljivanja dugo očekivane, veoma vredne knjige "Pastir traži dno neba" (Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske) u izdanju "Draganića" (Beograd, 2001), koju su priredili Milica Kosenko- Maširević (deo posvećen slikarima i vajarima) i Dragiša, Vjera i Nevena Vitošević (deo posvećen pesnicima), ponuđeno mi je da prozborim nekoliko reči o stvaranju naivnih slikara i vajara u našem narodu. Teškoće ovakvog jednog poduhvata, makar on bio fragmentaran i kratak, počinju već od izbora najpogodnije reči za stvaralačko pregnuće slikara i vajara koji nisu prošli kroz uobičajenu školsku obuku za jedan ovakav rad. Da li ove ljude i njihovo umeće treba nazvati naivnim, primitivnim, samoukim, izvornim umetnicima? Mislim da je najvećma u pravu Vasilij Kandinski kada je naivnu umetnost nazvao "Veliko Realno" (pišući velikim slovom i veliko i realno).
U dosadašnjim antologijama posvećenim ovakvoj vrsti stvaralaca, kod nas i u inostranstvu, preovladalo je mišljenje da ih treba nazvati naivnim, bez obzira na razne asocijacije vezane za ovu reč, pa su i sastavljači ove naše, nove i jedinstvene antologije, takođe zadržali ovu reč.
Mali broj samoniklih
Knjiga "Pastir traži dno neba" jedinstvena je, pre svega, zbog toga što su reprodukcije dela naivnih vajara i slikara praćene odgovarajućim pesmama, i to pesnika iz naroda, neškolovanih ili malo školovanih, a među njima je nekoliko izuzetno darovitih (Srboljub Mitić, Petar Beljaković, Borisav Simić, Slavoljub Popović), u kojoj meri možemo da tvrdimo da su slike i skulptorska dela (prvenstveno ona rađena u drvetu, mnogo manje u kamenu ili nekom drugom materijalu) prikazana u ovoj Antologiji - samonikla dela? Ona su takva -usuđujem se da budem strog u izboru - samo kod malog broja naših umetnika: (kod Bogosava Živkovića, Dragiše i Milana Stanisavljevića, Boška Bogdanovića, kada je reč o skulptorima, i kod Save Sekulića i Ilije Bosilja, Janka Brašića, Marka Dende, možda još i kod Ljubiše Jovanovića - Kene i Ferenca Patakija, kada je reč o slikarima).
Otkud tolika moja uzdržanost da mnoge nesumnjivo dobre slike i vajarska dela u ovoj Antologiji ne smatram samoniklim? Razlog je jednostavan: svesni i nesvesni uticaji na stvaraoce, i na one genijalne umetnike kakvi su bili renesansni majstori, a onda i na Pikasa i Matisa, Klea ili Ernsta (u slikarstvu), Mura, Arpa ili Brankuša (u vajarstvu) - neminovni su i ne smetaju u završnoj oceni dela ovih velikih umetnika.
Iz kojih dubina nesvesnog života, ličnog, nacionalnog i kolektivnog, izvlače sadržaje naivni stvaraoci, dovlače ih potom do svoje svesti i uobličavaju ih u izabrani materijal (ulje, drvo, kamen, itd.)? Što je neki od ovih stvaralaca samonikliji (takav je slučaj do danas, nedostupnih stvaralaca Bogosava Živkovića u skulpturi i Save Sekulića u slikarstvu), to su podsticaji za stvaranje bliži arhetipovima kolektivno nesvesnog. O uticaju narodne umetnosti, iz dalje i bliže prošlosti srpskog naroda (smemo li onda govoriti o uticaju nacionalno nesvesnog na stvaranje naivaca?), već je ovde bilo reči. Ne smemo zanemariti ni one naivne stvaraoce koji slikaju svoje snove, fantazije (nekad i fantazme), sve ono što je bilo ili i ostalo neostvareno u životu umetnika. Neki bolji naivci, kao uostalom i veliki umetnici, sačuvali su u sebi, i ne znajući kako, homo ludens (čoveka igre), ali i nešto od dečije igre bezazlenosti i iskrenosti. Psiholozi koji se bave prenatalnim dobom, kao i detetom do treće, četvrte godine života, govore da ne postoji dete, ako je fizički i mentalno zdravo, koje ne poseduje neki talenat sa kojim je došlo na svet. Kako ga uočiti i dalje razvijati zavisi od roditelja kao rođenih ili naučenih pedagoga.
Svet celine prirode
Silovit napredak tehnike, čudovišan porast stanovništva u gradovima, seobe naroda i druge neočekivane pojave u tzv. modernom dobu izazivali su, i dalje izazivaju, ogromnu čežnju u čovekovom duševnom životu za povratkom u prirodu (oba Rusoa, Žan-Žak i Anri, slike u ovoj antologiji Milana Rašića, Martina Paluške, Miroslava Živkovića i drugih), za oživljavanjem arhajskog i magijskog mišljenja u patrijarhalnoj idili harmonije i mira (slika Ferenca Patakija "Tišina"), žeđ za spokojnim životom sela (slike Dušana Jevtovića, Save Stojkova, Stepe Sirkovića i drugih).
Shodno ovakvoj prirodnoj i kompenzatorskoj težnji naivnih umetnika da obnove u sebi i oko sebe, i to najpre u stvaranju, nekadašnji svet arhajskog doživljaja celine prirode, čoveka i Boga, izvorni stvaraoci nekad se spontano izražavaju u svojim slikama i skulpturama geometrijskom stilizacijom i prvobitnim naturalizmom (Đorđe Šijaković, Stevan Kijac).
Ne bih se zadržavao na tumačenju upadljivo malog broja slika i vajarskih dela iz područja erotike, kako u svetskoj naivi (sa izuzetkom Anrija Rusoa, Kamija Bomboa ili Dominika Pejronea) tako i u srpskoj naivnoj umetnosti, sa izuzetkom malog broja radova Dragiše Bunjevačkog, Milana Kolutca, Milana Stanisavljevića i uvek i svuda Save Sekulića.
Naivna umetnost je ostala usamljeni krik u pustinji novog veka. Ima li smisla ljutiti se na one mnogobrojne slikare i vajare koji nisu odoleli iskušenju komercijalizacije, pretvorivši se, i to dosta brzo, u proizvođače rđavog folklora? Onaj mali broj istinskih stvaralaca, zvali se oni i dalje naivni ili samonikli, bili su i ostali - umetnici.
"Pastir traži dno neba", naslov je Antologije. Svi smo mi pastiri koji tražimo dno neba. Ova knjiga treba da nam pomogne da ovu istinu u sebi prepoznamo.
Vladeta JEROTIĆ
