01.02.14
Vojnoistorijski glasnik
„Veliki rat“, svojevremeno naziv prvog od dva svetska sukoba, koštao je Evropu njene mladosti. Cena se merila u milionima ljudskih života, a pojedine procene smatraju da je stradalo 37% Evropljana starosti između 18 i 24 godina. Broj poginulih, vojnika i civila, do tog vremena, bio je još uvek neviđen, a razmere razaranja tolike da se smatralo gotovo nemogućim nadmašiti ovu morbidnu statistiku. Međutim, traumatična iskustva, razoreni gradovi i porodice, stotine hiljada doživotno fizički i psihički onesposobljenih muškaraca, stradali civili od epidemija tifusa, neuhranjenosti i izloženosti vremenskim uslovima, na žalost ljudske vrste, nisu bili dovoljno upozorenje. „Veliki rat“ je zapravo bio samo prvi globalni i uvertira za sukob poznat u istoriji kao Drugi svetski rat. Zbog monstruoznih razmera i načina na koji je uticao na sve aspekte života pojedinaca i njihovih zajednica, u stručnoj literaturi i među istoričarima, poznat je i pod nazivom Totalni rat.Maks Hejstings, istoričar čiji stvaralački opus orbitira oko tema vezanih za Drugi svetski rat, predstavlja nam u novoj knjizi nešto drugačiji i ne toliko zastupljeni pogled na sukob čiji su događaji do temelja uzdrmali ljudsku civilizaciju. Za razliku od klasičnih dela koja se bave istaknutim pojedincima – poput Adolfa Hitlera, Vinstona Čerčila, Josifa Visarionoviča Džugašvilija, Frenklina Delana Ruzvelta – njihovim planovima za „novi svetski poredak“, vojnim operacijama izvođenih u to ime – „Barbarosa“, „Overlord“, „Bagration“, „Baklja“ – kao i ekonomskim pretpostavkama za njihovo sprovođenje, knjiga Maksa Hejstingsa ih stavlja u drugi plan. Često isticani samo kao statistički podatak, milioni učesnika i savremenika sukoba koji je 6 godina potresao ceo svet, dobijaju lice. Engleske domaćice, indijski seljaci, stanovnici Lenjingrada, Hitlerovi dželati iz SS jedinica, grčko sveštenstvo, studenti iz Singapura, japanski oficiri, medicinske sestre iz Teksasa,svi oni, pored još mnogih znanih i neznanih aktera ovog rata, predstavljeni su kroz događaje koje su mnogi od njih definisali jednom rečju – pakao!
Autor je koncipirao knjigu na takav način da stavlja pojedince, često na sredini ili dnu društvene lestvice (komandnog lanca u vojsci), u fokus čitalaca, dok su velike bitke, lideri velikih sila i njihove odluke, analize situacija na ratištima i u ratnim industrijama, materijalnom bazom svake vojne operacije, tu isključivo da bi stavile u kontekst iskustva, doživljaje i sudbine određenih osoba. Pogledom iz ptičije perspektive, kako ga naziva Hejstings, daje na uvid razmišljanja, stavove i dela ljudi koji su mogli vrlo malo ili nimalo da utiču na događaje oko njih. Njihove percepcije događaja su bile svakako subjektivne, gotovo svi do jednog ih opisuju u kataklizmičnim tonovima i uverenjima da žive u okruženju nalik paklu, iako se zaista ne mogu porediti iskustva opsađenih ljudi iz Lenjingrada i bombardovanih žitelja Koventrija. Bez obzira na to, sva lična iskustva i doživljaji su vredni i zaslužuju da im se posveti pažnja, a autor se pobrinuo da su shvaćeni na pravi način i objektivno. Time se objašnjava potreba autora da na početku svakog poglavlja dâ kratak ali jezgrovit opis situacije u konkretnom vremenskom i geografskom prostoru kako ne bi došlo do pogrešnog tumačenja pojedinačnih impresija. Njihova autentičnost je nesumnjiva ali nemogućnost ljudi da spoznaju širu sliku događaja, čiji su voljno ili nevoljno akteri, ostavlja prostora za dodatna pojašnjenja i korekcije pisca ove knjige.
Delo „Pakao“ je izdato u dva dela, a svaki pojedinačno opisuje određene periode Drugog svetskog rata. Prvi deo stavlja naglasak na period 1939–1942, vreme inicijative sila Osovina na svim frontovima. Doduše, 1942. godina predstavlja prelomnu godinu rata, kada je u Rusiji odlučena sudbina staljingradske bitke i, na duže staze, Drugog svetskog rata (poglavlje Ognjište: Rusija 1942). Pre ovog, pretposlednjeg poglavlja knjige, tu je još 11 poglavlja fokusiranih prevashodno na rat u Evropi (napad na Poljsku, munjeviti rat 1940. godine, bitka za Britaniju, osvajanje Grčke, operacija „Barbarosa“). Samo 3 poglavlja daju opise ljudskih sudbina za vreme japanske invazije na Indokinu, napada na Perl Harbur i Filipine te prvih operacija američke mornarice na Pacifičkom ratištu. Poslednje, 13. poglavlje, nosi naziv Život u ratu i koncentriše se na živote i sudbine ratnika, ulogu žena i značaj domaćeg fronta u Drugom svetskom ratu.
Druga knjiga, iako po obimu manja, sastoji se takođe od 13 poglavlja koja razmatraju poslednje godine sukoba. Prvih šest daju na uvid sudbine ljudi zahvaćenih ratnom olujom u Africi, Rusiji, Aziji i u Italiji – prvoj članici Trojnog pakta koja je kapitulirala. Sedmo se izdvaja i ističe između prvog i drugog seta od po šest poglavlja. Sem po nazivu – Žrtve –sadržaj poglavlja daje omaž svim nevinim civilnim žrtvama Drugog svetskog rata – Jevrejima u okviru Holokausta i pripadnicima ostalih naroda koji su patili i umirali zbog prisilnog rada i surovih uslova života u nacističkim, fašističkim i japanskim logorima širom Evrope i Azije. Tu ne treba zaboraviti ni na civile koji su stradali u toku samih vojnih operacija ili neposredno nakon njih. Tolike razmere stradanja civilnog stanovništva nisu viđene tokom Prvog svetskog rata i one jesu jedan od razloga zašto su istoričari ovaj rat okarakterisali kao totalni. Poslednjih šest poglavlja druge knjige, a samim tim i ovog dela, bave se paralelno sudbinom Trećeg Rajha i Japana, odnosno bojištima gde su vojne operacije saveznika neumitno vodile ka kapitulaciji Tokija i Berlina. Otuda i naziv poslednjeg poglavlja Pobednici i poraženi. Sudbina se surovo igrala sa ljudskim životima u Drugom svetskom ratu, a to je jasno iz čitanja o iskustvima ljudi, stanovnika pobeđenih država. Iako 13. poglavlje ni na koji način ne pokušava da relativizuje odgovornost Nemačke i Japana za Drugi svetski rat, ljudska empatija prema stradanjima Drugih nam ostavlja samo da konstatujemo – teško pobeđenima!
Na kraju, sumirajući utiske o svemu što je napisano i način na koji je Maks Hejstings osvetlio sudbine „malih ljudi“ u Drugom svetskom ratu, malo zamerki se može naći. Međutim, bez straha da ispadnemo jugocentrični, moramo naglasiti nekoliko stvari. Događaji na Zapadnom Balkanu se opisuju u trećem delu poglavlja Italija: velike nade, gorki plodovi, druge knjige. Razlog za tako slabu zastupljenost područja bivše Jugoslavije u ovom delu leži pre svega u činjenici da postoji odsustvo primarnih izvora. Sem knjige Milovana Đilasa gde su opisane ratne godine u Jugoslaviji i dnevnika oficira italijanske alpske jedinice u Crnoj Gori, potpoglavlje se u potpunosti bazira na dostupnoj literaturi anglo-američke istoriografije o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji – dakle, na sekundarnim izvorima. Upravo to je i glavna slabost ovog dela jer se isključivo temelji na primarnim izvorima, uglavnom dnevnici i memoari, sa engleskog govornog područja ili na delima prevedenih na engleski je-zik. To je naročito upadljivo kada su u pitanju Istočna Evropa, Balkan i Azija (Kina i Japan), a uočeni nedostatak se nadomešćuje stručnom literaturom britanske i američke zvanične istorije. Sa druge strane, autor nam je omogućio priliku da se pobliže upoznamo sa patnjama i razaranjima koja su doživeli ljudi iz engleskih kolonija u Indokini, Africi ili na indijskom potkontinentu. S obzirom na sklonost jugocentričnim pogledima na događaje iz Drugog svetskog rata, korisno je imati uvid u narative i stavove pojedinaca o kolaboraciji i otporu, kukavičluku i bezumnoj hrabrosti, preživljavanju i umiranju, sa kontinenata čiju istoriju ne poznajemo u dovoljnoj meri. Međutim, iskazi savremenika i aktera najvećeg vojnog sukoba u ljudskoj istoriji, bez obzira na njihovo geografsko poreklo, ne dovode u pitanje opšti konsenzus oko percepcije i karaktera Drugog svetskog rata kao pakla na zemlji.
Stefan Radojković
16.03.13 Politika
Mali čovek u ratu
General i njegova armija, Georgij Vladimov & Pakao - svet u ratu 1939-1945, Maks Hejstings
„General i njegova armija” i „Pakao: Svet u ratu, 1939–1945” dela su koja iznova razmatraju užase Drugog svetskog rata
Drugi svetski rat ne prestaje da pobuđuje pažnju umetnika i istoriografa, uvek kao da postoje novi detalji o kojima treba nešto reći, odati počast još nekom podvigu ili užasnuti se nad neizmernim zlom, i sa tim ciljem da se ono nikada ne ponovi. Izdavačka kuća „Rusika” objavila je roman Georgija Vladimova (1931–2003) „General i njegova armija”, u prevodu sa ruskog Ljubinke Milinčić, delo koje je 2005. godine nagrađeno „Bukerovom nagradom”, a 2000. godine priznanjem, koje nosi ime čuvenog ruskog disidenta Andreja Saharova, za građansku hrabrost pisca. Početkom novog milenijuma, 2001. godine, Vladimov je dobio nagradu „Buker decenije”.
Jedna od glavnih tema stvaralaštva Vladimova tragična je sudbina nezavisnih ličnosti, u knjigama „Verni Ruslan” i „Tri minuta ćutanja”, dok u romanu „General i njegova armija” Georgij Vladimov prvi put progovara o nekim „nezgodnim” pitanjima istorije, o izdaji kao i nekim epizodama rata o kojima su „zvanični” istoričari radije ćutali. Vladimovljev roman, koji je sredinom devedesetih, kada se pojavio, izazvao pravu revoluciju u Rusiji, opisuje pokret protiv Staljina, i prvi put istoriju ne prikazuje crno-belo. U ovoj pripovesti ruski slavni generali nisu dati samo kao genijalne vojskovođe, već i kao obični ljudi sa svim svojim manama, a neprijatelj nije samo zao, već ponekad ima i ljudsko lice. U skladu sa tim, kako je istakla Ljubinka Milinčić, Vladimov se među prvima bavi i pitanjem koje će posle njega postaviti mnogi intelektualci: kolika je bila cena ruske pobede u ratu, i da li se moglo bez toliko žrtava?
– Opisujući dve veličanstvene bitke u Drugom svetskom ratu: bitku za Moskvu i bitku za Kijev, pisac je maestralno izdvojio dva toka romana, epopeju ruskom narodu i ruskom običnom vojniku, i osudu vojnog rukovodstva, izjednačivši ga maltene sa Staljinom. Da je danas živ, Vladimov bi verovatno morao biti zadovoljan, u Rusiji se upravo „bije bitka” kojom se dokazuje da u Velikom otadžbinskom ratu nije pobedio Staljin, već – narod. Roman je prepun epizoda o malom ruskom vojniku, koji je znao kako njegov general „diše”, a Vladimovu je upravo zamerano to što je pokazao da je nemački oficir imao više poštovanja za svoju vojsku od ruskog oficira, i da je naređivao povlačenje u onom trenutku kada je uviđao da će ljudske žrtve biti prekomerne – dodala je Ljubinka Milinčić.
„Ne shvatajući ni reči, Kobrisov je jasno razumeo u nejasnom mucanju, u grlenom izgovoru nekoliko delova rečenice: ’izdajnici, zašto su vas pustili, nikome ne treba verovati...’ tako ljutite psovke zvuče u lajanju pasa, u kricima vrana. Bilo je strašno i odvratno videti to i slušati – da li je tako mogao da se ponaša vojnik, prosto muškarac, da li je mogao – Vođa! Jer to što je stajalo pred njim, rošavo, otrovno, mucavo, to je bio upravo Staljin. I nikakve zavere protiv vođe nije bilo, odjednom je Kobrisov shvatio krajičkom svesti. Vođa je sad bio sa svojom armijom, spremnom da umre za njega, i mrzeo ju je, i sumnjičio, i nije želeo da s njom govori jezikom koji ona razume...”, pisao je Vladimov.
Na našeg poznatog pisca i univerzitetskog profesora Mihajla Pantića roman „General i njegova armija” ostavio je snažan utisak.
– Ovo je tipična ruska pripoveda knjiga, koja fokus zadržava na mnoštvu pojedinosti, za razliku od današnje brze, filmične proze. Delo tolstojevske tradicije, koje uspostavlja dijalog sa delom ruskog klasika, ima „duplo dno”, kao „kaver” verzija „Rata i mira”. Pripovedni tok navodi čitaoca da razgrne mape i da prati kretanje vojski, da razmatra vojne taktike, praćenje obaveštajnih službi. U ovoj istorijskoj fresci svaki detalj ima svoje mesto, dok se ukrštaju perspektive opšteg toka i pojedinačnih sudbina malog čoveka, običnog vojnika, u senci dva velika demona: Staljina i Hitlera – rekao je Pantić.
Drugo vredno izdanje o Drugom svetskom ratu opširna je studija ser Maksa Hejstingsa, „Pakao: Svet u ratu, 1939–1945” kod nas štampana u dva toma i na više od hiljadu stranica, u izdanju „Lagune” i prevodu Nenada Dropulića. I ovo delo u velikoj meri govori o tome kako su „obični ljudi” preživljavali ratne užase. Međutim, prema Dropulićevim rečima, kome je ovo inače stoti prevod u karijeri, ono što su Britanci zamerili Hejstingsu jeste stav da je Drugi svetski rat dobila Sovjetska Rusija, koja je i ponela najveći teret, dok je Amerika rat „platila”, i obogatila se zatim. Hejstings je ipak odao priznanje Velikoj Britaniji, drugim državama i njihovim ratnim naporima, kao i žrtvama holokausta. Knjiga sadrži svedočanstva civila, njihova pisma, sećanja, fotografije, a pisana je u najboljoj tradiciji britanske istoriografije i žurnalizma.
„Kliše je suštinski tačan”, kaže ser Maks Hejstings, „u svetu između 1939. i 1945. neka ljudska bića potonula su u niskost, a druga su savladala visine hrabrosti i plemenitosti”.
M. Vulićević
