Otkrivanje samoće

18.06.07 Think Tank

Kada je u novembru prošle godine, u Ovijedu, prestižna nagrada „Princ od Asturije“, za oblast književnosti, dodeljena američkom piscu Polu Osteru, on je govor sročen za tu priliku otpočeo jednim priznanjem. Rekao je: „Vaše visočanstvo... dame i gospodo, ja ne znam zbog čega radim to što radim.“ Upitanost, ne samo retorska, osterovski naivno-iskrena, nad suštinom posla kojim se bavi, nagnala je pisca da u odgovoru, pored onog što je prepoznao kao jednu vrstu unutrašnje potrebe, navede i sopstveno viđenje zadatka književnosti u ovom našem, najsavremenijem od svetova, upakovanom u postmodernu, recikliranu ambalažu.
No, valja krenuti redom. Osterova zapitanost o prirodi pisanja i spisateljskog zanata datira od samih početaka njegovog bavljenja književnošću. U svojim memoarskim rukopisima kakvi su, kod nas neprevedeni, Hand to Mouth (kome u podnaslovu stoji „hronika ranih neuspeha“), te The Red Notebook i Why write?, kao i u autopoetički intoniranom Otkrivanju samoće, pored minucioznog beleženja onih životnih trenutaka u kojima prepoznaje, ili kod kojih ispituje literarni potencijal, Oster meditira i o prirodi književnog stvaranja. Izolacija, samoća, tišina, istrajavanje, odricanje, preduslovi su za nastanak narativnog tkanja o kojima čitalac ne mora i ne treba ništa da zna. Za junake svojih dela Oster vrlo često uzima ljude koji pišu, bilo da su pisci ili skribomani druge vrste, i neizostavno daje detaljne opise prostorija u kojima se proces pisanja odigrava: pisaćeg stola, pisaćeg alata, od kvaliteta hartije do pera ili pisaće mašine. Kao da tim gotovo materijalističkim pristupom želi čitaocu da skrene pažnju na to koliko je truda i veštine potrebno za nastanak jednog dela. Kao da želi da nas zajedno s piscem strpa u neku od svojih gluvih soba da bismo izbliza mogli da pratimo stvaralački proces. Piščeva situacija, piščeva samoća, u Otkrivanju samoće upoređena sa biblijskom pričom o Joni i kitu, može se i metaforički i doslovno shvatiti kao mesto u kome se dešavaju rađanje, smrt i ponovno rođenje, u interakciji sa spoljašnjim svetom koji egzistira putem sećanja. Utroba kita ili soba jesu istovremeno i mesto zatočeništva, ali i mesto oslobođenja u kome je piscu omogućeno da savlada tišinu, koja je na taj način shvaćena kao aktivizam, kao praksa, a ne kao pasivno stanje. Oster kaže kako kit nije destruktivna sila, niti je Jonin boravak u njegovoj utrobi takav, jer pored toga što biva spasen od davljenja, Jona dobija priliku da iskusi samoću u kojoj se „jezik konačno razveže, i čim čovek progovori, istog trenutka tu je i odgovor. A čak i ako odgovora nema, čovek je progovorio.“ (OS, 126) Međutim, ovo je moglo da prođe 1982. godine, iz koje nam Oster sve ovo priča. To sada više nije dovoljno. Dvadeset i prvi vek je svojim „lepotama“ čak i one najinertnije, a najmoćnijih glasova, uspeo da istera iz njihovih čaura, iz onoga što su engleski romantičari nazivali splendid isolation.

Dakle, veoma je bitno da proizvod te tišine napravi koliki-toliki odjek. Nijedan pisac, pa ni Pol Oster, kakvu god potrebu da ima, ne priča priče radi njih samih. One su njemu potrebne kao sredstvo kojim će dopreti do svesti čitalaca i možda ih, u idealnoj situaciji, navesti da tu svest preispitaju. Jedino što njegova igra „jedan na jedan“ u dobu ubrzanog vremena više nije dovoljno efikasna. On se stoga odlučuje da založi svoje ime i ugled koji ima kao pisac da bi naglas rekao ono što misli Pol Oster, američki građanin. Baš kao što to rade i Don DeLilo, Edvard Olbi, Dejv Egers, Sandra Sisneros, Volter Mozli, E. L. Doktorov i mnogi drugi kada je reč o stavu prema američkoj spoljnoj politici glede Gvantanama, rata u Iraku, globalnog zagrevanja i mnogih drugih gorućih pitanja. Govore i spasavaju duše svoje. Angažovani pisci delotvorniji su kao angažovani građani. Ili se to samo tako čini?

Oster je u svom stvaralaštvu prilično rano naslutio ovu temu (i dilemu). U romanu Levijatan iz 1992, dvojica protagonista, pisaca po vokaciji, iako kreću iz približno iste tačke, stižu, shodno svojim karakterima i uverenjima, do potpuno suprotnih krajeva rešenja istog problema. Bendžamin Saks je plodan i perspektivan mladi pisac, toroovske brade i svetonazora, koji polovinom sedamdesetih prošloga veka postiže umeren uspeh kod publike i kritike koja mu, pored neospornog talenta, „priznaje“ i neskriveno antiameričko raspoloženje. Piše brzo i lako, i odmah posle svog prvog objavljenog dela odlučuje da odbaci fikciju, odnosno umetničku prozu, i opredeljuje se za istorijske romane. Međutim, na samom pragu osamdesetih, s početkom Reganove vladavine, situacija se menja nagore, njegova uloga se marginalizuje, od zaglušujućeg, razbuđenog patriotizma njega više nema ko da čuje. Oster u vezi s njim ispisuje neke od svojih najoštrije intoniranih rečenica izražavajući, čini se, kako nestrpljenje tako i pesimizam kada je u pitanju moć pisane reči. „Otpočela je era Ronalda Regana. Saks je nastavio da čini ono što je oduvek činio, ali je u novom američkom poretku nastalom osamdesetih godina njegov položaj postajao sve više skrajnut. Ne može se reći da nije imao publiku, no ona je svakim danom bivala sve malobrojnija, a tekstovi su mu objavljivani u sve opskurnijim časopisima. Gotovo neprimetno, Saksa su počeli da posmatraju gotovo kao neku atavističku pojavu, kao nekoga ko ne ide u korak s vremenom. Svet oko njega se promenio, i u preovladavajućoj klimi sebičnosti i netolerantnosti, kao i idiotskog, razmetljivog amerikanizma, njegovi stavovi zvučali su začuđujuće oštro i moralizatorski. Kao da nije bilo dovoljno loše to što je desnica svuda doživljavala preporod; na njega je još gore delovao slom bilo kakve delotvorne opozicije koja bi joj se mogla suprotstaviti. Demokratska partija se učaurila; levica je gotovo sasvim nestala; štampa je bila nema. Odjednom je sve argumente prisvojila druga strana, a svako podizanje glasa protiv takvog stanja stvari smatralo se odrazom lošeg vaspitanja. Saks je i dalje izigravao zanovetalo, glasno se zalagao za ono u šta je oduvek verovao, ali sve manje je bilo onih koji su bili voljni da ga saslušaju.“ (L, 104)

Za Bendžamina Saksa reči su oružje. Kada one postanu nedelotvorne, Saks se pretvara u Fantoma slobode, grotesknog osvetnika koji širom Sjedinjenih Država podmeće eksploziv pod replike Kipa slobode. Na kraju (ili, tačnije, na početku romana) aktivistički princip ubija i njega i njegove ideale.
Piter Aron, Saksov prijatelj, koji vodi ljute bitke za svaku reč koju spusti na papir, koji se drži samoće i više je okrenut ličnim temama, svoju priliku za preokret dobija tek kada mu u ruke dođe neočekivano zaveštanje koje se odnosi na pitanje Saksovog identiteta. Tek kada mora da dobije trku s vremenom i spase mrtvog prijatelja od nepravednog svrstavanja među ludake koji su se bavili sličnim aktivnostima. Tek kada se „stvarni“ život umeša u čitavu priču, on počinje da piše i lako i brzo.

I šta iz svega možemo da zaključimo? Da je svet nemoguće deliti na javno i privatno, na umetnosti i politiku, da je postmodernističko brisanje granica uklonilo međe i u onim sferama u kojima su, ako ništa drugo, bar mogle da budu postavljene? Nije reč o tome da pisci danas nemaju izbora; pre je reč o njegovom smislu.
Edgar Lorens Doktorov, prevejani, nagradama i slavom ovenčani bundžija protiv svakovrsnih nepravdi kaže: „Pisac ne nastaje u vakuumu. Pisci su svedoci. Razlog zbog koga su nam potrebni pisci jeste taj što su nam potrebni svedoci ovog zastrašujućeg veka.“ Pol Oster jeste jedan neophodan svedok vremena u kome živi, ali svedok dovoljno perceptivan da shvati da samo jedna vrsta aktivnosti, pa bila ona i umetnička, nije dovoljna za postizanje cilja. Humanizujući zadatak koji on ispunjava bilo pisanjem romana ili snimanjem filmova, upotpunjen je društvenim angažmanom omogućenim upravo njegovom reputacijom stvaraoca.

Ivana Đurić Paunović

18.02.01 Danas

"Geopoetika" u ediciji "Krug" objavljuje "Otkrivanje samoce", trecu po redu knjigu Pola Ostera koju nudi nasoj knjizevnoj publici. Mada se u recenzijama na poslednjoj korici Osterovog dela pominje "roman-autobiografija", zanrovski bi ova dvodelna proza pre spadala u krug "licnih meditacija", kako je nas editor i reklamira. U prvom delu, "Portret nevidljivog coveka", americki pisac (suocen sa ocevom smrcu) analizira svoj odnos s ocem, ocev karakter i sudbinu, otkrivajuci i citaocu i sebi, tajanstvene godine ocevog odsustva (iz vlastitog zivota) ali i neke od uzroka - ubistvo u porodici, o kojem nije nista znao pre nego sto je poceo da razgleda ocevu zaostavstinu.

Taj prvi deo, odlicno napisan, predstavlja Pola Ostera u najboljem svetlu - on pazljivo gradi mozaik ocevog lika, od secanja i dokumenata, slika za koje je mislio da su zauvek nestale iz uspomena i fotografija, pisama, novinskih isecaka koje je nasao u porodicnoj skrinji. Dirljiva je Osterova teznja da lik oca-cudaka, koji je veoma rano napustio porodicu i posvetio se lutalastvu, odbrani od samog sebe - od svog nerazumevanja i gorke tuge. Suocavanjem sa ocevom naglom smrcu, sa konacnoscu izmenjenog odnosa - odjednom ma-kakav-bio otac ne postoji! Uz Osterovo neprekidno govorenje o prisutnosti njegovog sina (pokojnikovog unuka) - mudro i uspesno je realizovana priprema drugog dela "Otkrivanja samoce", koje je naslovio "Knjiga secanja".

Koliko razumljiva, toliko i neocekivana promena narativnog postupka i glasa s kojom ce se citalac susresti u ovom eseju o prolaznosti i odnosu oca i sina (jer i prvi deo knjige je u sustini esej!) - pomalo ce zbuniti citaoca. Ali i kada je prihvati, cini mi se, ostace dojam da je objektivizacija osnovne relacije (sto postavlja kicmu celine) pomalo neprirodna, a sto se ubedljivosti tice - manje uspesno izvedena. Ako je sam Pol Oster medijum koji u prvoj polovini traga za ocevim likom, u drugom delu on postaje medijum koji produzava slican posao, ali sada iz pozicije oca koji razmatra valstiti odnos prema sinu. Mada se u "Portretu nevidljivog coveka" sluzi ne samo secanjima i zivotom, kao poetikom, vec i literarnim podsticajima, u "Knjizi secanja" on, valjda da bi utvrdio "objektivni okvir" meditacije, znatno vise i upornije polazi u svoja razmisljanja iz knjiga, iz literature.

Prisnost se tako menja za autoritet, a rizik otvorene plovidbe po okeanu za fragmentarizovano prebacivanje iz luke u luku tudjih iskustava (Kolodi, Bruno, Defo, Ciceron, Paskal, Dekart, Cvetajeva, Malarme, Ponz, a iznad svega Biblija). Te poredbe (iz knjiga, iz sudbina) preobrazavaju ovu knjigu u katalog relacija, gde "objektivnost" treceg lica u kojem Oster postaje O. bitno preusmerava citaocevu emociju - iz duboke, tople iluzije u mlaku slagalicu "sverazumevanja". Jedan od bitnih zakljucaka do kojeg Pol Oster tako stize glasi: "Ono sto se desava danas samo je varijacija onoga sto se desilo juce."

Da je americki prozaista, ubedjen sam, ono "znao" na pocetku meditativne potrage, ne bi imao razloga ni da krene u konstrukciju ocevog lika recima: "Jednog dana, covek zivi svoj zivot, recimo da je odlicnog zdrav-lja, cak nije ni star, nikada nije bolovao... A onda ga, iznenenada, sustigne smrt. Ispusti mali uzdah, utone u fotelju, i to je smrt."

"Otkrivanje samoce" bavi se najbitnijim odnosom u zivotu svakog ozbiljnog pisca (muskarca). Odnosom oca (obicno nepisca) i sina. I kad se ne bi radilo o uspeloj knjizi, u prvom delu povremeno briljantnoj, ta tema bi je cinila zanimljivom - ma sta o njoj mislili oni koji ne shvataju, ni ovog casa, o cemu zapravo govorim.