Otac ledenih brda

27.12.09

GLAVNI junak novog, trećeg romana Dragana Jovanovića Danilova “Otac ledenih brda”, u izdanju “Arhipelaga”, pustolov, kolekcionar i dendi Danilo Medaković odlazi iz Srbije u Beč, Barselonu, Pariz, doživljava veliku ljubav sa francuskom violončelistkinjom, upoznaje mladog Hitlera, Frojda, Lazu Kostića... Njegov sin kasnije će postati Teslin lekar. Stići će i do Islanda gde će u lavirintima otkriti čudesnu biblioteku sa svim knjigama sveta i svim tajnama živih i mrtvih.... A njegovo poslednje putovanje biće na slavnom “Titaniku” 1912. godine.
Kroz ovaj lik i ovakvu priču Danilov, koji je inače najširoj publici poznat kao izuzetan pesnik čije su zbirke ovenčane najprestižnijim nagradama, u romanu vodi čitaoce kroz gotovo ceo 20. vek, zahvatajući i rat u Vijetnamu, i rat u Bosni, i najrazličitija iskustva i strasti modernog čoveka.
- “Otac ledenih brda” govori o tajanstvenim telepatijama između ljudi koji žive u različitim vremenima. Moj roman u osnovi jeste aleksandrijski projekat, ali na nov način. U središtu se nalazi priča o biblioteci-lavirintu koja krije sve tajne biografije. Nema kraja pričama o bibliotekama i lavirintima. One funkcionišu vekovima, one su, naprosto, opšta mesta, a opšta mesta su istine. Jer, biblioteka je memorija čovečanstva, mesto na kome se čuva sećanje. Hteo sam ovim romanom da pokažem da je prošlost živo nasledstvo svakog pojedinačnog čoveka.
* Vaši junaci su strasni kolekcionari?
- Srpski roman se do sada, koliko mi je poznato, nije bavio temom kolekcionarstva, pohranjivanja, pamćenja. “Otac ledenih brda” govori o tome u kojoj meri čovekom upravlja zakon nezasitosti. Hteo sam da pokažem da je nezasita kolekcionarska strast nešto trajno i suštastveno. Ona se ne prima od spolja, već organski izrasta iz nas. Čovek je biće strasti, zatočenik neumoljive kobi, totalnog pijanstva bića. Kroz lik kolekcionara Pavla Podbjelskog želeo sam da pokažem koliko je kolekcionarska
strast nešto telesno. A zatim, u kojoj meri kolekcionarstvo izvan svojih legitimnih manifestacija može biti razorno, te da mit o prokletstvu blaga nije nimalo naivan.
* Neki su ovaj roman svrstali u postmodernističku prozu kojoj, kako kažu, ističe vreme?
- Pisci danas kao da nedovoljno poznaju stvarnost u kojoj žive, nisu probuđeni za stvarni život i zato se bez dubokog motiva i poriva zapućuju u narative sa stereotipnim istorijskim zapletima. Stvarnost je sila koja nas sve modeluje, kao glinu. Romanopisac mora da jasnim, tačnim jezikom zahvati stvarnost. Verujem, dakle, da pohlepni pogled pisca treba da bude spušten na ljude koji imaju svoje male živote, ovde, na zemlji. Priča se piše odozdo, a ne odozgo, sa pijedestala. U tom smislu, “Otac ledenih brda” nije postmodernistički roman.
* Dakle, nije vam blisko pripovedanje koje se zasniva na dislokaciji realnosti?
- Nisam pisac bujne mašte ili, kako bi se to reklo, fantazije. Pre sam realista, pišem ono što živim, i sam sam kolekcionar slika i retkih knjiga. Privlače me realistički romani sa metafizičkim i nadrealnim nabojem. Volim kad je imaginacija razložna, podvrgnuta redu i jasnoći. Svi moji junaci u umetnosti vide mogućnost da se približe nadnaravnom, istini. Moj roman guta u sebe avanturističku priču, dnevnik, epistolu, putopis (kao najizvorniji i najprirodniji oblik romana) pronađeni rukopis, esej, dramski naboj. U jezgru ove knjige stoji dramska opruga. Iz pripovedanja proklizava se u dramu. Sve što živi i diše na ovom svetu u osnovi je dramsko.

NEISPRIČANE PRIČE
* U romanu je vidljivo vaše insistiranje na zanimljivoj i pomalo zagonetnoj priči?
- Ne volim u književnosti perfekcioniste i cizelatore, one pisce koje zovu dobrim stilistima, zato što me u njihovim knjigama guši nepodnošljiva ušminkanost, tako da ne mogu da osetim one energetske, narativne talase koji jedino mogu da me obuzmu dok čitam prozu. Uvek su me zanimale neispričane priče. To su tajne storije koje ljudi nikom ne žele da povere, jer, najčešće, predstavljaju oštre hridi o koje su se razbili. Nastojim da otkrijem put do takvih, neispričanih priča, ne samo u drugima, već i u sebi. A one se najčešće kriju u snovima i tamnim ogledalima nesvesnog, tamo gde se nalazi i žila poezije.

KOLEKCIONAR I AVANTURISTA
* Čitaoce uvek zanima da li u romanu ima i autentičnih događaja odnosno ličnosti?
- Pisanje romana podjednako proishodi iz poznavanja presne stvarnosti, koliko i iz pohlepne gladi za čitanjem, iz kulturnog kapitala i romanesknog znanja. Uvek krećem od konkretne stvarnosti, od događaja oko koga se kristalizuje priča. Jednostavno, ispričao sam priču o Danilu Medakoviću, kolekcionaru i avanturisti, jedinom Srbinu koji putuje “Titanikom”.

D. BOGUTOVIĆ

19.09.09

Mojim junacima je tesno u Srbiji zato što ih iskušavaju iracionalni i opojni demoni skitalaštva i avanturizma. Oni, dakle, nisu izgnanici, to bi bilo suviše patetično, već žele da se oslobode istorije da bi živeli. Želeo sam da se to što opisujem misteriozni život Danila Medakovića, jedinog Srbina koji strada u katastrofi „Titanika” 1912. godine, reflektuje u stvarnosti – kaže naš sagovornik
Krajem devedesetih godina prošlog veka, bežeći od beznađa balkanskog raspada, junak romanesknog prvenca našeg poznatog pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Otac ledenih brda“ (upravo izlazi iz štampe u izdanju „Arhipelaga“) odlazi čak do Islanda, gde u lavirintima podzemne biblioteke – neke vrste Nojeve barke čovečanstva – otkriva sabrane sve knjige sveta i sve tajne živih i mrtvih. Paralelno, kroz pisma i odlomke iz islandske „Peščane knjige“, rekonstruiše se pustolovni život kolekcionara i dendija Danila Medakovića, početkom prošlog veka. Tema knjige se, dalje, premešta na opštiji pakao i mikrorajeve 20. veka, čije su paradigme potonuće „Titanika“ i kobni njujorški 11. septembar 2003.
– Sa romansijerskog stanovišta ti tragični, a zapravo bolno harizmatični događaji kakvi su potonuće „Titanika“ i rušenje kula-bliznakinja izazovni su za pisca – pojašnjava Danilov. – Mnogo je o tome napisano. Mene nisu zanimale posledice koje su ti događaji izazvali u svakodnevici. Bilo mi je važno da tim događajima omeđim moj romaneskni svet. Inače, smatram da se o tragičnom najefikasnije može govoriti kroz prizmu ljubavne priče – u ovom slučaju Danila Medakovića i francuske violončelistkinje Žilijet Erdodi. Jer, smisao suprotnosti jeste u tome da jedna drugu što bolje osvetle. Moji junaci nisu mašine koje se mogu rastaviti i ponovo sastaviti. To su endemske pojave u jednom epidemijskom svetu, prosvetljene ličnosti, bića sa dugom istorijom gena, navika i osećanja, putnici kroz nepregledne pustinje istorije.
Pre nego što se ukrca na „Titanik“, bonvivan Medaković otiskuje se iz Srbije u Beč, Barselonu, Pariz... plovi do Brazila, upoznaje mladog Hitlera, Frojda, Vajningera, Lazu Kostića, a Medakovićev sin kasnije postaje Teslin lekar... Zašto baš te ličnosti?
„Otac ledenih brda“ govori o sinhronicitetu, o tajanstvenim telepatijama između ljudi koji žive u različitim vremenima. To je i autobiografski roman u kome se ukrštaju lična osamljenost i istorijsko iskustvo, presna sadašnjost i osluškivanje glasova iz prošlosti. Verujem da je svaki autentični romaneskni svet stvoren po liku i obličju postojećeg sveta. Otuda i ličnosti koje pominjete. Moj roman je izgrađen na maski priređivača i tehnici pronađenog rukopisa – to je, naravno, stari trik, ali koji uvek pali! Intriga je u tome što se ovde priređivač pretvara u pisca koji biva emotivno uključen u čitav lanac događaja.
Da li su sva naša bekstva osuđena na brodolom?
Slučaj je taj sitni demon koji prodire u zakon i razara ga. Slučaj je polazna tačka svakog života, svakog romana, povesti. Eto, recimo, šta je to, kakva sila koja dovede do toga da nekolicina probisveta, koji su do juče žickali za cigare, pivo i kobasice, preko noći snime genijalni album i postanu najveći i najbogatiji bend na svetu? Nikom još nije uspelo da odgonetne enigmatične puteve pod kojima se odvija slučaj. Vučeni sudbinskim silama svefatuma, mi smo tek marionete kosmičkih sila. Kombinatorika i najsićušnijih događaja u našim životima skoro je kompjuterski isprogramirana. Slobodna volja u ljudi, jednostavno, ne postoji. A i ako je ima, svedena je na najmanju moguću meru. A dobra dela, koja sa sunovratom civilizacija padaju u zaborav, ipak ostaju zabeležena i sačuvana u pričama, epopejama i sferi psihičkih arhetipova, da bi se u potpunosti obelodanila u presudnim časovima.
Zbog čega je Vašim junacima tako teskobno u Srbiji, krajem 19, baš kao i krajem 20. veka?
Mojim junacima je tesno u Srbiji zato što ih iskušavaju iracionalni i opojni demoni skitalaštva i avanturizma. Oni, dakle, nisu izgnanici, to bi bilo suviše patetično. Moji junaci žele da se oslobode istorije da bi živeli. Oni ne traže svoj identitet kroz istoriju, zato što je istorija za njih reč koja je izgubila sadržaj, reč koja se rasprsla.
A te ličnosti dosta zajme od Vas – odrastanje u Požegi, „gradu u kojem bi i đavo crkao od dosade“, Vašu pesničku baroknost i erudiciju, knjigu „Homer predgrađa“...
Želeo sam da se to što opisujem misteriozni život Danila Medakovića, jedinog Srbina koji strada u katastrofi „Titanika“ 1912. godine, reflektuje u stvarnosti. Mislim da pisci danas malo poznaju stvarnost u kojoj žive, nisu probuđeni za stvarni, presni život i zato se bez dubokog motiva i poriva zapućuju u narative sa stereotipnim istorijskim zapletima. Verujem da pohlepni pogled pisca treba da bude spušten na stvarnost i da se priča piše odozdo, a ne odozgo, sa nekakvog pijedestala.
Koje svoje doživljaje i crte nikad ne biste poklonili svojim junacima?
Mojim junacima nikada ne bih poklonio moju osamljenost. Za razliku od mojih junaka, ja nemam odisejski kompleks lutalaštva. Moj bog je Hiperion i on mi omogućava da budem na jednom mestu, posvećen svom radu.
Ono što povezuje sve junake, bez obzira na epohe, jeste čežnja za lepotom i erosom u vremenu haosa. O kakvom je „izgubljenom raju“ reč?
Kolekcionar Pavle Podbjelski raj pronalazi u svetu svojih porcelanskih figura i retkih knjiga, dok Danilo Medaković raj pronalazi u Vermerovoj slici „Devojka sa violončelom“ koju otkriva i kupuje u jednoj antikvarnici u Veneciji, početkom dvadesetog veka. Moj roman je i priča o kolekcionarstvu kao strasnoj pasiji. Pišem ono što živim, i sam sam kolekcionar slika i retkih knjiga. Svi moji junaci u umetnosti vide mogućnost da se približe nadnaravnom, istini. Moji junaci su uvek u toj vatri koja se zove umetnost, poezija, ljubav, a sad što je proizvod te vatre pepeo to je samo pitanje geneze i napose „pada čovekovog“.
Jedan lik veli da „više nema dobrih, rasnih ljubavnica kao u romanu“... Da li je u vremenu seksa bez strasti moguće ostvariti trenutke apsolutne ljubavne sreće?
Strast je, zapravo, neka vrsta više trezvenosti. Oduvek me opsedalo kako erotski dodir ploti preneti u reči. Za mene, lepota ne postoji izvan ženskog tela. Mene u prozi zanima fenomen ženstvenosti kao žeđi, kao želje žene da načini prokreaciju sa najboljim. Moji junaci tragaju za tim „trenucima srca koji nemaju cenu“. Jedna ličnost u mom romanu kaže: „Ako vodiš ljubav stvarno fantastično, jednom godišnje je dovoljno. To će te tako duboko zadovoljiti da ćeš kroz spajanje sa ženom koju voliš i koja te uzbuđuje osetiti bezvremenost i nakon toga bićeš iznutra obasjan mesecima“.
Roman „Otac ledenih brda“ pisali ste čitavu deceniju, kao da pravite kakav eliksir i trudili se, kažete, da ga „iščistite“ od poezije. Zašto, kad je moderan roman kao i Vaš, spoj eseja, fragmenata, poezije i, uopšte, svega i svačega?
Trebalo mi je dugo vreme da se saživim sa mojim junacima i da ih razotkrijem, najpre sebi, a potom i mom čitaocu. Ko ne ume da opisuje, taj zasigurno ne ume ni da priča priču. Verujem da likovi u romanu ožive kad nadvladaju pisca i otrgnu se od njega. Poslednje ispravke radio sam u strahu da tekst ne postane preosmišljen i razgonetnut. Roman sam završio u Aleksandriji koju još uvek doživljavam kao grčki grad zaodenut egipatskom mistikom. Htedoh reći, kao grad za samospoznaju.
Da li je „Otac ledenih brda“, dakle, poetski roman?
„Otac ledenih brda“ nije poetski roman kakav bi se možda očekivao od pesnika, mada ne sporim da roman ima poetsku auru. U prozi držim do mentalnog reda i tačnosti. Po mom poimanju, roman mora biti stegnut, arhitektonski jasan, a ne bezobličan, rasplinjujući i raspusno razdešen. Prostor romana je polje koncentracije moći. Kao i svet i roman kao čudovišna forma predstavlja nerazmrsivu složenost. Dopada mi se Kunderino određenje da je romansijer istraživač postojanja. Pisanje romana je prevashodno moćni antropološki čin. A to se danas zaboravlja. Pisac pravi sudbinu čoveka, stvara nešto živo.
-------------------------------------------------------------------------
Vinaver pre Borhesa
U metafizičkom jezgru mog romana nalazi se priča o biblioteci-lavirintu koja krije tajne biografije svih živih i mrtvih. No, „Oca ledenih brda“ nikako ne bih vezivao za Borhesa. Retko ko u našoj sredini zna da Vinaver pre Borhesa u jednoj svojoj priči daje projekciju vavilonske biblioteke. Tek, nema kraja pričama o bibliotekama i lavirintima. Biblioteka je memorija čovečanstva, mesto na kome se čuva sećanje, supstitut Boga.
Svi mi živimo u razvalinama zaborava. Bibliotekari i arhivari iz mog romana su upravo fanatični borci protiv takvog utemeljujućeg zaborava. Velika je tajna ko je i šta je otac ledenih brda. To je daleko izvan sfere mog razabiranja. Neka čitalac prosudi.

Vesna Roganović

15.12.09 Polja

Danilov realizovao je kao sklop raznolikih pripovednih celina koje su izgrađene različitimstvaralačkim postupcima. Zapravo, kao jednu složenu, magistralnu priču koja sublimirakompleksnu duhovnu avanturu dvadesetog veka, i u kojoj se sustiču prateće priče. Organizovanakao kišovski uređena fi kcionalna struktura od više delova jedne zajedničke povestikoja u okvirima romana funkcioniše po dvostrukom, ambivalentnom, načelu: međusobnetematske, sadržinske i značenjske vezanosti i podudarnosti, na jednoj, ali i znatnoj smisaonojosamostaljenosti, na drugoj strani, ona u priličnoj meri nalikuje njegovom romanuAlmanah peščanih dina. Na to, između ostalog, ukazuju i neki samosvesni autorski komentariu kojima se, u tekstu romana, izražava određena sumnja u pogledu njegove žanrovskeprirode, koliko i u domenu njegove autonomne, specifi čne, oblikovne određenosti.Tako se, na primer, na početku romana, na podlozi reaktuelizacije mita o Atlantidi, razvijapriča o pronađenom rukopisu (borhesovske) „Peščane knjige“ koja je: „Ključ svih knjiga“,„knjiga vavilonska“, u tajanstvenoj biblioteci na Islandu – modernoj Atlantidi u kojoj junakindikativno kazuje kako: „Oca ledenih brda čine rukopisi što sam ih u grobnoj tišini jedneodaje uspeo da prepišem za sedamnaest dana boravka u biblioteci, pri svetlu voštanice ižiška od ribljeg ulja“. A taj pronađeni tekst, opet, nalikuje na Kišovu Enciklopediju mrtvih ukojoj su smeštene sve biografi je znamenitih ljudi, zbog čega je u njoj vidna „isprepletanostsudbina koje se nižu kao na fi lmu“. I upravo u ovom iskazu valja prepoznavati jedno od dominantnihorganizacionih načela kojima se rukovodio ovaj, esejističkim uopštavanjima i poetsko-metafi zičkim problescima i akcentima u proznom tekstu sklon, ambiciozni autor.Sadržinski i strukturno izrazito složeno i smisaono (pre)napregnuto građeni romanOtac ledenih brda iskazuje se kao štivo kojem čitalac, sa dosta obzirne lične i liberalne naklonosti,valja da pristupa poetički osvešćeno i, ukoliko je moguće, sa olovkom u ruci. Jersamo tako, pamteći i upoređujući pojedina indikativna ili srodna mesta i iskaze, on će bitiu prilici da uoči, te pravilno diferencira i proceni, njegove brojne diskurzivne rukavce: asocijacijei aluzije na množinu dela iz fi losofi je, teorije i istorije umetnosti i književnosti, otvorenei skrivene citate, kao i česta (autoreferencijalna) variranja sličnih pojedinosti iz vlastiteknjiževnosti. Ali i da opazi sasvim određena, nimalo zanemariva, odstupanja od logikemotivacije pri individualizaciji likova u ovom palimpsestičnom romanu umnoženih opštihmesta. Kao i sasvim očiglednih ideoloških i značenjskih kontradikcija i stilsko-retoričkihiskliznuća.
Naime, manipulišući promenama narativnih perspektiva – od prvog do trećeg lica –Danilov je nastojao da celovitu priču u ovom višedelnom i višeplanom romanu izgradioko tri dominantna strukturna segmenta. Prvi od njih vezan je za praćenje doživljaja ju-naka-naratora čija se tačka gledišta često jednači sa autobiografskom instancom, za njegovboravak u tajnovitoj velikoj biblioteci na Islandu u kojoj je, po njegovom rezolutnomiskazu, „bio reinkarniran utvarni fond drevne aleksandrijske biblioteke iz Kalimahovogvremena“, a kojom gospodari slepi čuvar, poput Jorgea iz romana Ime ruže Umberta Eka.A potom i za njegovo putovanje iz malog provincijskog mesta u Srbiji na festival poezije ufrancuski grad Lodev gde će se, kao u antičkoj tragediji, ujasniti jedna od misterioznih sadržinskihniti – prepoznavanje brata blizanca. Drugi segment ovog romana, koji je usmerenpodstrekom pronađenog rukopisa u biblioteci savremenika Pavla Podbeljskog, „grofa, bibliotekarai kolekcionara“, posvećen je praćenju životopisa čudnovatog junaka DanilaMedakovića: vagabunda i pisca, i to od kraja devetnaestog, pa kroz prvu trećinu dvadesetogveka. Za to vreme je ovaj volšebnik uspeo da proputuje Evropu, upozna Lazu Kostića,Frojda, Hitlera..., te bude jedini Srbin koji se zatekao na sudbonosnoj plovidbi Titanika.Dok je treći segment posvećen različitim autorskim nenarativnim uopštavanjima esejističkogtipa u kojima su nesistematično izneti njegovi pogledi na život, svet, umetnost, kao ina sopstveno stvaralaštvo.
Valja reći i to da su ti esejistički i (auto)poetički iskazi, najčešće, integrisani u, uslovno,narativnije delove teksta ovog romana, tako da oni dobrim delom predstavljaju odsudnovažan kohezioni faktor koji raznorodne i brojne njegove segmente donekle strukturno ismisaono ucelovljuje. Zbog toga u ovom romanu-almanahu koji je, tako karakterističnoza ovog autora i njegove znane idejne i intelektualne dispozicije (pre)naglašeno posvećenmisterioznom, okultnom i nesaznatom – onim zatajnim alternativnim ili (pseudo)znanjimakojima je on i ranije iskazivao naročitu naklonost – oni postaju veoma važni za izgradnjunjegovog ukupnog smisla. Dok su svi ti strukturni segmenti latentno osvetljeni različitim,najčešće ličnim, komentatorskim uvidima ili značenjski izrazito otvorenim kraćim opisimai zasebnim sumarnim, rezonerskim, konstatacijama datim sa fona skorije ratne istorije.Za izgradnju tako složenog fi kcionalnog sveta koji kod čitaoca može da izazove intenzivnesenzatske efekte: da opseni, zainteresuje, oduševi, autor se postarao da on budeopskrbljen brojnim upečatljivim predmetnim i saznajnim pojedinostima. Otuda su u tekstromana intenzivno unošene mnoge aluzije i citati na kojima je, kao na svojevrsnoj podlozi,oblikovan njegov simboličko i slikovno slojevit tekst. Te, stoga, čitalačko (raz)otkrivanjeznanih mesta u tekstu može da se pretvori u, kod teoretičara postmoderne često prizivanu,recepcijsku „igru“. Sve to uticalo je na okolnost da autor, neprestance, podstiče i oprav davadelanje i iskaze junaka romana. Otuda je Danilo Medaković miljenik sudbine, čijem hirovitomdejstvu i sam narator obriče sopstvenu neupitnu veru, a čije lutalačke puteve prate„sumanute koincidencije“. Zbog toga i postaje moguće da je „taj mladić o svemu [...] znaoviše od đavola“. Uopšte je mistično, dijabolično, fantastično i začudno bazični sastojakovog romanesknog sveta. A njihova tekstovna egzistencija usmerena je ka osnaživanjunaratorovog (ideološkog) uverenja da „još jedna Evropa postoji ispod Evrope“. Zapravo,sugestivno i intenzivno doznačavanje mogućnosti postojanje paralelnih svetova, teorijazavere i sličnih intrigantnih, ali u ravni poetike modernog romana davno stabilizovanih,motivskih agenasa i fabularnih rukavaca, kao podobnih načina za usporavanje radnje romana,odnosno odlaganje njene dramske i emotivne kulminacije.
Uopšte je utisak o svakovrsnom, nefunkcionalno integrisanom, predmetnom i činjeničnompreobilju u tekstu ovog romana intenzivno jak i upečatljiv. A to, između ostalog,može da bude razlog/prepreka za uspešno savladavanje njegove kapilarne i višespratne,mozaične strukture prepune različitih, međusobno neusaglašenih, motivskih podsticaja,značenjskih efekata i simboličko-mističkih asocijacija i ozračja. Barem utoliko što se odtolikog mnoštva teže uočavaju neki dragoceni motivski i tematski prinovci koje on donosi,kakav je onaj o neuporedivoj strasti kolekcionarstva.
Sve to iznova pokazuje da ovaj produktivni autor nije uspeo do kraja izmaći zamkamavlastitih velikih romasijerskih pretenzija da napiše jedan višedelni, integralni roman (sveroman).On, pak, nije uspeo da ode dalje od onog oblikovnog i vrednosnog koncepta inivoa koji je već ostvaren u romanu Almanah peščanih dina, premda je Otac ledenih brdastrože uređen u sklopu i ekonomičnije relizovan u izrazu. Ali, s obzirom na okolnost da jeDanilovljev stvaralački dar po prevashodstvu pesnički, asocijativno nizanje slika, scena,opisa, jedna je od okosnica njegovog stvaralačkog postupka. A kako je autor ovaj roman,u odnosu na prethodni sa kojim deli srodni idejni, misaoni i sadržinski supstrat, izgradiosvedenije i ekonomičnije, posebno u pogledu lepih i slikovitih opisa i lirsko-misaonih uznošenja, to on, ipak, nije književno-umetnički mnogo uspeliji. Jer, čini se, da ovom piscuizmiče umetnost uverljivog narativnog oblikovanja za račun vanredne misaone produbljenostii poetskih uopštavanja proznog opisa, koji sa dosta subjektivnog stvaralačkogžara i mistifi katorske zaloge gradi. Čak se može kazati kako Danilov u novom romanu manjepredstavlja neki fi kcionalni svet, a mnogo više sebe, odnosno duboko individualni pogledna svet i zasebni sistem vrednosti na kojem se on projektuje. Zbog toga Otac ledenih brdadeluje više kao okasneli stvaralački odziv (post)modernoj reciklaži istorije i (veseloj) igrivojrelativizaciji znanja, nego kao koherentno romaneskno delo, čvrsto utemeljeno na logiciuverljivog motivacionog opravdanja postupanja i istupanja njegovih junaka. Kao i delo ukoje su, u sadržinskom mnoštvu, upisani i određeni paradoksi, stilsko-retorički viškovi iomaške. Evo primera: boraveći u velikoj biblioteci na Islandu, „toj dalekoj zemlji leda i vatre“,u prvoj priči junak-narator emfatično kaže kako je ona „arhitektonsko čudo“, a on u njenimprostorijama prepisuje redove Peščane knjige pod svetlošću voštanice. Posebno su, utom smislu, indikativni brojni naratorovi samosvesni komentatorski uvidi u logiku, smer ivrednost svojih iskaza. Tako, na jednom mestu u završnici romana, on kaže: „Sve ovo zapisaosam iz neke mešavine tuge i radosti, neukaljane svesnom željom za pripovedanjem“.Uopšte su ambivalentni komentari često prisutni u njegovoj retorici u kojoj on iskazuječak i tako visok stepen samosvesti da sa ironijskom distancom kaže kako je ispise kojeje sačinio kasnije redukovao iz straha da ta proza ne bude isuviše „opterećena komentatorskomcelomudrenošću“ i patetičnim iskazima, ali ju je, uprkos tome, paradoksalno, onuglavnom tako i gradio. I to stalnim ukrštanjem narativnih kompetencija (procedura),zbog čega se autor zapisa javlja u mnogim ulogama/narativnim maskama: priređivač, romansijer,biograf, komentator, esejista i dr. Tome treba dodati i pretenciozne, te u nekimsegmentima i kontradiktorne iskaze, poređenja i opise. Na taj je način oblikovan analogijskiuvid o čuvanju i pohranjivanju knjiga u velikoj biblioteci čija ga je „uterusna fantazmatikačuvanja i pohranjivanja knjiga“ zadivila. Dok, kaže on, nadalje za tajnu družinu kojučine „adepti biblioteke“: „Nema ničega što oni nisu znali“. Bez šireg, uverljivog motivacionogopravdanja, ovakav iskaz nije drugo doli značenjski prazna retorička zvonjava koja se uisku stvo i smisao egzistencije ne da lako ukoreniti.
Naporedo sa takvim tekstovnim deonicama u sklop ovog romana autor je ugradio iobilje iskaza čija je priroda autopoetička. Od rezonerske konstatacije da je biografi ja„osnov svake književnosti“, do iskaza: „Moj Bog je Hiperion i on mi omogućuje da se posvetimjednom mestu“, u roman je upisan širok raspon uvida i autocitata. No, ni oni nisuuvek ugrađeni sasvim funkcionalno. Očigledan je primer prethodnog iskaza – mada mnogoi daleko putuje, patron junaka-naratora je bog mesta Hiperion. A posebno su, sa tim uvezi, zanimljivi i za analitičko sameravanje podsticajni kritički samosvesni iskazi pripovednogsubjekta. Mada je, kako kaže, u provincijskom gluvilu, „dok u Bosni besni rat“, izmeđuostalog, bio osuđen i na „sudbinsko ljubavno kidanje“, svedočeći o svom putovanju iavanturama duha, on ističe kako je neprestance zabrinut da u opisu ne bude „patetičan isentimentalan“. A to je, hotimično ili ne, u pojedinim deonicama teksta, tako očigledno iindikativno, uspeo da u iskazu postigne. Jednostavno, između stvaralačkih namera i učinkavidna je očigledna nepodudarnost. Roman je, budući lišen intenzivnog egzistencijalnogpriraštaja, manje životan, a više artifi cijelan. Više plod stvaralačke konstrukcije, negoidejne, misaone i stilsko-značenjske koherencije, uverljivosti, snage. Otuda ima potrebe ismisla, u poredbenom odnosu, ukazati i na još neke aspekte sklopa i značenja ovog pretencioznogromana.
Nije mali broj mesta u kojima se obnavlja/varira slični ili isti misaoni sklop, ideja, iskaz,a koji su već ranije upisani u Almanah peščanih dina i knjigu eseja Srce okeana. Ni u stvaralačkomtretmanu tih motiva i iskaza nije ovaj autor pokazao naročitu doslednost. Već premapotrebi, ili asocijaciji, on ih je autocitatno koristio u različitim kontekstima. Neki odnjih indikativno (raz)otkrivaju smisaono nosiva, ali i slaba mesta njegovog stvaralačkogpostupka, potencijalno važna za njihovo tipološko i vrednosno samoodređenje. Tako udesetoj glavi Almanaha kaže decidno narator: „Sentimentalan sam, priznajem, ali tačnokoliko je potrebno. Za literaturu je, kao i za život, potrebno i malo kiča [...]. Ali ja težim celovitom.Uostalom, neko je već pre mene rekao, valjda Prop, da onaj ko nađe dovoljnonarativnih delova i poveže ih na pravi način, može da reprodukuje onu pra-priču, možeda konstituiše arhetip bajke, ne samo šematski nego i praktično. Na kraju ovog zapisa, čitaocudugujem priznanje da su u Almanahu peščanih dina sve priče zdenute u jednu jedinupriču“. Mnogo šta od rečenog važi i u slučaju Oca ledenih brda. S tim što u njemu autor,tako očigledno, nije uspeo da „na pravi način“ sve priče koje ga čine zdene u jednu. U slučajunjegovih esejističkih tekstova, motiv o pevačicama bluza, tim „sladostrasnicama tuge“,na primer, skoro je doslovno preuzet, sa svim karakterističnim epitetima kojima je garniran.U ovako analitički usmerenom raščitavanju Danilovljevog romansijerskog umeća, jošjedno upoređenje se skoro direktno nameće. To je dovođenje njegovog teksta u vezu sanekim od, kišovski rečeno, gena njegovih lektira. To je, svakako, književnost, odnosnoknjiževna vaseljena, H. L. Borhesa. Ranije premnogo hvaljen od pojedinih kritičara sa svojeizražajne „barokne ostrašćenosti“, ovaj pesnik voluminoznih lirskih slika, u pisanju romanatu hvaljenu baroknost je manirizovao i tako, upošljavajući je nesrazmerno često,asocijativno i smisaono-sadržinski preopteretio tekstove svojih romana. Stav H. L. Borhesaiznet u knjizi Univerzalna istorija beščašća sasvim dobro može da posluži za opisnu ka-rakterizaciju i vrednosno određenje ovog segmenta Danilovljevog romanesknog poslovanja:„Ja bih rekao da je barok završna faza svake umetnosti kada ona izlaže i rasipa svojasredstva. Baroknost je intelektualna“. Jednako toliko je stimulativan i iskaz iz njegove priče„Vavilonska biblioteka“ koja je uneta u knjigu Maštarije: „Živa je istina: na jedan dobrosmišljen red ili tačno obaveštenje dolaze milje i milje besmislenih sazvučja, galimatijasa inedoslednosti“. Upravo tako!
I još: u navedenoj priči ovaj argentinski pisac ima i ovako koncipovano metanarativnomesto: „Upravo napisah beskrajno. Ovaj pridev nisam uneo tek tako, u retorskom zanosu“.Ovaj iskaz, u poredbenoj i analoškoj vezi, može da posredno ilustruje smer, intenzitet iukupni učinak Danilovljeve romansijerske, artifi cijelne tendecije. Primerice: u Borhesovojpriči pridev „magično“, na podlozi iskazane poetičke intencije, upotrebljen je, ciglo, jedanput. D. J. Danilov u svom romanu ovaj je pridev, izgleda neselektivno, stvaralački aktivirao,zaista, mnogo puta. To je dovelo do takve literarne situacije da je u svetu njegovognovog romana mnogo toga označeno kao „magično“.
Iz prethodnih čitalačko-analitičkih opažanja proizilazi sasvim jasno uverenje da DraganJovanović Danilov, ni iz trećeg pokušaja, nije uspeo da napiše u svemu ostvaren, i dobarroman, već je, iznova, mistifi katorski aktivirao prepoznatljive topose i opšta mesta svogknjiževnog sveta i naglašeno subjektivizovanog, poetizovanog izraza. Tako da se početnistihovi Vitmenove „Pesme o meni“ iz legendarne knjige Vlati trave: „Ja slavim sebe i pevamsebe i pevam sebe“ mogu da, u slučaju ovog pisca, uzmu kao amblem. Uostalom, sličnokaže i narator u drugoj glavi njegovog Almanaha: „Samopouzdano posmatram kako mesvet slavi“. Zbog toga može da se kaže da, ako je „svet“ ovog darovitog, ostvarenog pesnika,ali neuspelog romansijera, koji je zarana, u okolnostima inverzije ili unižavanja vrednosti,zbog ekstatičnog, mitopejskog obnavljanja poverenja u apolonijski lepo, jezik i svet,proglašen novim „princom poezije“, do sada sa dobrih razloga, ali i po inerciji, „slavio“, sadaza takvo aklamativno činjenje, ozbiljno i dramatično, ponestaje valjanih razloga.Vreme je, dakle, da se romansijerski i ukupni književno-umetnički učinak ovog plodnog ,veoma preduzimljivog i ambicioznog pisca iznova ozbiljnije kritički (pre)oceni. U takvomkritičkom čitanju najbolji deo njegove poezije i eseja koji je opravdavaju, mogu da zaslužemilost i slavu zapamćenja. A od romana tek poneki inventivan i skladno realizovan fragmentili manja celina. A to je mnogo. I dobro. Jer, ovaj je pisac, lepotom i vrednošću svojih stihova,već postao deo našeg novovremenog književnog kanona. A tek mu predstoji za stvaranjevreme.

Mileta Aćimović Ivkov