Ostrvo i okolne priče

22.09.07

Goran Petrović: U međuvremenu, nauče se slova, karta države iza leđa nije više važeća, steknu se kakva-takva saznanja, prominu i različiti strahovi, ali olovka, a to će reći priča, a to će reći književnost, pomažu da opstanemo

Goran Petrović (1961), objavio je zbirke priča: „Saveti za lakši život” (1989), „Ostrvo i okolne priče” (1996), „Bližnji” (2002), „Razlike” (2006), knjigu izabrane kratke proze „Sve što znam o vremenu” (2003), romane: „Atlas opisan nebom” (1993), „Opsada crkve Svetog Spasa” (1997), „Sitničarnica Kod srećne ruke” (2000), dramski tekst „Skela” (2004). Knjige Gorana Petrovića objavljene su, do sada, u oko šezdeset različitih izdanja.
Petrovićevi romani i priče prevedeni su na francuski, ruski, španski, italijanski, bugarski, slovenački, engleski, nemački, poljski, makedonski, grčki i ukrajinski jezik. Dvadesetak njegovih priča nalazi se u antologijama srpske pripovetke u zemlji i inostranstvu. Prema njegovim pričama RTS ovih dana snima televizijsku dramu.

Petrović je dobitnik naših najznačajnijih književnih nagrada, među kojima su: „Meša Selimović”, „Račanska povelja”, „Borisav Stanković”, „Svetozar Ćorović”, NIN-ova nagrada za roman godine, „Vitalova” nagrada...

Za zbirku priča „Razlike”, koju su objavili „Politika” i „Narodna knjiga”, Goran Petrović je upravo dobio nagradu „Ivo Andrić”.

Da li se, iako ste već dobili naše najuglednije nagrade, i dalje radujete novim priznanjima?
Pa, to je, valjda, ljudski. Da, i dalje se radujem priznanjima, onim javnim, ali još više onim tihim, kada čujem da se nekome dopala moja priča. Radujem se i novoj knjizi, i novom prevodu, mada se još više radujem ako mi pođe za rukom da napišem dobru rečenicu. Uopšte, književnost me, povremeno kao pisca, povremeno kao čitaoca, povremeno čini srećnijim čovekom. To „povremeno”, na današnje vreme, baš i nije malo. A nadam se da i nije preko granice pristojnosti.

Istina, kada je reč samo o priznanjima, novim knjigama ili novim prevodima, radost sve češće zameni pomisao šta li će mi se sada „navaliti” na glavu, hoće li to biti nov povod za nečije prostačko iživljavanje, nečiju ogorčenost ili najobičniju podmuklost. Pomislim, dakle, i na to, ali se, srećom, ubrzo vratim razmišljanju o onoj dobroj rečenici. Jer, ipak sam samo pisac, moje je da pišem najpoštenije i najbolje, pa koliku mogu, a i sada je, u ovim godinama, već kasno da se upuštam u druge profesije, recimo u političku analizu ili u granu medicine koju zovemo patologija. Što ne znači da neću da pokušam da i o tome steknem, makar skromna znanja. Nikada se ne zna, zatrebaće za pisanje.

Gde su dodirne tačke između Vašeg i Andrićevog književnog pisma?
To, svakako, nije pitanje za mene. Samo znam, ili je bolje reći osećam, da smo mi sve dalji od poruka iz Andrićevih knjiga. Uostalom, jednom sam, sticajem okolnosti, pisao tekst povodom otvaranja izložbe posvećene Andriću i bez nekih naročitih problema pronašao metaforu posmatrajući naš odnos prema mestima gde je Andrić živeo. U Mariboru saznajem da se od nekadašnje marburgške Muške kaznionice, gde je Andrić tamnovao, pravi tržni centar, hipermarket, šta li? Svaki posetilac Herceg Novog zna da je tamošnja Andrićeva kuća pretvorena u kafanu, a da je navodna spomen-soba vremenom postala banket-sala. Dabome, pogled na drinsku ćupriju, a iz Andrićevog doma u Višegradu, odavno je zaklonjen divljom gradnjom. U Beogradu su, pak, retki oni koji znaju gde je bio njegov stan, a još su ređi oni koji su kročili u Andrićev muzej (kažem oni, a ubrajam i sebe, jer sam tamo, na svoju sramotu, bio tek nedavno).

Dakle, hipermarket od bivše kaznionice, kafana od dojučerašnje kuće, divlja gradnja ispred pogleda iz detinjstva, o našoj (mojoj) lenjosti da i ne lamentiram. Nije li to naša slika? Pri svemu, o Andrićevim knjigama još nisam počeo ni da govorim. Kamoli o tome da su Andrićeve knjige od onih koje treba čitati više puta.

Zbirka „Razlike”, različita je od svih Vaših dosadašnjih knjiga. Svet posmatrate iz vizure deteta?
Eto, možda, jedne ovlašne dodirne tačke. Andrić se u svom čuvenom tekstu o pripovedanju pita šta je to priča. Pa kaže da je to, možda, ona večita, Šeherezadina, koja pokušava da zavara krvnika, da odloži neminovnost udesa i produži iluziju života. Andrić kaže da pripovedač možda sam sebi priča priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo strah. I tako dalje... Rekao bih da ovakvih pitanja ima i u zbirci „Razlike” (bez obzira što je za nekoga to besmisleno ponavljanje ili retardacija, odnosno infantilnost).

Inače, mislim da „Razlike” i nisu toliko različite – koliko je jezičak ličnih književnih terazija ranije tek malo pretezao na stranu domaštanog, on sada tek malo preteže na stranu faktografskog. A vizura deteta je ona koju nikako ne bih voleo da zanemarim. Malo je slika u kojima ima toliko nade, koliko je nade u pogledu deteta koje svet ne doživljava sa dosadom, sa predrasudama, već sa radoznalošću. Kako i kažem u jednoj od priča, u delu koji uvek čitam na književnim večerima, i danas se prihvatam olovke kako ne bih pao od straha, baš kao što vidno, na fotografiji snimljenoj povodom polaska u prvi razred osnovne škole, grčevito držim olovku, pa se čini da bih se bez nje sručio od straha pod klupu.

U međuvremenu, nauče se slova, karta države iza leđa nije više važeća, steknu se kakva-takva saznanja, prominu i različiti strahovi, ali olovka, a to će reći priča, a to će reći književnost, pomažu da opstanemo.

U jednoj od priča opisali ste sve najvažnije događaje u prve dve decenije svog života. Da li je reč o autobiografskoj priči?
Delimično. To je, svakako, priča u koju sam, do sada, najviše „investirao” lično. Bivalo ga je, autobiografskog, i ranije, rasutog, manje primetnog, uostalom nema pozitivnog ili negativnog književnog junaka kojem se pisac makar povremeno „ne pozajmljuje”. Kao i u životu, nekada ste spremni da date manje, nekad više. Zavisi to od mnogo čega, čak i od toga kako ste trenutno raspoloženi. Ipak, čovek je pred sobom ono što jeste ili nije uradio. Ne pomažu tuđi zaključci ili sopstveno zavaravanje. A ponajmanje pomaže ona strana u knjizi koja obično nosi naslov „Beleška o piscu”.

Ovim pričama ste se, na lep način, odužili svom rodnom gradu (bioskop „Sutjeska”, hotel „Turist”, Vrnjačaka Banja, Goč, Zapadna Morava). Ikone Kraljeva – i Vaše su ikone?
Ikona je, možda, prejaka reč. Međutim, postoji određena potreba za lociranjem mesta, kojoj svaki pisac manje ili više svesno teži. Neko bi da opiše, primera radi, gradove u kojima nikada nije boravio. A ja bih pre da, makar sebi, rasvetlim mesto gde sam, primera radi, za oca povremeno kupovao sifone soda-vode. Računao sam i računao, ima u tim gradovima pisaca i pisaca, hvala Bogu, opisaće ih. A sve je manje onih koji se i u Kraljevu sećaju onih sodadžijskih radnji u ulici Hajduk Veljka, onih olajisanih podova, onih udovica, žena pomrlih majstora sodadžijskog zanata, koje na kraju ništa više nisu pravile, već su, u nevolji, za neki dinar „izdavale” svoje male radnje dilerima deviza.

Da, ikona, je zaista prejaka reč. Pre je to grafit. Biće da sam time naružio neku fasadu, ali se, nadam, lepšim učinio i neki haustor.
Neke od ovih priča su, u stvari, novele: „Ispod tavanice koja se lagano ljuspa”, kao i antologijska priča „Iznad pet trošnih saksija”, što je takođe u Andrićevom ključu.

„Ispod” i „iznad” su neke od ključnih reči zbirke. Šta više da dodam? Povremeno smo dole, u košmarnom komešanju, čak ispod nivoa ljudskosti, povremeno gornjem težimo.

Ali, u završnoj priči, „Između dva signala”, imamo i „između”.

Gde su „ispod” i „iznad”, trebalo bi da postoji i „između”. Mi smo, civilizacijski, tačno tu, između elektronskih signala naših silnih uređaja i skromnog treperenja zvezda. Sprave usavršavamo, doći će čas kada nećemo moći ni za piksel više da ih poboljšavamo, a zvezde još nismo ni u osnovne formule sabrali, kamoli objasnili ili dokučili. Razmak je ogroman. Književnost, umetnost, ublažava ovu razliku.

Često čujemo da je zemlja u tranziciji. Da li se tranzicija oseća i u literaturi, u kojoj meri utiče na pisca?
Od pisca do pisca, mada, biće da na kraju uvek izlazi od čoveka do čoveka. Neki tvrdoglavo „anahrono” sede na jednoj, svojoj obali, češkaju se; neki svaki čas štafetno preplipavaju, prosto ne znam odakle im tolika snaga, ne samo da svetske vode savladaju, već svaki čas sa druge obale viču „Ovamo, ovde je prava strana!”; neki se pak dirljivo, istinski trude, utrkuju se, pa se i udave, ali to nije ništa, to je cena, do tamo negde će mirno da doplutaju.

Istina je da je književnost bila i biće instrumentalizovana, ne previše, jer je to zastarela disciplina, njen uticaj je sve manji, strogo uzevši nikoga nije briga šta će jedan pisac da kaže. Dotatak tamo, dodatak ovamo, pola minuta u Dnevniku, književno veče je već maksimum, pričajte vi svoje, a mi ćemo da radimo svoje. I istina je, da će preostati onaj ko ima više strpljenja, a i najbolji mehanizam se jedanput pokvari, zamre, zagrcnu mu se klipovi, „smuše” mu čipovi, međutim rečenica ili stih Homera, Dantea, Servantesa ili Čehova, još uvek, posle stotina godina, neku snagu prenosi.

U poslednje vreme često putujete zbog književnih tribina, nagrada, prevoda svojih knjiga. Šta piscu znače ta putovanja?
Sasvim konkretno: neki blagi razgovor, neki muzički disk, nova melodija ili glas, neki mural, neka crta lica, neka fotografija, sprva važnih spomenika, sada sve češće kapija, prozora i običnih unutrašnjih dvorišta. Nekada razočaranje, zbog naše organizovanosti – nekada dirnutost ljudima koji nas vole više nego što sami sebe volimo. Nekada stid, nekada ponos. Nekada malo u velikom, nekada veliko u malom. Nekada ništa, nekada sve.

Zoran Radisavljević

01.01.00

Dnevnik
26.01.2003.

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK
Vreme kao deo tela

Vaših novih devet priča okupljenih pod naslovom ?Bližnji? imaju tematsko jedinstvo i isti problem - vreme. U nekom slobodnijem viđenju i čitanju ?Bližnji? je roman o vremenu sadašnjem. Kakvo vreme vas posebno zanima? Ima li i drugačijih hronopija od onih Kortasarovih koje posebno potencirate?
- Da, na neki način je tako. Ako su ?Opsada crkve Svetog Spasa? ili ?Sitničarnica? nešto veći, oni javni hronometri koji prate protok vekova, uhode doba, razglašavaju smene epoha, objavljuju povodnje i suše, upozoravaju na naviranje ratova i boleština, otkucavaju rađanje i zamiranje zabluda, onda je ?Bližnji? knjiga koja pokušava da zabeleži one najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz smo živi, a od kojeg je vreme jedino i sastavljeno. To je odsečak vremena koje me zanima u ovoj, novoj knjizi. Vreme (koje) je deo tela, da citiram jednog od junaka tih priča. Vreme koje je amputirano, vreme koje je odstranjeno i zamenjeno protezama, milionima pomagala koje nazivamo časovnicima. Bilo bližnjeg, sopstveno bilo, bilo rođaka ili sugrađanina, koje bi inače čuli kada bi se utišali, kada bi bili uviđavniji, kada bi jednostavno imali volje da primetimo ili kada se ne bi sasvim prepustili odmeravanju vremena koje nam diktiraju veliki i komplikovani mehanizmi.

Gotovo svaka generacija pisaca stoji pred spisateljskom dilemom: ne šta nego kako. Kakva je današnja situacija priče / romana?
- Mogu da govorim samo iz ugla sopstvenog iskustva. Osim što je, naravno, veoma važno kako ispričati priču, za mene je još važnije šta ispričati pričom. Otuda veoma pažljivo biram tematske krugove, pojačavam ih ako su u ranijim knjigama ovlašno opisani i pokušavam da ih proširim. Lagano, veoma lagano, trudeći se da uvidim šta sve ti pomaci obuhvataju, šta pokreću ili diraju i gde gube snagu, gde se utapaju u površinu. Postoje, međutim, teme koje zaobilazim, čak ignorišem, zato što ih ne smatram vrednim, zato što su odviše jednodimenzionalne, toliko jednodimenzionalne da se svode na podilaženje. Što se tiče načina pripovedanja - trudim se da o starom, već poznatom u književnosti, progovorim na nov, moderan način, a pak o novim, savremenim motivima, na stari, klasičan način.

Ignorisanje jednodimenzionalnog

Istorija još ostaje velika tema naše književnosti. I sami ste ispričali nekoliko važnih ?srpskih priča?. Kako vi svemu prilazite i koliko poetika / strategija utiče na oblikovanje istorije / priče?
- Istoriju doživljavam kao nešto što je suprotstavljeno književnosti. Vidim je kao plimu koja rušilački navire, besno peni, skriva hridi i sprudove, otkriva ostrva i kontinente, lomi krhke ljudske brodice i podmuklo valja sudbine. Književnost, umetnost uopšte, jeste oseka, pribiranje daha, razmrsivanje vlati morskih trava, prebrojavanje školjki i osušenih meduza, presabiranje preživelih i iverja od brodoloma. Prema tome, ne mislim da je spoj istorije i književnosti neka naša, naročita posebnost. Radi se samo o suprotnostima koje se privlače, koje u peni proizvode jedna drugu, koje govore o dualnosti naše i svekolike prirode, o životu koji začinje smrt i smrti koja porađa život. Osim ako sve nije ?regulisano? preciznim odbrambenim nasipima, promišljeno osigurano tonama armature i betona, osim ako nije sve učinjeno da se delovanje istorije, ali i umetnosti, svede na najmanju moguću meru.
Vaše stvaralaštvo nastalo je u duhu aktuelnog postmodernističkog pisma. Ipak, vi zadržavate i nešto od standardnih sredstava tradicionalne proze. Može li se, u vašem slučaju, govoriti o nekom srednjem putu?
?Bližnji? su knjiga koja pokušava da zabeleži najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz da smo živi. Istoriju doživljavam kao nešto suprotstavljeno književnosti ...

Deset novih proznih tekstova Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961) objedinjenih pod naslovom ?Bližnji?, izdavač Narodna knjiga iz Beograda, potvrdili su pisca koji zna da ispriča priču. Pripovedačko sočivo ovoga puta usmereno je onima iz najbliže okoline naratora: od suseda, oca, do sugrađanina ?prijatelja?. To je knjiga izuzetnih priča o vremenu, nestajanju, slikarstvu, muzici, čitaocu, putovanju, propasti, sudbini.
Ulazeći u književnost, najpre na Pavićevom tragu, Petrović je napisao nekoliko važnih knjiga i ubrzo osvojio i više najcenjenijih nagrada među kojima su: NIN-ova, Vitalova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2001. i druge. Poznati su njegovi naslovi: ?Saveti za lakši život?, ?Atlas opisan nebom?, ?Ostrvo i okolne priče?, ?Opsada crkve Svetog Spasa?, ?Sitničarnica Kod srećne ruke?. Neke od ovih knjiga doživele su više izdanja, a Goran Petrović, sasvim sigurno, već danas je najznačajnije ime naše književnosti koje se izdvojilo iz postmodernističkog jata.
- Kao što sam već u nekoliko navrata govorio pokušavam da iskoristim prednosti svakog poznatog načina pripovedanja. I da ih toliko saobrazim predmetu pripovedanja da čine jedno. Drugačije rečeno, u duhu vašeg pitanja, biram onakav put koji najmanje narušava prirodu, strpljivo krivuda i prati živopisne udoline i uzvišenja, putniku pruža sva uživanja u okolini, zna da ga odmori, ali i preznoji, ume da ga izbavi i zavede, paradoksalno produžava dan ili noć, a krati čas.

Briga za čitaoca je vidno prisutna u vašim dosadašnjim delima. Autor ste i najčitanije knjige u Srbiji za 2001. (?Sitničarnica Kod srećne ruke?). Ko je za vas čitalac i zašto je ?čitanje nekada obuhvatnije od pisanja? kako ste izjavili prilikom prijema nagrade.
- ?Sitničarnica Kod srećne ruke? je dobrim delom nastala iz fascinacije svime onime što su čitaoci pronašli u mojim prethodnim knjigama, pre svega u ?Opsadi crkve Svetog Spasa?. Svim onim što su otkrili, a da sam pisac nekada nije bio svestan. Dakle, za mene je čitalac onaj koji voli višeznačnost, koji se ne zadovoljava ?primećivanjem?, već stupa u rekaciju, samim tim dozvoljavajući da bude menjan od štiva i da menja štivo.

Hrabra dramatizacija romana

?Opsada crkve Svetog Spasa?, jedna je od vaših važnih knjiga, doživela je dramatizaciju i uspešno se igra, posebno u Vojvodini / Somboru. Kako vam to izgleda sa stanovišta autora, ali i mogućnosti prenošenja proze u drugi medij?
- Veoma sam zadovoljan dramatizacijom, a potom i režijom Kokana Mladenovića, smatram da se on hrabro poduhvatio jednog posla sa ne toliko izvesnim ishodom, a da je na kraju uspeo da iz tog književnog zasićenja iznova kristalizuje so ove knjige. Upravo onakvu so kakva, nadam se, i čini ?Opsadu?. So kojom se može zamesiti hleb, ali i so koja u dodiru sa ranom zna da podseti i opomene. Veoma sam obradovan i na neki način ponosan što je roman poslužio za razigravanje dara svih saradnika na ovoj predstavi, od kompozitora do majstora svetla, od scenografa do glumaca, od kostimografa do majstora posebnih efekata. A posebno sam dirnut pažnjom domaćina i ukućana Narodnog pozorišta u Somboru koji su mi omogućili da vidim kako jedna predstava probija opnu između zamisli i ostvarenja.

Živite u Kraljevu, na neki način udaljeni od epicentra književnih zbivanja. U kojoj meri pratite našu aktuelnu umetničku scenu? Šta vas ohrabruje, a šta, pak, uznemirava?
- Za onaj neposredni čin pisanja nije važno mesto življenja. Književni život je nešto sasvim drugo, i on se, kao i mnoge druge delatnosti, prelama u našoj prestonici. Književna zbivanja pratim u onoj meri u kojoj mi to dozvoljava samo stvaranje. Nekada podrobnije. Nekada sasvim ovlašno, jer me određeni rukopis sasvim okupira. Ohrabren sam uvek kada prepoznam potrebu da se neko izrazi kroz književnost, a uznemiren uvek kada prepoznam potrebu da se neko odrazi, uzvisi preko književnosti.
Milan Živanović