Ostrvo Io

14.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Šta i kako čitamo/gledamo dela oko kojih se vije poznata autorska aura, estetetičari još objašnjavaju. Kako prolaze artefakti (ne)poznatih nije potrebno posebno naglašavati. Estetski predmet, bez njegove celokupne istorije, najčešće biva bačen u zapećak i prima se na najnižem, prvom nivou recepcije... Ali, hteli smo o nečem drugom, svakako podrazumavajući ovaj teorijski kroki.

MARIJA BJELKINA, MUR, KOV, VRŠAC, 2004. PREVELA SA RUSKOG VERA ZOGOVIĆ, STR.103
Sudbina sina jedinca znamenite i tragične ruske pesnikinje Marine Cvetajeve dovoljno je potresna i romaneskna i bez konopca kojim je njegova majka 1941. okončala svoj hudi vek. Cvetajeva ga je rodila 1925. u selu nadomak Praga, uz gomilu knjiga naslaganih na tavanice i uz smeće koje se tu nakupilo tokom nekoliko prethodnih dana. Otac Sergej Efron i ćerka Arijadna, zvana Alja, su negde na putu. Sledećih četrnaest godina živi sa Georgijem, koga je zvala Mur, u Parizu, a onda se 1939. vraća u zavičaj da proživi svoje dve paklene godine u Jalabugi.
Ukrštanje tragičnih sudbina i ruski užas tako je pokazao svoje najtamnije lice. Ćerka Alja se ubrzo našla u logoru, u progonstvu, u strašnom Turuhanskom kraju odakle će biti oslobođena tek 1955. godine. Mur svoju nesreću i zlokobnu mladost poverava dnevniku i retkim pismima, sve do pogibije sa nepunih dvadeset godina. Prisilno mobilisan, sa (ne)jasnom, ideološkom pozadinom, gine kao vojnik Crvene armije, kod sela Dujka, na zapadnom frontu.Po svemu je podsećao na talentovanu majku i o tome svedoči Marija Josifovna Bjelkina, moskovska spisateljica koja je Mura poznavala od prvih ruskih dana i sve do konačnog kraja, u borbi sa Nemcima, razmenjivala sa njim pisma. Ostalo je govor, takođe tragičnih ličnih i kolektivnih dokumenata. Ruski pakao, slika epohe, bez retuša i iz prve ruke...

I ČONGĐUN, OSTRVO IO, PROMETEJ, NOVI SAD, 2003. PREVOD SA KOREJSKOG KIM ĐIHJANG, STR.256
Da nešto više saznamo o korejskoj književnosti pobrinuo se njen Institut za prevođenje. Ne samo da je platio troškove štampanja knjige nego i obezbedio prevodioca Kim Đihjang, koja je rođena u Seulu 1970. godine, a doktorat književnih nauka stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu tezom “«Istočne i zapadne kulture, karakteristike i međusobni odnosi, u delu Ive Andrića»”. Za korejske čitaoce prevodila je Kiša, Simovića, Andrića, Svetlanu Velmar Janković.
“Ostrvo Io” je jedna od legendi oko koje kruže mitovi, ali I Čongđuna više zanima realnost, umesto nevidljivog vidljivo. I po tome je Čongđun reprezentativni predstavnik literature o kojoj znamo vrlo malo ili skoro ništa. A istorija i tradicija, ratovi i diktature, bogatstvo i siromaštvo, san i java, običaji i životne neprilike, sukob mladih i starih, isti je na svim meridijanima.
U to nas na majstorski način i uverava i pisac novela: Bogalj i idiot, Sokolar, Izlazak iz bolnice, Okrutan grad, Trag stopala u snegu, Mali slobodnjak, i kao vrhunac, Ostrvo Io, po kome cela knjiga i nosi naslov. Bez egzotike, sa čvrstim pripovedačkom strategijom, ovaj autor, sasvim sigurno, ulazi u korpus svetske književnosti i uvek otvorene, bezgranične Vavilonske biblioteke i buke jezika.

ĐURA PAPHARHAJI, I SENKOM I PRAHOM, IZABRANE PESME, DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE, NOVI SAD, 2003. S RUSINSKOG PREVEO AUTOR, STR.112
I stihovi Đure Papharhaja (Ruski Krstur, 1936) su otkrovanje za srpskog čitaoca, u najvećoj meri. Od prvih pesama iz 1956. on gotovo pola stoleća pronosi domete i trajanje rusinske književnosti i jedan je od njenih klasika. NJegov doprinos razvoju kulturnog života Rusina u Vojvodini ne zaustavlja se samo na književnosti, tako da je ta antejska vezanost za podneblje vidljiva u celokupnoj delatnosti.
Oslonjen na Kostelnika, Jesenjina, ali i Antića i čitavu plejadu panonskih rapsoda, Papharhaji oseća ravnicu, zavičaj, sve njegove mene i vidike i o tome peva postojano i bez zadrške. U osam ciklusa moguće je pratiti i lični razvoj ovog pesnika koji zna šta je lokalno ali i univerzalno. Čitav niz pesama on će posvetiti znanim ulicama, gradovima, ali i našim i svetskim piscima, pokazujući težnju za biografijom bez stega i poezijom bez ograda. Zato će širina i elegičnost ostati glavne odlike ovih stihova čiji slap još nije utihnuo.

M. Živanović