Osobeni znaci

12.04.07 Plastelin.com

Najbolji kolumnisti, kritičari i polemičari imaju tu "retku sreću" da ih književna javnost (najčešće) nikada neće nazvati književnicima, iako u njihovim knjigama ista ta javnost može pročitati niz zaista antologijskih pripovedaka. Nije čudo što se Igor Mandić često obrušava na reč "publicista" i pita zašto ga niko ne potpisuje kao književnika. S pravom! U njegovoj nehotičnoj autobiografiji "Sebi pod kožu" nalazimo tragičnu priču o saobraćajnom udesu u kome pripovedač gubi brata. Na licu mesta, u atmosferi jezivog šoka, on pita policajce da li može da uzme retrovizor razorenog automobila - retrovizor koji čuva "poslednji pogled brata". To osobito ogledalo kasnije stoji na polici s knjigama, a pisac očekuje, svaki put kada ga pogleda, da u njemu vidi lik izgubljenog. Šta bi dali mnogi Književnici za ovakvu priču?! Ili, recimo, priču "Adresa" Teofila Pančića. Pančić nas u uvodu ove pripovetke - da, pripovetke! - upoznaje sa Soliterom u Pirotu, u kome je živeo od treće do sedme godine, da bi potom otišao u drugi grad. Nakon tri decenije pripovedač dolazi u Pirot, i u tom istom soliteru, sasvim slučajno i sasvim neverovatno, u sumračnom haustoru, na neopisivo ruiniranom poštanskom sandučetu, ugleda dva puta napisano prezime Pančić. Pomišlja da je sve koincidencija, slučajna i puna emocija, ali mu žena u prolazu kaže da je sanduče zaista njegovo. Sada prepoznaje rukopis svoga oca i sa tim otkrićem kreće dramatična, čak potresna, sasvim lična, istinita i simbolikom dupke ispunjena pripovetka, o vremenu i porodičnim sećanjima. "Zurio sam dugo u tu Poruku Kroz Vreme (Kakvu? Kome?), u Trag Postojanja mog već šestu godinu mrtvog oca. Posle smo se u obližnjem kafeu šalili - mada meni nešto i nije išlo sa smejanjem - da je možda trebalo da se popnem na šesti sprat: možda bih i tamo na vratima jednog stana, ugledao to isto prezime. A kada bih pozvonio, možda bi mi otvorila moja mlada majka - koje takođe odavno nema ovde - ili moj poletni otac, sveže obrijan i namirisan; a možda bi, ipak, na vrata izašlo zbunjeno crnomanjasto muško derle, koje sam zvonjavom sklonio s prozora, gde je proučavalo šarenilo pirotske Faune Slova." Dovoljan razlog da se "Osobeni znaci" uvrste u Novi prozni voz. "Jedan čovek, jedna žena i jedan dečak i dalje zajedno žive jedan Paralelni život u tom drvenom sandučetu, dokazujući kako nikada ništa ne prolazi i ne nestaje, jer zapravo i nema kuda da ode..."

Pored "Adrese", poglavlje "Intimizmi" koje zatvara najnoviju knjigu Teofila Pančića (1965), kolumniste i književnog kritičara nedeljnika "Vreme" - sadrži još nekoliko odličnih pripovedaka, poput one o "Švapskoj kući" ili one o "4. maju 1980". U njima pisac, sasvim iskreno i britko, piše oruđima upravo onakve proze kakvu hvali i promoviše u svojim kritikama. Stvarnosno, lično, iskreno, bez izbegavanja društvenih problema koji na takvu stvarnost više nego utiču. Sećanjima na "Hotele" u kojima je bio ili na knjigu iz detinjstva koja je uvek nešto posebno, Teofil Pančić se predstavlja kao talentovan pisac stvarnosnih autobiografskih storija. Značaj poslednjeg poglavlja "Intimizmi" pronicljivo prepoznaje i recenzent knjige Ivan Milenković, napominjući da su upravo ove lične stvari "u sebe sklupčani razlog knjige, njena svrha koja se pronalazi samim pisanjem... "

No, šta čitamo pre "Intimizama"? Čitamo osamdesetak tekstova Teofila Pančića koji se već na prvi pogled, i jezički i sadržinski, razlikuju od "Nuspojava" sa kojima se svake nedelje obračunava u "Vremenu". Kako primećuje i Milenković, "Osobeni znaci" su zbirka tekstova objavljenih u "zabačenim rubrikama", na marginama, često o praznicima i jubilejima, ali, najvažnije, zbirka tekstova - eseja i pripovedaka - koje je Teofil Pančić pisao dozvoljavajući da pripovedačko Ja uzme učešće u priči. Bilo da se radi o tekstovima iz poglavlja POPizmi, geo/grafizmi, hedonizmi, sumrakizmi ili intimizmi - ti su tekstovi napisani iskreno i toplo, ponegde gorko, najvažnije: sa iskrenom emocijom, uvek duhovito i iz lične perspektive, da ne kažemo: u Ich formi, što ih čini sasvim osobenim u stvaralaštvu jednog od najpoznatijih srpskih novinara. Bilo da piše o Minimaksu ili Fleki, autostopu ili baobabu (još jednoj sjajnoj priči!), Zvonku Bogdanu ili TV duelu, Teofil Pančić to čini iz osobene perspektive, što će mu omogućuti da u priču ubaci sećanja, osećanja i uvek onu oštroumnu duhovitost na koju nas je navikao.

"Osobeni znaci" nisu prva knjiga Teofila Pančića. Daleko bilo. U 2006. godini objavio je čak tri knjige! Zbirku književnih kritika "Na hartijskom zadatku" u novosadskom "Dnevniku", zatim knjigu "Famoznih 400 kilometara" u zagrebačkom "V.B.Z-u" i "Osobene znake" u "Beopolisu". Prethodno su u prestižnoj biblioteci "XX vek" objavljene njegove kolumne u knjigama "Urbani Bušmani" i "Čuvari bengalske vatre". Ipak, najnovija knjiga jeste po nečemu osobena. Neki njeni delovi otkrivaju pripovedački dar Teofila Pančića, pripovedački dar pronađen u poštanskom sandučetu, u Soliteru, 18300 Pirot.

Autor: Mića Vujičić

18.03.07 Danas

Najbolji kolumnisti, kritičari i polemičari imaju tu "retku sreću" da ih književna javnost (najčešće) nikada neće nazvati književnicima, iako u njihovim knjigama ista ta javnost može pročitati niz zaista antologijskih pripovedaka.
Nije čudo što se Igor Mandić često obrušava na reč "publicista" i pita zašto ga niko ne potpisuje kao književnika. S pravom! U njegovoj nehotičnoj autobiografiji Sebi pod kožu nalazimo tragičnu priču o saobraćajnom udesu u kome pripovedač gubi brata. Na licu mesta, u atmosferi jezivog šoka, on pita policajce da li može da uzme retrovizor razorenog automobila - retrovizor koji čuva "poslednji pogled brata". To osobito ogledalo kasnije stoji na polici s knjigama, a pisac očekuje, svaki put kada ga pogleda, da u njemu vidi lik izgubljenog. Šta bi dali mnogi Književnici za ovakvu priču?!
Ili, recimo, priču "Adresa" Teofila Pančića. Pančić nas u uvodu ove pripovetke - da, pripovetke! - upoznaje sa Soliterom u Pirotu, u kome je živeo od treće do sedme godine, da bi potom otišao u drugi grad. Nakon tri decenije pripovedač dolazi u Pirot, i u tom istom soliteru, sasvim slučajno i sasvim neverovatno, u sumračnom haustoru, na neopisivo ruiniranom poštanskom sandučetu, ugleda dva puta napisano prezime Pančić. Pomišlja da je sve koincidencija, slučajna i puna emocija, ali mu žena u prolazu kaže da je sanduče zaista njegovo. Sada prepoznaje rukopis svoga oca i sa tim otkrićem kreće dramatična, čak potresna, sasvim lična, istinita i simbolikom dupke ispunjena pripovetka, o vremenu i porodičnim sećanjima. "Zurio sam dugo u tu Poruku Kroz Vreme (Kakvu? Kome?), u Trag Postojanja mog već šestu godinu mrtvog oca. Posle smo se u obližnjem kafeu šalili - mada meni nešto i nije išlo sa smejanjem - da je možda trebalo da se popnem na šesti sprat: možda bih i tamo na vratima jednog stana, ugledao to isto prezime. A kada bih pozvonio, možda bi mi otvorila moja mlada majka - koje takođe odavno nema ovde - ili moj poletni otac, sveže obrijan i namirisan; a možda bi, ipak, na vrata izašlo zbunjeno crnomanjasto muško derle, koje sam zvonjavom sklonio s prozora, gde je proučavalo šarenilo pirotske Faune Slova." Dovoljan razlog da se Osobeni znaci uvrste u Novi prozni voz. "Jedan čovek, jedna žena i jedan dečak i dalje zajedno žive jedan Paralelni život u tom drvenom sandučetu, dokazujući kako nikada ništa ne prolazi i ne nestaje, jer zapravo i nema kuda da ode..."
Pored "Adrese", poglavlje "Intimizmi" koje zatvara najnoviju knjigu Teofila Pančića (1965), sadrži još nekoliko odličnih pripovedaka, poput one o "Švapskoj kući" ili one o "4. maju 1980". U njima pisac, sasvim iskreno i britko, piše oruđima upravo onakve proze kakvu hvali i promoviše u svojim kritikama. Stvarnosno, lično, iskreno, bez izbegavanja društvenih problema koji na takvu stvarnost više nego utiču. Sećanjima na "Hotele" u kojima je bio ili na knjigu iz detinjstva koja je uvek nešto posebno, Teofil Pančić se predstavlja kao talentovan pisac stvarnosnih autobiografskih storija. Značaj poslednjeg poglavlja "Intimizmi" pronicljivo prepoznaje i recenzent knjige Ivan Milenković, napominjući da su upravo ove lične stvari "u sebe sklupčani razlog knjige, njena svrha koja se pronalazi samim pisanjem"...No, šta čitamo pre "Intimizama"? Čitamo osamdesetak tekstova Teofila Pančića koji se već na prvi pogled, i jezički i sadržinski, razlikuju od "Nuspojava" sa kojima se svake nedelje obračunava u "Vremenu". Kako primećuje i Milenković, Osobeni znaci su zbirka tekstova objavljenih u "zabačenim rubrikama", na marginama, često o praznicima i jubilejima, ali, najvažnije, zbirka tekstova - eseja i pripovedaka - koje je Teofil Pančić pisao dozvoljavajući da pripovedačko Ja uzme učešće u priči. Bilo da se radi o tekstovima iz poglavlja POPIZMI, geo/grafizmi, hedonizmi, sumrakizmi ili intimizmi - ti su tekstovi napisani iskreno i toplo, ponegde gorko, najvažnije: sa iskrenom emocijom, uvek duhovito i iz lične perspektive, da ne kažemo: u Ich formi, što ih čini sasvim osobenim u stvaralaštvu jednog od najpoznatijih srpskih novinara. Bilo da piše o Minimaksu ili Fleki, autostopu ili baobabu (još jednoj sjajnoj priči!), Zvonku Bogdanu ili TV duelu, Teofil Pančić to čini iz osobene perspektive, što će mu omogućiti da u priču ubaci sećanja, osećanja i uvek onu oštroumnu duhovitost na koju nas je navikao.Osobeni znaci nisu prva knjiga Teofila Pančića. Daleko bilo. U 2006. godini objavio je čak tri knjige! Zbirku književnih kritika Na hartijskom zadatku u novosadskom "Dnevniku", zatim knjigu Famoznih 400 kilometara u zagrebačkom "V.B.Z-u" i Osobene znake u "Beopolisu". Prethodno su u prestižnoj biblioteci "XX vek" objavljene njegove kolumne u knjigama Urbani Bušmani i Čuvari bengalske vatre.
Ipak, najnovija knjiga jeste po nečemu osobena. Neki njeni delovi otkrivaju pripovedački dar Teofila Pančića, pripovedački dar pronađen u poštanskom sandučetu, u Soliteru, 18300 Pirot.

Mića Vujičić