Osmi povjerenik

13.11.08

...kaže novinar i pisac Renato Baretić, autor romana „Osmi povjerenik”, ovenčanog sa četiri književna priznanja u Hrvatskoj

Roman „Osmi povjerenik” novinara i pisca Renata Baretića ovenčan je sa četiri najprestižnije književne nagrade u Hrvatskoj. Za ovu knjigu koja je objavljena 2003. godine autor je dobio priznanja „August Šenoa”, „Vladimir Nazor”, „Ivan Goran Kovačić”, i „Ksaver Šandor Đalski”. Zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući „Rende”, Baretićev roman nedavno je štampan i u Beogradu.
Kao novinar, ovaj autor je pisao za „Feral tribun” i „Slobodnu Dalmaciju”. Objavio je zbirku poezije „Riječi iz džepova”, roman „Pričaj mi o njoj”, knjigu TV kritika „Kadrovi kadra”. Član je MENSE, sastavlja pitanja za kviz „Milijunaš”... Kakav zadatak ima poverenik iz njegovog romana? Stvar je, zapravo, u sledećem: ukoliko u nekom mestu građani ne mogu da uspostave lokalnu vlast, vlada šalje svog poverenika koji treba da im organizuje izbore. Sa ovim zadatkom na ostrvo Trećić poslat je poverenik Siniša Mesnjak...
Predstavljajući roman u Beogradu, u razgovoru za „Politiku” Renato Baretić je objasnio da u romanu nema onih koji bi trebalo da se u njemu prepoznaju, sem što je jednom junaku dao govornu karakteristiku koja podseća na bivšeg premijera Ivicu Račana. Kako dalje kaže, priča o ostrvu, pak, nema za cilj da aludira na sliku današnjeg društva, ali ima spone sa današnjicom.
– Ovim romanom nisam hteo da dajem nikakve metafore i tumačenja sveta. Dobio sam stotinu i-mejlova od čitalaca, i u njima je bar 90 tumačenja ovog romana, a da meni niti jedno od njih nije bilo na pameti dok sam pisao. Ako se svima njima knjiga svidela, a svako je video na neki svoj način, onda sam ja osvojio pet „Nobela”.
Baretić naglašava da je njegova jedina ambicija bila da čitaocu zalepi dlanove za korice knjige. I sve nagrade koje je dobio su „ divne i krasne”, međutim, jednako mu je vredno priznanje kada se probudi i vidi da mu je u tri ujutru stigao SMS: „Jebem tebe i tvoju knjigu, tek sada idem da spavam”.
Ostrvo koje se pominje u knjizi, a opire se lokalnom uređenju, čini se kao mala sanjana utopija. Autor ističe da je možda upravo zbog toga pridobio čitalačku pažnju.
– To jeste izmišljeno, ali ujedno ironizuje situaciju u Hrvatskoj, a verujem i u većini zemalja bivše Jugoslavije. Izgubile su se levica i desnica, jasne ideološke razlike između stranačkih suparnika, i sve je postalo jedna te ista kaša što je, verujem, jedan od aduta ove knjige: izmišljeno mesto koje se opire uređenju jer zna u šta će se ono pretvoriti. Stanovnici se opiru nečemu što ne donosi ništa bitno bolje od onoga kako im je sada. U tome su ljudi možda prepoznali neku svoju želju: „Bože, zamisli da možemo tako živeti po nekim svojim sitnim pravilima, idemo loviti ribu i briga nas”. To mesto ne želi politiku jer smo svi užasno siti politike. Ja sam, recimo, bio liberal, danas više nisam ništa, jer ni oni nisu ništa.
Šta njegov junak uči iz tog iskustva, za koje je znanje pametniji?
– On se vraća iz homo politikusa u homo sapijensa. Zato je možda ovo bildungsroman u rikverc, junak se vraća u osobu kakva je možda trebalo da postane ili ostane pre nego što se angažovao u politici. Vraća mu se saosećanje, možda prvi put doživljava iskreno prijateljstvo koje nije samo kratkotrajno savezništvo jedne interesne grupe na političkoj sceni – kaže Baretić.
Pitamo ga čime bi se bavio poverenik na kraju ekonomski krizne 2008, ako bi bio napisan nastavak knjige.
– Bio bi u Briselu kao član pregovaračkog tima hrvatske vlade oko ulaska u Evropsku uniju. Međutim, Brisel je puno teže izmisliti nego ostrvo, ali ako bi mi platili studijski boravak u Briselu, možda bih tamo otišao i pisao – razmišlja Baretić.
Kad smo već kod Brisela, pitamo ga kojim argumentima objašnjava pojavu značajnog broja političkih novinara u Hrvatskoj koji objavljuju literarna dela. Trusnim balkanskim područjem koje pruža nepresušni izvor tema, neophodnom katarzom, ili...
– Novinari su pisali o politici i ta im je tema bliska. Sa druge strane, da politika nije toliko osvojila živote svih nas, možda ne bi toliko pisali o politici, pisali bi o nečemu drugom. To je kao ona poza 69, i jedno i drugo ima uticaja. Naša ekipa novinara-pisaca je dokazala tezu da su novinari bolji pisci od književnika. U časopisu „Torpedo” 1997. literaturu su objavljivali samo novinari (Ante Tomić, Ivica Ivanišević i drugi), i to je bila prva grudva sa vrha planine. Na slično pitanje je Boris Dežulović svojevremeno odgovorio protivpitanjem: „Kako vi tumačite da među vaterpolistima ima toliko ljudi koji znaju plivati”. Potpuno je normalno da će nekom obućaru koji celog života pravi samo desnu cipelu, pre ili kasnije, pasti na pamet da proba da napravi i levu. Ako radi samo salonke, jednom će probati napraviti i čizme, jer je to njegov zanat, kaže Renato Baretić.

Mirjana Sretenović

11.06.09 Popboks

Uprkos različitim doživljajima sveta i veoma udaljenim polaznim tačkama, i Renato Baretić i Damir Karakaš pišu životnu prozu u kojoj se u savršenoj razmeri susreću komunikativnost, zaokruženost, osobenost sadržaja i - svest o čitaocu!

Renato Baretić (1963), prekaljeni novinar Slobodne Dalmacije i koscenarista filma Što je muškarac bez brkova, u Srbiji debituje mnogonagrađivanim romanom Osmi povjerenik iz 2003. godine. Osmi povjerenik (Rende, 2008.) je odlično ukomponovana i neosporno duhovita povest o mladom političaru u usponu koji nakon obnarodovanog skandala biva poslat na Trećić, najzabačenije ostrvo u Hrvatskoj. On tamo nastoji pokušava, za razliku od sedam prethodnika, da uspostavi formalne simbole vlasti i organizuje prve izbore u tamošnjoj nepokorenoj zajednici.

Ono što počinje na tragu Konradovog Srca tame ubrzo prerasta u burleskno raspojasanu, superiornu satiru. Ostrvljani (svi starci osim jednog, poverenikovog prevodioca i vodiča) žive od potrepština koje im u redovnom ritmu, a po nalogu bogatog zemljaka isporučuju italijanski policajci, dane provode u kućama opremljenim solarnim ćelijama, sledovanja goriva dele na lutriji, piju isključivo australijsko pivo, imaju dve crkve bez ijednog sveštenika, upražnjavaju paganske običaje, brižno neguju tradicionalno neprijateljstvo prema stanovnicima obali nešto bližih ostrva, a nepoverenje prema poverenicima koji stižu li stižu u pokušaju da ih disciplinuju. Da stvar bude još gora - govore jezikom koji je urnebesna i teško razgovetna smeša dalmatinskog shvatanja italijanskog, australijskog engleskog i naopake hrvatske sintakse.

Osim Srca tame, kao uslovne reference se daju pomenuti i Vadisrce Borisa Vijana (sklonost ka bizarnoj satiri), te Čarobnjak Džona Faulza (bajkoliko tretiranje egzotičnog). Tu je i gotovo snolika postavka poput one iz Tatarske pustinje Dina Bucatija, kao i jetkost iz humorističnih spisa Džordža Majksa na temu stalnog nesporazuma starosedeoca i dođoša.

Baretić je svestan svoga cilja, ali i nedostataka svog pisma, te ni ne pokušava da zabašuri žurnalističku predistoriju. Drži se podalje od raspisanih deskripcija, razmahanih kontemplacija, mudro svodeći stil na gotovo potpunu dijalošku formu. Posebnu pohvalu zaslužuje autorovo umešno baratanje ritmom priče, tačnije umešno i pravovremeno uvođenje novih likova u ovaj kovitlac ludosti i humora.

Iako jednako pitkog i komunikativnog izraza, Damir Karakaš kroz kratki, kako ga je sam odredio, reality roman Kako sam ušao u Evropu (Lom, 2008) ide nešto drugačijom stazom. Karakaš, kod nas možda poznatiji kao autor priča koje su poslužile za film Kino Lika Dalibora Matanića, na malom prostoru predočava izdašan dnevnik lutanja po francuskim ulicama.

Ovaj stranac, pisac, svirač, performer, kulturprovokator i idealista preispituje granice slobode i života u izmenjenom okruženju, ipak ostajući ukorenjen u ličko poreklo i anarhistički svetonazor. Skice života uličnog svirača/performera u tuđini isprepletane su, i to zadivljujućom lakoćom, bez vidnog upinjanja, sa refleksijama na proces odrastanja i preživljavanja raznih lomova u matici.

Iako je dokumentaristički postavljena, Karakaševoj prozi ne manjka ni maštovitosti, opuštenog šarma, niti smisla za sočan detalj. Kako sam ušao u Evropu poseduje lakoću izraza kakva se sreće u naslovima i ovde viđenijih i cenjenijih hrvatskih autora tokom poslednje decenije, ali u samoj biti ovog svojevrsnog intimnog putopisa ima nešto i od promišljenosti alternativnih kulturnih pokreta prisutnih na tlu mirnijeg dela Evrope početkom proteklog veka.


Zoran Janković

23.12.08

U Hrvatskoj je novinarsko-književni bum već godinama unazad prerastao u pojavu na nivou novog pokreta koji u literaturu unosi lekovitu dozu problematizovanja stvarnosnog. Knjige novinara-pisaca su odmaknuvši se od strogo artistički koncipiranih visokih književnih modaliteta, postale bliže čitaocima i shodno tome i čitane.
Upravo objavljen i kod nas, Osmi povjerenik, je roman koji je 2003. godine uzleteo do mesta najčitanije knjige, a pisac, bivši novinar Ferala, Renato Baretić, je dobivši čak pet najznačajnijih nagrada, istovremeno pobrao sva priznanja i od strane kritike. Uprkos takvoj popularnosti, njegov roman bi se teško mogao optužiti za populizam, laku ili još manje, žanrovsku književnost,.
Priča o mladom i ambicioznom političaru koji po kazni dobija mesto vladinog poverenika čiji je zadatak da uspostavi lokalnu vlast i izbore na izmišljenom i udaljenom ostrvu Trećić, teško se može žanrovski odrediti osim kao urnebesno duhovito štivo sa žanrovskim iskliznućima. Put očovečenja i vraćanja zaboravljenim vrednostima kojim Osmi povjerenik prolazi, njegovo uzrastanje od moralno problematičnog političara do humaniste, popločan je duhovitim obrtima i nesporazumima koji se smenjuju sa sentimentalnim momentima. Roman svoje glavne adute pronalazi u, na mahove, urnebesnoj duhovitosti, ali i na neočekivano ponovo pronadjenoj ljudskosti, manifestno otkrivenoj u dražima povratka prirodi, prvobitnim vrednostima, vancivilizacijskim prednostima, otkrivanju iskrenog i bezuslovnog prijateljstva koje ne očekuje ništa za uzvrat. Zamisao ostrva kao utopije nije u potpunosti romantična i idealizovana tvorevina Baretićevog romana, već istovremeno funkcioniše i kao distopija sa mnoštvom bizarnih detalja, zastrašujućih običaja izdvojene sredine, ni malo prijatnih i ljubaznih čudaka. Stalno poigravanje na oštrici izmedju potpuno disparatnih svojstava kao što su humor-patetika, izmišljeno-verodostojno, aktuelna satira na politički trenutak spram ironizovanja nepostojećih premisa jedne izdvojene zajednice, dakle brojni kontrasti kao osnovna pripovedačka odlika ovog romana mogu se sagledavati i kroz vešto prepletenu kakofoniju različitih dijalekata koji odjekuju romanom – od purgerskog zagrebačkog, uštogljenog novinarskog ijekavskog, sarajevsko-bosanskog žargona do izmišljenog dijalekta koji koriste stanovnici ostrva sačinjenog od nemoguće mešavine dalmatinskog i iskvarenog italijanskog i engleskog. Kako na jezičkom, tako i na tematskom nivou, domaći čitalac svakako neće biti uskraćen za apsolutnu prohodnost kroz ovaj pre svega zabavan i prijemčiv roman, koliko neobičan, toliko i u svemu blizak svakome željnom proširivanja čitalačkog iskustva.
Svežina i neuporedivost ovog romana sa bilo kojim drugim proznim delom koje smo čitali u poslednjoj deceniji, preporučuje Osmog povjerenika kao prozu koja možda nema sve premise velikog remek dela i ostavštine za budućnost, ali je potvrdjuje kao knjigu koja nije bezrazložno bila najčitanije štivo u Hrvatskoj, te nema razloga da to i domaći čitaoci ne provere.


Jasmina Vrbavac

Vavilon, 23. 12. 2008.

16.12.08 Vijesti

„Osmi povjerenik“, roman hrvatskog pisca Renata Baretića objavljen je u izdanju beogradskog „Rendea“. Ovaj Baretićev roman prvijenac je u Hrvatskoj dobio nekoliko značajnih književnih nagrada („August Šenoa“, „Vladimir Nazor“, “Ivan Goran Kovačić“, „Ksaver Šandor Đalski“ i „Kiklop“) i skrenuo pažnju na ovog pisca koji je poput mnogih njegovih hrvatskih kolega stasao iz novinarstva. „Osmi povjerenik“ je humorna satira današnje tranzicijske Hrvatske u kojoj se miješaju evropsko, prosperitetno, ali i lokalno, teško razumljivo. „Osmi povjerenik“ dramatizovan je na sceni HNK Split.

Na Trećić, najudaljenije naseljeno hrvatsko ostrvo, po kazni dolazi Siniša Mesnjak, Vladin povjerenik, osmi po redu. On je zadužen da organizuje izbore, sprovede legalnu lokalnu vlast i neveliko otočko pučanstvo integriše u pravni sistem države kojoj pripadaju. Iako se mladom političaru ta uloga čini više nego jednostavna, Trećić je specifičan mikrosvijet u kome važe posebna pravila i gdje se ne osjeća prisustvo države i njenih organa. Sedam Mesnjakovih prethodnika nijesu uspjeli ništa da učine na Trećiću, a osmi povjerenik će na čudesnom ostrvu doživjeti neku vrstu ličnog otkrovenja u sudaru sa izolovanim i nevjerovatnim svijetom. Likovi “Osmog povjerenika” su živopisni otočki „oriđinali“: epileptičar Tonino, mitoman i bosanski probisvijet Selim, pornozvijezda Zehra, starice, mještani koji su radni vijek proveli u Australiji. U komunikaciji sa ovim ljudima Siniša Mesnjak polako postaje član njihove zajednice, utapa se u okruženje i gubi sve atribute nekadašnjeg mladog bahatog političara.

“Osmi povjerenik” se pridružuje grupi hrvatskih “otočkih” romana, autora Slobodana Novaka, Ranka Marinkovića, Zorana Ferića, Pavla Pavličića. Baretić je uz malo politike, kriminala, lokalnih običaja i egzotičnog dijalekta uspio opisati mjesto van civilizacije, gdje nema telefonskog signala, struje, vode, kanalizacije, pa ni trajekta, ali ljudi ipak imaju svoju povijest, legende i svoje priče koje ih drže u životu i na okupu. Mnoge činjenice iznijete u romanu, poklapaju se sa nekim činjenicama sa hrvatskih otoka. Na primjer, na najudaljenijim otocima najmlađi stanovnik je prešao šezdesetu, robu nabavljaju iz Italije, vinogradi su im zapušteni, u crkvama nema ko da vrši službu... Kritika je o “Osmom povjereniku” uglavnom pisala pohvalno, iznoseći da je to roman o bijegu, povratku prirodi, kritika današnjeg karijerizma, “bildungs” roman, satira, humoristička knjiga.

V.OGNJENOVIĆ