Književni kritičar, predsednik Srpske liberalne stranke, poslanik u parlamentu Srbije, književnik, autor tri romana i više knjiga iz oblasti književne kritike, antropologije i antropoloških eseja.
Šesto predavanje
26. maj 1999.
U Aristotelovoj Poetici nalazi se i jedno mesto oko koga se i dan danas još uvek lome koplja - ključna rečenica kojom se završava njegova definicija tragedije.
Reč je o njegovom dobro znanom učenju o katarzi čiju je završnu formulaciju moguće - sa jednako dobrim filološkim razlozima - dvojako čitati.
Početak ovog dela rečenice nije sporan i ovako glasi: izazivanjem sažaljenja i straha...
Međutim oko drugog njenog dela javljaju se ključne razlike. Jedni taj nastavak čitaju: pročišćavaju ta osećanja u onima u kojima ih izazivaju.
A drugi: čiste od njih one u kojima ih izazivaju.
Pomoć filologije tu prestaje. Da bismo se odlučili za jedan od ova dva načina čitanja završnog dela Aristotelove definicije katarze moramo posegnuti za nekom argumentacijom.
Ako bismo se opredelili za onaj prvi način, sporni odlomak trebalo bi da glasi: izazivanjem sažaljenja i straha pročišćavaju ta osećanja u onima u kojima ih izazivaju.
To bi onda značilo da su samo neprečišćena osećanja sažaljenja i straha negativna, a da posle pročišćavanja o kome je reč ona to više nisu.
Ovako shvaćen, proces pročišćavanja osećanja mogao bi se uporediti sa desalinizacijom morske vode. Da bi se od slane vode dobila ona pitka, pribegava se ne tako davno pronađenom postupku čišćenja od soli.
Slikovito, grubo i sa svim rezervama govoreći - efekat tragedije bio bi u ovom slučaju ravan efektu desalinizacije. Psihološka posledica tog efekta bila bi slična - negativna osećanja postala bi pročišćavanjem pozitivna isto onako kao što slana voda desalinizacijom postaje pitka.
Ako bismo se, međutim, opredelili za onaj drugi način čitanja, onda bi ona sporna Aristotelova formulacija ovako glasila: izazivanjem sažaljenja i straha čiste od ovih osećanja one u kojima ih izazivaju. U ovom slučaju pomenute emocije bile bi negativne u tolikoj meri da se ničim i nikako ne bi mogle pročistiti već samo odstraniti.
Proces čišćenja od negativnih osećanja mogao bi se uporediti sa onim jednostavnim postupkom koji se primenjuje kad imamo posla sa tečnošću do te mere zagađenom da je ne možemo pročišćavati - takva tečnost se naravno prosipa.
Opet grubo i u slici rečeno, efekat tragedije bio bi onda sličan efektu koji nekakva crpka proizvodi. Iz ljudi opterećenih osećanjima sažaljenja i straha ova negativna osećanja bi se crpla i tako bi se njihova duša oslobađala tereta koji ih pritiskuje.
Sklon sam ovom drugom načinu čitanja. Čini mi se logično da je Aristotel mislio da nas tragedija, izazivajući osećanja sažaljenja i straha, oslobađa od takvih osećanja, a ne da ih pročišćava. Pošto se u oba čitanja podrazumeva da je pisac Poetike pomenuta osećanja smatrao negativnim, ne vidim nijedan dobar razlog zbog koga bi držao da se ona mogu pročišćavati. Pročišćava se samo ono što u sebi ima nečeg pozitivnog, u protivnom takav neki postupak ne bi imao nikakvog smisla.
Mogli bismo se pitati i zašto je za osećanja sažaljenja i straha Aristotel mislio da su negativna i da li je to bilo preovlađujuće mišljenje antičkog doba?
Na ovo drugo pitanje može se odmah odgovoriti potvrdno.
Platon - učitelj Aristotelov sa kojim je ovaj polemisao nigde mu ime ne pominjući - smatrao je takođe da su pomenuta osećanja negativna. Jedan od razloga zbog kojih je mislio da literaturu treba osuditi a pisce proterati bilo je upravo to što književna dela izazivaju negativna osećanja o kojima je reč.
01.01.00
NIN
30.06.2000.
Nikola Milošević - "Osam predavanja"
Pohvala Euripidu
U dosadašnjem opusu Nikole Miloševića ovih osam predavanja, iz predmeta "Antičke poetike", koje još drži studentima Filološkog fakulteta, posvećena su, pre svega Aristotelovoj poetici.
Osam predavanja su deo kursa posvećenog "Antičkim poetikama", tako da su prirodno samo delimičan uvid u prirodu i teorijski domet ovog kursa. Ipak, i ovih osam predavanja omogućuju da se sagleda osnovna teorijska matrica Miloševićeve analize, ovde - pre svega - Aristotelove poetike. Milošević polazi od polemičkog karaktera Aristotelove poetike koja i nastaje u polemici sa učiteljem. Druga osobenost ovog pristupa je u karakterističnoj analizi teorijskih tvorevina, koju Milošević primenjuje na osnovu uvida ostvarenih u njegovoj "psihologiji znanja", što je nova teorijska disciplina čiji je osnivač sam Milošević.
Osnovni postulat ove doktrine koju Milošević primenjuje na Aristotelovu poetiku glasi da imanentna analiza teorijskih tvorevina pokazuje da razlog njihove nekoherentnosti nije imanentan, nego vanteorijski. Tako nedoslednosti Aristotelove poetike ne spadaju u teorijsku, nego u socijalnu i psihološku ravan. Prema Miloševiću, Aristotel je prvi među književnim teoretičarima i teoretičarima umetnosti uopšte formulisao, ili bio na tragu ovog uvida, autonomnu prirodu umetničkog dela za koja ne važe ona ista pravila koja važe za etiku i politiku. To što sam Aristotel nije uvek, ili najčešće, na visini ovog uvida, koji ga tako radikalno odvaja od Platonove heteronomne koncepcije umetnosti, jeste upravo predmet psihologije znanja, odnosno analize vanteorijskih činilaca koji su iskrivili, ili zamaglili njegovu teorijsku optiku. Ova deformacija potiče najpre od socijalnih faktora, odnosno, od socijalnih odnosa u samom polisu. Grčki polis nije bio demokratska zajednica, nego zajednica koja je počivala na isključivanju robova, žena i stranaca iz političkog života.
Na jednom mestu Milošević će podsetiti na modernu idealizaciju polisa, čija je osnova u tome da i čudovište na pristojnoj udaljenosti ponekad može delovati lepo. I kao čovek, imajući pred sobom Sokratov primer, Aristotel nije bio na visini svog delimičnog teorijskog uvida u autonomiju umetničkih tvorevina. Tek su strah i ljudski konformizam onemogućili Aristotela da u analizi Homera, ili Euripida, pre svega, kod koga je ono psihološko klatno otišlo najdalje, ustanovi najviše domete grčke umetnosti. Jer, njegova poetika, to je Milošević ubedljivo pokazao, u osnovi je bila normativistička i u dobroj meri utilitarna. Kao da se pisac poetike poveo za onim uvidom sadržanim u rečima Ivana Karamazova koje navodi Milošević: "širok je čovek, ja bih ga malo suzio". Iz ovog vanteorijskog razloga Aristotelova poetika nije bila na visini Euripidovih tragedija. Zato je moguća poruka ovih predavanja pohvala Euripidu i pokuda Aristotela.
Nenad Daković
