Ono sve što znaš o meni

20.12.05

Za mene je „stvarni život” moguće zapamtiti samo ako mu dodamo malo začina iz teglica sa poezijom, dramom, šećerom, sumnjom ili gorčinom

Knjige Mirjane Bobić-Mojsilović, novinarke, književnice i dramskog pisca, autora stotine značajnih novinskih tekstova i TV emisija, beleže rekordnu čitanost. Za njene drame u pozorištu traži se karta više. Romani Mirjane Bobić-Mojsilović uglavnom prikazuju urbane žene i univerzalne i prepoznatljive probleme, a tako je i u njenom novom romanu „Ono sve što znaš o meni” (izdanje „Čigoja štampe”, Ganeša kluba i autorke), u kojem su četiri lepe i uspešne umetnice vezane za jednog muškarca, a za njega će snimiti i neobičan film...

Prvi roman Mirjane Bobić-Mojsilović, „Dnevnik srpske domaćice”, doživeo je čak 15 izdanja, a prethodile su mu zbirka ljubavnih priča „Baba nemoj ništa da me pitaš” i drama „Suze su o. k.” Posle monodrame „Verica među šljivama” slede romani „Hepi end” i „Majke mi bajka”, do komične melodrame „Imitacija života” i ove, nove knjige, koja nosi naziv čuvene pesme Arsena Dedića.

Za razliku od Vaših ranijih knjiga ova ima nostalgičan naslov, a setna muzika i vremena prepliću se u njoj kao lajtmotivi. Zašto se Vaše junakinje više sećaju nego što stvarno žive?

– Šta znači „stvarno živeti”? Ima li života bez sećanja? Pogotovo kad stignete u neke godine u kojima ste nakupili utiske, lica, ljude, događaje, uspone i padove? Moje junakinje se nalaze, da tako kažem, u takvoj „dramskoj situaciji”, da su prinuđene da se sećaju, podsećaju, ili da svode račune. A ono što bi bio stvarni život, u mom romanu svodi se jednako na „kratak susret” sa čovekom koji ih je sve prevezao i povezao, kao i na njihove stvarnosti koje su, budimo realni, uvek slične i uvek su samo spisak ponovljenih radnji, zar ne? Za mene je „stvarni život” moguće zapamtiti samo ako mu dodamo malo začina iz teglica sa poezijom, dramom, šećerom, sumnjom ili gorčinom? Inače, šta bi se moglo pamtiti iz stvarnosti u kojoj nema tih začina – da smo jeli, spavali, išli na pijacu? Samo čista, opšta, faktografija.

Da li je ljubav moguća u svetu „stravične površnosti”, „bezbrižnosti koja govori o panici” i obuzetosti sobom? Da li je i istinska umetnost moguća u takvom svetu?

– Naravno da jeste. I govor o nedostatku ljubavi je govor o ljubavi. Samo u komunizmu je bilo lepo objašnjeno šta su sve zadaci i teme istinske umetnosti. Za pravu umetnost je sve tema. Istinsku umetnost, međutim, ne određuje tema kojom se ona bavi, nego estetski, umetnički dometi dela.

Šta mislite o stavu kritike da visoka literatura počiva na sadržajima iz književnosti i kulture, dok se ona koja je popularna zasniva na motivima iz života?

– A šta mislite na čemu počivaju sadržaji iz literature i kulture? Samo kod nas postoji uverenje da literatura mora da bude dosadna i pretenciozna, da bi bila shvaćena ozbiljno. Kad bi mogli, većina domaćih kritičara bi zadala teme za „vrhunsku, istinsku umetnost” – smrt, patriotizam, mržnja prema Miloševiću, ljubav prema Evropskoj uniji i seks na multinacionalnoj osnovi . I ne samo to, oni bi, da mogu, napravili i spisak ljudi kojima bi izdali dozvole da se bave literaturom. Poenta je u tome što o „visokoj” kulturi i literaturi, najviše i najglasnije govore moralni, estetski i filozofski patuljci. I zato nam sve izgleda ovako. Ipak, ne bavim se njima. Moj novi roman „Ono sve što znaš o meni” početkom godine biće objavljen u Francuskoj. To mi je dovoljno.

U jednom životnom trenutku napravili ste profesionalni preokret. Koliko Vam je bogato novinarsko iskustvo pomoglo u karijeri književnice i dramskog pisca?

– Pomoglo mi je utoliko što je pisanje, takođe, i stvar treninga, vežbanja. Posle toliko ispisanih tekstova, nemate više paniku od prve stranice, nemate paniku od samog procesa pisanja, ispisivanja misli. Sa druge strane, moja novinarska karijera mi je i odmogla. Ovde se teško podnosi da neko promeni profesiju, da i u drugoj profesiji napravi uspeh, za koji ne mora nikome da se zahvaljuje, za koji niko drugi, osim njega, nije zaslužan. Zato su u novinama češće spremni da me pitaju o mojim nogama i frizuri, nego o mojim knjigama. Ali, suštinski, pisac i ne treba da govori o svojim knjigama. One moraju da govore same.

I neizbežno pitanje: da li uspešne žene u najboljim godinama mogu da vole i budu voljene?

– Uspeh, godine, fizički izgled – to nije nikakav uslov nizašta. Ja verujem da je ljubav uvek moguća. Zato je ona osnov svake dobre priče. To se, naime, zove, motiv. I kad je tu, i kad je nema, ona je velika, najveća tema. Zvuči li vam to poznato? LJubav, vera, nada? I sve što iz toga proizlazi – pobede, porazi, padovi, strasti, zavisti, dobro i zlo.

Marina Vulićević