One

zahtevan pripadnik generacije, kojoj je malo potrebno da se „prevaziđe dupla nula”. U svim ovim pričama, situirani u generaciji i sa generacijom, oni su on. Takvim se pokazuju. Takvim ih prikazuje. Nisu sigurni u društvu, ali su sigurni u sebe. Uvek znaju šta hoće, a hoće šta im je dostupno. Hoće što im je nadohvat ruke, pa i zagrljaja. Karakteriše ih novi sarkastični romantizam. Ne mogu bez ljubavi, mada se u njoj smaraju. Ljubav im je tajna koja se deli. Vole se sa stvarima koje vole. Govore škrto, ali bez ostataka i prećutkivanja. Sve im je „podvučeno muzikom epohe”. Kuliraju, fejkuju i fircuju, ali i grizu. I kada ljube. Zato su i ranjivi. Svoje obrazovanje ne ističu, već podrazumevaju. Neka prepotentna snaga im je i u strahu od sopstvene krhkosti. Zato se njeni pripadnici osećaju razbijenim – u pojedince. Hrabri su i da zaplaču. Ove priče u prvom licu generacije, koja za svoj beznadežan društveni položaj nikoga ne krivi, a sebi ne oprašta, u kojima se ljubavlju spasava, kipe od poezije i erotike, kao ispevane priče i ispričane pesme. Da bi se izbegle: sladunjavost poezije i bizarnost erotike, priče su ispisane svedeno u poetički neočekivanim ali veoma efektnim paradoksima, poentirajući skoro svaku. Paradoksi su uvek dobra intelektualna odbrana ranjivih, pa su to i u ovim pričama. Međutim, u ovim pričama paradoksi neočekivano pokazuju i pravu meru ljubavi.
Dar za paradokse je zaista redak dar. Ovladavanje njima traži punu saglasnost intelektualne snage i umetničke veštine, što je autor ove knjige upečatljivo postigao.

Milovan Vitezović