Džordž Martin rođen je 1948. u Nju Džersiju. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970., prodavši priču za strip "Heroj". 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Northwestern. Nekoliko sledećih godina radio je pri administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao.Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad, Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike.1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala "Zona sumraka", konsultant na scenariju za "Lepoticu i zver", producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je američkog udruženja SF pisaca.
PROLOG
Dan beše siv i surovo hladan, i psi nisu mogli da nanjuše miris.
Velika crna kuja jednom je onjušila tragove medveda, ustuknula, i kukavno se odvukla natrag u čopor, podvijenog repa. Psi su se nesrećno tiskali kraj obale reke, šibani vetrom. I Čet ga je osećao kako seče kroz slojeve crne vune i tvrde kože. Bilo je prehladno i za čoveka i za životinje, ali iz te kože nisu mogli. Usta mu se zgrčiše, i on oseti kako mu čirevi po obrazima i vratu bukte, crveni i upaljeni. Trebalo je da budem na Zidu, da pazim na proklete gavranove i ložim vatru za starog meštra Emona. Kopile Džon Snežni mu je to oduzeo, on i njegov debeli prijatelj Sem Tarli. Oni su bili krivi što je tu, što stoji smrznutih jaja s čoporom pasa, duboko u Ukletoj šumi.
„Sedam mu paklova!“ Snažno cimnu povoce, da privuče pažnju pasa. „Tražite, gadovi! To je medveđi trag. ’Oćete mesa? Traži!“ Ali su se psi samo još više zbili, cvileći. Čet im puče kratkim bičem iznad glava, i crna kuja zareža na njega. „Pseće meso će biti jednako ukusno kao medveđe“, upozori je on, a dah mu se ledio sa svakom rečju.
Lark Sestranin stajao je s rukama prekrštenim preko grudi, šaka zavučenih pod pazuha. Nosio je crne vunene rukavice, ali se uvek žalio da mu se prsti smrzavaju. „U majčinu, prehladno je za lov“, reče. „Jebeš tog medveda, neću da se zbog njega smrznemo.“
„Lark, ne možemo da se vratimo praznih šaka“, zabrunda Mali Pol kroz smeđu bradu koja mu je prekrivala skoro čitavo lice. „Lordu zapovedniku se to ne bi dopalo.“ Pod slomljenim, prćastim nosem visio mu je led i smrznute sline. Ogromna šaka u debeloj krznenoj rukavici čvrsto je stezala držalje koplja.
„Jebeš i Matorog Medveda“, kaza Sestranin, mršav čovek oštrih crta lica i nemirnih očiju. „Mormont će biti mrtav pre zore, zar si zaboravio? Koga briga šta se njemu dopada?“
Mali Pol zatrepta crnim očicama. Možda i jeste zaboravio, pomisli Čet; dovoljno je glup da zaboravi čak i nešto tako važno. „Zašto moramo da ubijemo Matorog Medveda? Zašto samo ne odemo i pustimo ga na miru?“
„Misliš da bi on nas pustio na miru?“ – upita Lark. „Loviće nas dok nas ne ulovi. Je l’ ti ’oćeš da te love, volino ona glupa?“
„Ne“, reče Mali Pol. „Neću da me love. Neću.“
„Znači, ubićeš ga?“ – opet će Lark.
„Hoću.“ Ljudeskara udari krajem koplja o smrznuto tlo. „Hoću. Ne sme da nas lovi.“
Sestranin izvadi ruke ispod pazuha i okrenu se Četu. „Ponovo ti kažem, moramo da ubijemo sve starešine.“
Četu je bilo muka da to više sluša. „O tome smo već pričali. Matori Medved umire, i Blejn iz Kule Senki. Grabs i Etan takođe, ko im je kriv što su izvučeni za stražu, Diven i Banen zato što su dobri tragači, ser Svinjče zbog gavranova. Niko više. Ubićemo ih tiho, u snu. Dovoljan je samo jedan vrisak, i bićemo hrana za crve, svi do poslednjeg.“ Čirevi su mu bili crveni od besa. „Samo uradi svoj deo posla, i postaraj se da ti rođaci urade svoje. I Pole, pokušaj da zapamtiš, treća straža, ne druga.“
„Treća straža“, reče krupni čovek kroz malje i smrznute sline. „Ja i Tihonogi. Zapamtio sam, Čete.“
Mesec će noćas biti mlad, a oni su namestili raspored straže tako da imaju osmoricu svojih ljudi na dužnosti, uz još dvojicu koji će čuvati konje. Bolja prilika od te neće im se pružiti. Osim toga, samo je pitanje dana kada će ih divljani napasti. Čet je nameravao da bude daleko kada se to desi. Nameravao je da živi.
