Okean iznenađenja

24.06.08

Verovatno najhalucinantniji strip autor urbane zbilje u nas, Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf (1963, Pančevo), svake sedmnice iznova zapanjuje i angažuje smisao za fantastičnu avanturu čitalaca Vremena, nudiće im dve nesvakidašnje stranice, uvek na potezu između opojne prošlosti ljudskih naselja i snoviđenja budućnosti istih, što se ljeskaju uzajamno, varajući oko i misli oko onoga šta doista pripada jednom a šta drugom i da li se stvarno mogu povući granice između tako paralelno postavljenih postojanja, s obzirom na hipnotička dejstva njihovih međusobnih fantastičnih klopki.

U Magacinu u beogradskoj ulici Kraljevića Marka 4, 25. juna biće, tako, otvorena izložba "Svet Aleksandra Zografa", koja u sebe uključuje izbor svih onih neobičnih predmeta i materijalnih dokumenata, koji su svojim originalnim poreklom i mestom otkrivanja podstakli nastanak pojedinih epizoda ovog serijala. Plus specijalne "kuvarice" umetnikove supruge Gordane Baste.

Čitaoci vaših strip kaiševa u Vremenu, svake sedmice uranjaju u svet snova, vaših i vaših prijatelja, ali još i više u misteriozan život nepoznatih ljudi, često i bez navedenog imena, na osnovu čijih sačuvanih fotografija ili književnih pokušaja vi oživotvorujete jedan specijalan svet - kada ste tačno tuđe uspomene uz svoje lične počeli da uvodite u sopstvene stripove?
- Od samog početka mog bavljenja stripom, to su bili nešto kao autobiografski zapisi, preoblikovani u priče u slikama. Zbog toga sam i "kreirao" lik koji se često pojavljuje u mojim stripovima, a koji je zapravo autoportret, nešto kao zamena za ulogu naratora u književnom delu. Koliko god volim da se bavim autobiografskim stripom, takođe volim da čujem ono što drugi ljudi govore, i da zatim njihove beleške ili ispovesti pretvaram u stripove. Tokom vremena, naročito sam razvio interesovanje za zaboravljene književne napise i novinske članke, pa i za beleške anonimnih ljudi. Počev od 2003, kada je nedeljnik Vreme počeo da redovno objavljuje moje stripove, bio sam primoran da se prilagodim potrebi da stalno tragam za novim materijalima. Tako da se moj život danas prilagodio tome da tragam i da crtam beleške o traganjima i o pronalascima, i tako svake nedelje ispočetka. Pre toga sam svoje radove objavljivao u zbirkama stripova i u časopisima koji ne izlaze u nedeljnom tempu, tako da sam stripove kreirao mnogo sporije i opuštenije. Budući da pored nedeljnog stripa u Vremenu i dalje objavljujem svoje radove u knjigama stripova i u časopisima (uglavnom) u inostranstvu, i da često izlažem, može se reći da sam prilično aktivan, ponekad na ivici izdržljivosti.

Buvlje pijace, ulica, arheološka nalazišta, putovanja u različite evropske gradove - sve se to najzad u vašoj umetnosti ispostavi kao svojevrsna privatna zbirka iz davnina?
- Mene prošlost uzbuđuje svojom misterijom, ona je uvek uznemirujuća, podseća na našu konačnost, a proces otkrivanja i dešifrovanja onoga što je iz te prošlosto ostalo uvek je uzbudljiv scenario za strip. Zato često "kopam" za materijalom, ponekad kopam po knjigama, a ponekad kopam doslovce, ili razbijam kamen, da bih u njemu tragao za fosilima, o kojima ću nacrtati strip. Naročito volim da njuškam po buvljim pijacama, koje su neka vrsta vašara kolektivnog nesvesnog. Pri tom me uopšte ne interesuje kultura bogatih kolekcionara - kupujem samo jeftine stvari, takoreći đubre.

Na izložbi "Svet Aleksandra Zografa", od 25. juna do 9. jula, publika u Magacinu, u Kraljevića Marka 4, videće unekoliko zanimljive eksponate?
- Pored originalnih crteža iz stripova, biće tu i delova mojih ličnih kolekcija, kao što su kolekcija fotografija nepoznatih, dakle fotografija koje sam uglavnom sakupio na buvljim pijacama. Zatim, kolekcija crteža i predmeta inspirisnih likovima Volta Diznija, sve kreacije običnih ljudi, ponovo artefakti sa buvlje pijace, neki od njih potiču još iz tridesetih godina. Pravo je čudo kada vidite koliko je naš narod sklon popularnoj kulturi, recimo, u blizini Bajlonijeve pijace pronašao sam jednan uljem naslikan prikaz Miki i Mini Maus, nastao tridesetih, pravo pop-art delce nastalo u ovoj našoj bre ruralnoj Srbiji, pre nego što je pop-art uopšte i nastao. Uglavnom, ideja izložbe je da prikaže moju sliku sveta, a ne samo moj umetnički rad, a pri tom sve prilično nepretenciozno, skoro kroz šalu.

Da li se ljudi, prodavci ili vlasnici neobičnih predmeta koje izlažete ovom prilikom kao materijal za svoju imaginaciju i inspiraciju i koji vam skreću pažnju, čude kad neko pokazuje interesovanje poput vašeg i da li im objašnjavate šta dalje s tim činite?
- Ne, ljudi koji to prodaju najčešće su preprodavci, koji su te predmete ili knjige ili časopise ili šta već, negde pronašli i zatim izneli na buvljak. Njih uopšte ne interesuje šta ću ja da radim s time. Ne sećam se da sam uopšte sreo nekoga ko je prodavao vlastite stvari ili fotografije. Mislim da najčešće ti predmeti dospeju na buvljak tako što rodbina baci uspomene na svoje pokojnike, a zatim to neko izvadi iz kontejnera za đubre ili s nekog tavana. To je deo prirodnog kruženja u svemiru, pa niko ne bi trebalo da bude iznenađen (sem ako ne očekujete da ćete večno da živite), ali je ipak potreban nekakv talenta da bi se iz svega toga izdvojio materijal zanimljiv za scenario, inače biste kreirali svašta nešto koješta. Interesantno je da sam pronalazio čak i materijale koji su nekada pripadali poznatim ljudima, kao što su Ksenija Atanasijević, Oto Bihalji Merin, Miloš Đurić.

Svojevrsan dodatak vašoj izložbi čine vrlo specijalne vezene "kuvarice", čija je autorka vaša supruga - šta se na njima sve nalazi i zašto baš ova vrsta ručnog rada, ako postoji neki određeni razlog?
- Prema mojim crtežima, moja supruga Gordana Basta kreira vezove. Kuvarice su nastale kao izraz narodske, dakle demokratične umetnosti, negde u Nemačkoj ili Holandiji, verovatno u 18. ili 19. veku, i zatim su stigle čak i do Srednje Evrope i Balkana, i tu živele svojim potpuno autohtonim životom, i postale nešto kao deo folklora. Autorke kuvarica su žene iz naroda, koje su ponekad koristile šablone, a ponekad su stvarale vlastite kreacije. Naša ideja je bila da radimo nešto slično, da koristimo staru tehniku, ali i savremene motive. Ono što je zanimljivo jeste da su ti vezovi u celosti izrađeni rukom, kao i da je nemoguće izraditi ih brzo. Vi jednostavno morate da potrošite više dana, ponekad više nedelja ili meseci, da biste završili jedan rad. U današnje vreme brzine, to je neka vrsta meditacije.

Zorica Kojić