"Bog u nebesima zna: krvožednost je mojoj duši strana, a predstavu da ću pred Gospodom morati da odgovaram mislim da posedujem u strahovitom stepenu; pa ipak, ipak, hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem: Pali! ako sam se prethodno najbojažljivijom, najsavesnijom brižljivošću uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koje druge ljude, čak ni na koja živa bića osim na – novinare."
Teško je teže kritikovati štampu nego što je to učinio Sjeren Kjerkegor koji je ove rečenice upisao godine 1848. u svoj dnevnik. Filozof nije pred očima imao "Bild-Cajtung", već jedan satirični nedeljni listić koji je tada izlazio u Kopenhagenu pod imenom "Korsaren", i koji na današnjeg čitaoca, naviknutog na ubistva, pornografiju i paranoju, ostavlja gotovo idiličan utisak. Kjerkegor je sebe video kao žrtvu novinske kampanje koja ga je izvrgavala podsmehu. Karikature i trač priče u "Korsarenu", koje nam danas deluju više detinjasto nego opasno, njega su dovele u duboku egzistencijalnu krizu. Takozvani zdravi razum nije bila njegova jača strana, a da je put do pakla popločan tačno odmerenim presudama izgledalo mu je kao gotova stvar. Kjerkegora je novinarstvo dočekalo na nož. To je baš bio njegov način. Tako je iz najništavnijeg povoda dobio radikalan uvid: "Zaista, kada bi dnevna štampa, poput onih koji se bave drugim zanatima, morala da istakne svoj natpis, onda bi na njemu pisalo: Ovde se demorališu ljudi u najkraćem roku, u najvećim razmerama, za najjeftiniju cenu".
Kjerkegor je bio prvi koji je dobar vek pre nego što su masovni mediji uspeli da se sasvim razviju veoma oštro sagledao i naličje slobode štampe: "Dokle god postoji dnevna štampa", piše on, "hrišćanstvo je nemoguće". Ako ovu rečenicu prevedemo sa jezika religije na sekularizovanu terminologiju, ona ne znači ni manje ni više nego da je sloboda štampe nespojiva sa ljudskim dostojanstvom. "Bild-Cajtung" predstavlja najogoljeniji izraz ovog konflikta. (...)Sjeren Kjerkegor nije bio nikakav demokrata. Već sama ograničena javnost građanske epohe ispunjavala ga je užasom: "Potpuni publicitet sasvim onemogućava vladavinu. Jer svaka vlada zasniva se na misli da postoji nekoliko pojedinaca koji su uviđavniji od ostalih, i koji zbog toga mogu daleko da vide, tako da mogu da upravljaju; potpuna javnost, međutim, zasniva se na misli da svi treba da upravljaju". Ova misao "reakcionaru" Kjerkegoru izgleda apsurdno. Zato za njega i nema dileme oko slobode štampe; on je ne smatra samo štetnom već i suvišnom. Budući da u njegovim očima ona baš ničemu ne doprinosi, pitanje da li je njena "cena" moralnog prljanja opravdana uopšte se ne može postaviti. On se bez okolišenja zalaže za cenzuru; njegov recept glasi: zabraniti i kažnjavati. "Vlada ne može da zabrani saopštavanje govora, to je Božji dar; ali bi i te kako mogla da zabrani dnevnu štampu zato što je ona i suviše čudovišan medij saopštavanja. Može joj se dozvoliti da objavljuje oglase, ali nikako razmišljanje. (...)Jedna je stvar - i to najlakša na svetu - braniti slobodu ispoljavanja mišljenja protiv slepe revnosti ovog filozofa, pozivati se na vitalnu političku funkciju da se brani od svakog zahvata vlasti; a druga je stvar slegnuvši ramenima na Kjerkegorove uvide preći na dnevni red. Jer, ovaj beskrupulozni reakcionar bacio je proročki pogled na mračnu stranu jedne slobode koja je liberalnim nosiocima progresa i suviše dugo važila kao besplatno dostignuće. Nije ovde važno oprostiti se od slobode medija, već od oreola što ga je na tu slobodu postavio devetnaesti vek. Jer ona nije samo dobro delo već i zahtev, i moramo je ne samo braniti, moramo je i podnositi, a to nije lako. (...) Uspeh "Bild-Cajtunga" je bez presedana. U zapadnom svetu ne postoje nijedne dnevne novine sličnog tiraža. (Samo sovjetska i kineska partijska štampa može da se pohvali sa više brojeva.) Sa svojih 5,5 miliona primeraka čudovište iz izdavačke kuće Špringer trijumfuje nad onima koji ga osporavaju. Kraj ove karijere nije na vidiku. Taj list je činjenica sa kojom Nemačka mora da živi; među institucijama ove zemlje on je možda jedina koju u najvišem stepenu stanovništvo odobrava. Čovek se čak mora upitati postoji li uopšte glas koji jasnije izražava svest i beslovesnost zapadnonemačkog društva. Sa tog stanovišta, sasvim je normalno što je jedan bivši glavni urednik ovog lista radio kao portparol vlade. Pod ovakvim okolnostima izraz "reprezentativna demokratija" dobija fatalan smisao: narod je svoj glas dao "Bildu".
