Ogledalce srpsko

17.08.07

Mediokriteti su neuporedivo brojniji i, po pravilu, drže se u masi. Talenat je redak i uvek je izdvojen - kao za odstrel, kaže pesnik Đorđo Sladoje

Đorđo Sladoje (1954) autor je desetak pesničkih knjiga među kojima su i „Dnevnik nesanice”, „Veliki post”, „Svakodnevni utorak”, „Trepetnik”, „Plač Svetog Save”, „Petozarni mučenici”, „Daleko je Hilandar”... Poezija Đorđa Sladoja, zapisao je svojevremeno Mihajlo Pantić, lirsko je strujanje jezika u kojem damaraju nervi plemenskog kolektivnog pamćenja.
Ove godine Sladoje je dobio tri književna priznanja: Dučićevu nagradu, Žičku hrisovulju i nagradu „Jelena Balšić”. Žička hrisovulja će pesniku biti uručena u manastiru Žiča, u nedelju, 19. avgusta, na Preobraženje.

Da li se i danas radujete nagradama kao na početku karijere?
Sve što je u vezi sa Jelenom Balšić, Lazarevom kćeri, ili sa Jovanom Dučićem, našim najvećim lirskim pesnikom, ili pak sa Žičom, „majkom svih crkava”, trebalo bi da je, samo po sebi, od naročitog značaja. Razume se da nagrade koje nose njihova imena imaju za mene veliku važnost jer me „uveravaju” da nisam uzalud trošio „divit i artiju”, i održavaju me u matici srpske poezije, do čega je meni posebno stalo. Gledao sam pesnike, i veće i značajnije od mene, kako sa ushićenjem i dečijom radošću primaju ova priznanja. Radujem se i ja, kako ne bih, i drago mi je što nisam zaboravio da se radujem. A tuga što se mnoge stvari izvrgavaju u svoju grotesknu suprotnost - ide baška.

Važite za pesnika koji je prepoznao svoje epske pretke i na vreme sastavio svoj duhovni rodoslov. A u njemu su tradicija, kosovski zavet, pravoslavlje - odjeci deseterca?
Ne bih se protivio da mi je nekim slučajem u sluh udenut heksametar, da sam u svom duhovnom i književnom rodoslovu naišao na Šekspira, Puškina ili Helderlina. Ali, meni je u nasleđe (i na čuvanje) dato ovo što ste Vi lepo nabrojali - srpska tradicija i kultura čija je ključna tačka Kosovo, pravoslavna vera odnosno svetosavlje, vukovski jezik i deseterac... Pa iako sam u desetercu napisao najmanje pesama, on je i za mene „kalup osećajnosti”. Za razliku od većine mojih vršnjaka koji su silnu energiju potrošili da bi se svemu tome oduprli i narugali, da bi ga negirali i razgradili, ja sam se trudio da toj tradiciji pripadnem verujući da će „drevne nakupnine”, ako ih u pesmu prizovem, oživeti, a moje stihove osnažiti.

Pored detinjstva i zavičaja, neizbežne istorije pune stradanja, čest motiv u Vašim pesmama je i sudbina izbeglica. Ima li kraja našim seobama?
Izbeglice, prognanici, izgnanici, prebezi, apatridi, interno raseljeni, nestali... To su reči koje su se uveliko odomaćile u našem rečniku. Izgovaramo ih mehanički, statistički ravnodušno kao da se u njima ne kriju istinske ljudske drame. Ja sam dogurao do kanala Dunav - Tisa - Dunav, i dalje - nema se kud.

Prete nam i oduzimanjem Kosova?
Kažu da Finci imaju spomenik papuči, ali niko od njih ne traži da ga se odreknu, niko ne kaže da su mitomani koji treba da se suoče sa prošlošću. A nama otimaju i Kosovo i Metohiju i crkve i manastire... Naš je stih „Sila uzme zemlju i gradove...” Stih je naš, a sila je njihova. To otimanje dugo traje i ne treba sumnjati da će oni učiniti sve da nam Kosovo otmu - onako milosrdno, prijateljski, za naše dobro - što je, priznaćete, vrhunac jezuitske perverzije. Ali, kako se stvari oko Kosova dramatizuju, vidi se da ono nije samo za nas od sudbinske važnosti, već se vidi da je to jedna od nekoliko tačaka na kojima se testiraju dometi novog svetskog poretka i utvrđuju „pravci budućeg razvoja”. Da smo do Kosova, prethodnih godina i decenija, držali koliko sad, kad je gotovo izgubljeno, to se pitanje ne bi postavljalo ni u kafani, kamoli u Savetu bezbednosti.

Ne trčite za pesničkim modama: poništavanju pesme, ruganju poeziji, obesmišljavanju stiha. Vaša pesma, i kad nije rimovana, ima muziku, ritam, jeste - pesma?
Razaranje moralnih, idejnih i estetičkih sistema, te demitizacija i desakralizacija po svaku cenu - sve je to ostavilo ozbiljne posledice na duhovno stanje i duševno zdravlje modernog čoveka. Ni poezija ni pesnici nisu pošteđeni. Zaista bi se, s mnogo razloga, moglo govoriti i o poništavanju pesme i obesmišljavanju stiha i ruganju samom pesničkom činu, o razaranju duhovne poetske osnove, o nasilju nad jezikom, o kultu ružnog, mračnog i bizarnog i nizu drugih stvari koje čitaoca odvraćaju od poezije.

Klasična umetnost, pa i klasične forme pevanja, kao da izumiru. Da li će netalentovani pobediti talentovane?
Ne znam hoće li pobediti, ali je jasno da su već dugo u vođstvu i to sa velikom razlikom. Netalentovani tj. mediokriteti su neuporedivo brojniji i po pravilu se drže u masi; talenat je redak i uvek izdvojen - kao za odstrel. Mediokriteti održavaju život, a talenat pokušava da ga simbolički osmisli i tako učini podnošljivijim. I kad pobeđuje, netalenat zna da to nije dovoljno. On teško podnosi pobede, teže nego talenat poraze, jer talenat crpe energiju iz poraza. Talenat je od Boga i zato je neuništiv, iako je potreba da se uništi bolji - jedan od snažnijih ljudskih poriva. Parafrazirajući onog Andrićevog čuvara ćuprije, mogao bih i ja da kažem - sve može biti, samo ne može biti da će nestati ljudi koji pišu pesme i onih koji će želeti da ih čuju i pročitaju.Trud je pesnički, a čudo božje

Pesma je „priziv tajnih sila”, „varnica nebeskog ognja”, a pesnik „tvorac mali najbliži božestvu”. U kakvom su odnosu Bog-pesnik-pesma?
Kad bismo sudili po broju pesama u kojima se pominje Bog i božji atributi, mogli bismo lako pomisliti da je srpska poezija puna sveštenika. A nije tako, jer mi, zapravo, istinski religioznog pesnika i nemamo. Ima, razume se, sjajnih pesama sa religioznim motivima koje su napisali Lalić, Bećković, Simović, Nogo, Tešić, Rakitić..., ali ima i mnoštvo rđavih, parazitskih stihova poput onih koji su, koliko juče, masovno pisani o Titu i samoupravljanju.
„Svaki čas svemir niče iznova”, kaže Dučić: svaki čas i u svakom bogougodnom činu, pa dakle i u pesničkom. Pesma je „proizvod truda i čuda”, govorila je Cvetajeva. Trud je pesnički, a čudo božje. Ali, velika čuda kao i velike pesme - retko se događaju.
Odnos Bog-pesnik-pesma, mogao bi se, uz pomoć Slavka Gordića, označiti kao „razmena darova”. S tim što je naš udeo u toj razmeni mali, neznatan. Ali, tako je Bog dao. Hvala mu i na tome.

Zoran Radisavljević

27.04.07

Ovih dana, jedna za drugom, pesniku Đorđu Sladoju (1954) iz Vrbasa dodeljene su dve književne nagrade za celokupni pesnički opus:novoustanovljena, “Jelena Balšić” Crnogorsko-primorske mitropolije sa Cetinja i “Jovan Dučić”iz Trebinja, od Dučićevih večeri poezije.Sladoje je autor deset pesničkih knjiga, dugogodišnji je sekretar Festivala poezije mladih u Vrbasu, pokretač i urednik tamnošnjeg književnog časopisa “Trag”. Književna kritika smatra da suvereno vlada formom i najboljim nasleđem moderne lirike. U obrazloženju za priznanje koje nosi Dučićevo ime, navodi se, između ostalog, da je Đorđo Sladoje istinski nastavljač najčistije lirske niti srpskog pesništva, stvaralac tananog i svestranog osećanja tradicije i potpuno prepoznatljive duševnosti.

Nagrada “Jelena Balšić”, ustanovljena u spomen na pesnikinju, vladarku i ćerku kneza Lazara, dodeljivaće se bijenalno, a “Jovan Dučić”, svake treće godine. Sladoje kaže da su ga oba priznanja veoma obradovala, kao i učešće na Dučićevim večerima poezije u septembru.

Kakve su moći poezije danas, u vremenu brzog življenja i još bržeg komuniciranja?
- Poezija poodavno ne govori iz centra sveta, ona je grubo odgurnuta na marginu kulturnog i književnog života - kaže Sladoje. - Ali i odatle, sa margine, ona još uvek ima šta da kaže savremenom čoveku, samo kad bi ovaj imao vremena, volje i sluha da je čuje. Možda zvuči paradoksalno, ali meni se čini da poezija po svom sažetom, metaforičkom, da ne kažem šifrovanom izrazu i nije nespojiva sa savremenim, elektronskim formama komuniciranja.

Večni duh mladosti i poezije

Vi ste sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu koji se ove godine održava 39. put. Šta nam poručuje dugo trajanje ove manifestacije? Da li ste razmišljali o promeni predznaka “jugoslovenski”?
- Za proteklih četrdeset godina promenilo se skoro sve i propalo čak i ono za šta smo verovali da je neuništivo, a pretekla je nekim čudom jedna pesnička manifestacija. Možda je vrbaski festival spasio upravo taj dobri i večni duh mladosti i poezije, ona nepresušna svežina sveta o kojoj govori Matić, mada ni napor vrbaskih kulturnih poslenika u svemu tome nije zanemarljiv.
Kako mu drago, tek festival u Vrbasu je nadživeo čak i državu čije je ime nosio.Savet Festivala uklonio je taj ugašeni atribut tako da je ostao “samo” Festival poezije mladih koji će se ove godine, trideset i deveti put održati od 15. do 19. maja. Na festivalski konkurs javilo se stotinak mladih pesnika, a njih desetak, kako to obično biva, zaslužuje punu pažnju i podršku.

Osnovni nesporazum između poezije i savremenog sveta je mnogo složeniji i ozbiljniji, poezija je zagledana u dubine čovekove duše i visine duha, nju zanimaju teška sudbinska pitanja smisla ljudske egzistencije, dok savremeni svet umrežen, da ne kažem ulovljen, klizi po nesigurnoj površini. Poezija i drugi oblici umetničkog stvaralaštva spasavaju nas od potpunog pada u sveopštu prozu. Poezija, da budem patetičan,čuva dušu. A duša je veća od sveta, kako kaže jedan mudrac.

Iza vas je deset pesničkih knjiga kojima ste, pretpostavljam, stekli pravo da savetujete mlade pisce.Traže li oni savete i šta im preporučujete?
- Sve češće sam u dilemi da li da ih bodrim ili da ih nagovaram da odustanu na vreme, dok ih pesma skroz ne uhvati pod svoje. Jer, ko danas pokušava da uđe u književnost, nailazi na bezbroj problema, od kojih oni stvaralački svakako nisu najteži.
Mlad pesnik može nekako da pronađe nešto novca i da štampa knjigu, ali nju uglavnom nema ko da čita, niti da o njoj piše. Knjižari više ne prodaju ni pesničke knjige živih klasika, a kamoli početnike i sve to pod sumnjivim izgovorom da se poezija danas ne čita. Meni ta tvrdnja više zvuči kao preporuka. No,bez obzira na nezavidnu poziciju i poezije i pesnika, na otpore i podozrenja, na rđavu akustiku – na gluvilo u koje padaju pesničke knjige, stihove će i dalje pisati oni koji imaju potrebu da sliku sveta oblikuju u jeziku .
Možda to nije najuzaludniji posao koji ih je mogao zapasti. Za mladog pesnika je,čini mi se, najvažnije da na vreme prepozna meru i karakter dara koji mu je Bog dao i da u izrazu pronađe sopstveni ton, onu samo njegovu nijansu.

Šta čitate ovih dana, a šta vrednujete kao neprolazno štivo?
-Ne mogu se pohvaliti nekim naročitim čitalačkim učincima u poslednje vreme. Uređivački poslovi u časopisu “Trag”, pripreme Festivala i drugi svakodnevni poslovi odvlače me od čitanja.Stigao sam, ipak, da pročitam studiju Čedomira Popova „Velika Srbija“ i novu knjigu autobigrafske proze Danila Nikolića “Crta za sabiranje” i još ponešto, uzgredno i fragmentarno. Od neprolaznog štiva, kako kažete šta bih drugo preporučio nego Bibliju – gde god da se otvori.

Radmila Lotina