Odrazi u srebrnom ogledalu

02.10.13 Pravoslavlje

Reč na promociji knjige Vladimira Medenice Odrazi u srebrnom ogledalu, Đurina kuća, Beograd 2. 10. 2013

Počeo bih sa jednom kratkom istorijskom napomenom. U Srbiji između dva svetska rata, kada je kulturni, intelektualni i uopšte duhovni život doista bio na veoma visokom nivou, pojavila se grupa intelektualaca među kojima je Vladimir Vujić bio jedna od najistaknutijih ličnosti, a koji je poznat kao koautor knjige Novi humanizam i autor poznate zbirke ogleda Sputana i oslobođena misao (uzgred, čini mi se da bi i knjiga koja nas je večeras sabrala ovde takođe mogla da nosi isti naziv). Oni su, naime, osetili, imajući u vidu sa jedne strane sumrak zapadnog sveta (koji pak danas obitava u tamnoj noći) i sa druge iskustvo snage ruske religijske misli nastale pre oktobarske revolucije, da je došao pravi čas da se na evropskoj sceni pojavi jedna autohtona „slovenska misao“, autentična slovenska, ili ako hoćete srpska filosofija. Vujić u jednom svom programskom tekstu objavljenom u časopisu Narodna odbrana 1931. godine, piše nešto što bi, verujem, i Vladimir Medenica danas potpisao, pa bih ga sada citirao: „Slovenska misao, čista i kao takva duhovna, nosi sobom jednu želju, jednu nadu, jedan zamah duhovni. Ta misao znači duhovni preporod, napor za jednim takvim preporodom. I neka ne bude paradoks kada se govori o onim Evropljanima koji slovenski misle. Jer takvih ima; i njihova zajednica, nad krvlju, nad rasom, nad razdvojenostima svima i preko svih barijera, sačinjava elitnu duhovnu manjinu čijoj misli pripada neodloživo i neopozivo budućnost. Jer ako ima, opet to nije paradoks nikakav, slovenski mislećih, u Evropi, ima i evropski mislećih u slovenskim zemljama. Ali njihova nije budućnost.“ Ne bih dodatno komentarisao navedene reči, i upuštao se u prognoze vezane za budućnost evropskog mišljenja... Samo bih uzgred dodao da je bilo i onih koji su delali unutar tog duhovnog miljea tridesetih godina prošloga veka, a koji su srpsku misao poistovetili sa svetosavljem, pre svih, tu su Justin Popović i Nikolaj Velimirović, ali i npr. mladi profesor Miloš Đurić. Nažalost, taj projekat stvaranja autentične slovenske misli je osujećen promenom vlasti u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, koja je donela i jednu novu ideologiju. Nova jugoslovenska ideologija pokidala je i čvrste duhovne veze Srba i Rusa, i tek će krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina nekolicina istaknutih srpskih intelektualaca obnoviti interesovanje za rusku religijsku filosofiju, najpre malo diskretnije, preko velikih ruskih književnika, prvenstveno interesovanjem za reč i misao Fjodora M. Dostojevskog i dr. Među njima je akademik Nikola Milošević svakako najistaknutija figura... A u drugoj generaciji onih koji su se bavili ruskom religijskom filosofijom, i to mnogo direktnije i posvećenije, bio je i Vladimir Medenica.
Kada se pomene njegovo ime, ono što svako odmah ima u vidu jeste jedna karakteristika koja ga krasi, a koja je tako nesvojstvena filosofima naše epohe (ukoliko se vreme u kome živimo uopšte i može nazvati epohom...), a reč je o skromnosti. Vladimir Medenica je u početku svoj rad shvatao dijački. Naime, poput srednjovekovnih dijaka, on je marljivo prevodio, priređivao i izdavao spise ruskih filosofa i književnika, i tek ponekad pritisnut raznim povodima ili molbama saradnika i prijatelja, usuđivao se, ponavljam vrlo retko upravo zbog svoje dijačke skromnosti, da progovori ili napiše neki tekst o stvaralaštvu ruskih filosofa, književnika, slikara ili reditelja, u čiji je rad jako dobro upućen (Medenica je zasigurno jedan od naših vodećih poznavalaca ruske kulture u celini). Jedan deo tih napisa je sabran u knjizi Odrazi u srebrnom ogledalu.
Pošto nije prilika da se govori o svim aspektima dela Vladimira Medenice, sada bih se osvrnuo samo na jedno, čini mi se veoma važno, pitanje, koje glasi: Kako Vladimir Medenica pristupa tekstu, kako interpretira ruske religijske stvaraoce? Svako ko je čitao ili ko će čitati radove publikovane u pomenutoj knjizi primetiće da on nema tradicionalistički pristup tekstu, u smislu da na osnovu biografije autora, rekonstrukcije istorijskog, kulturnog ili političkog konteksta u kome je delo nastalo itd. interpretira konkretan tekst. Međutim, govoriti o „smrti autora“ koju imamo u poststrukturalizmu, u slučaju egzegeze Vladimira Medenice bilo bi ne samo ishitreno nego i u najmanju ruku neumesno. Zašto? Medenica je fjodorovljevac. Štaviše, jedan od radikalnijih fjodorovljevaca, i to ne samo kod nas (on je ovde, koliko je meni poznato, i jedini sledbenik Fjodorova); ne verujem da i u Rusiji ima filosofa čija je misao, kao što je njegova, tako čvrsto vezana za stvaralaštvo ovog slavnog rodonačelnika „ruske ideje“ (za razliku od Srbije, u Rusiji, naravno, postoji određen broj autora koji su vezani za delo Nikolaja Fjodorova). Imajući to u vidu, kod Medenice se sreće nešto što bi se moglo označiti ne kao „smrt“ već kao „vaskrsavanje autora“. Ovo je očigledno npr. iz onoga što je zapisao u jednom od tekstova koji su se našli u ovoj zbirci. Naime, pozivajući se na Fjodorova a ujedno ispovedajući i svoj stav, Medenica je zapisao: „[...] onaj ko iz knjige ne vidi autora, čija misao nije sposobna da sa samog dela pređe na autora, ne postupa normalno ni u intelektualnom ni u moralnom smislu, taj ne postupa sinovski. [...] prisustvo ličnosti u tekstu“, – nastavlja Vladimir Medenica – „ukazuje na ogromnu odgovornost čitaoca u odnosu na tekst koji je deo ličnosti, ali i na samu bit čitanja kao vaskrsavajućeg čina, čina koji oživljava, oslobađa onoga ko je ‘zatočen’ unutar korica svog vlastitog samosvedočenja. [...] Čitalac je odgovoran pred Istinom, pred Ličnošću, i postupaće sinovski samo ako u duhu zajedničkog dela učestvuje u vaskrsavanju autora teksta, tj. ličnosti koja se logosno samosvedoči“ (Odrazi u srebrnom ogledalu, str. 109).
Za sam kraj, rekao bih nešto upravo o tome kako sâm Vladimir Medenica „vaskrsava“ autore koje čita, odnosno o kojima govori i piše. (Inače, to oživljavanje autora u aktu tumačenja je, bar kako ja vidim te stvari, hermeneutički ideal koji je dostižan samo velikim umovima.) Naime, reč je o stvaralačkoj interpretaciji koja ne teži naprosto tome da dešifruje šta se krije iza reči nekog autora, ne, njen cilj je nešto što je daleko više od toga: ona teži tome da razotkrije fundamentalnu misao izloženu u tekstu ili slici, a koja je univerzalna, koja je relevantna za svako doba. Drugim rečima, kada Medenica tumači npr. Fjodorova ili Dostojevskog, a s obzirom na aktuelne probleme našeg vremena, on nam izlaže ne ono šta nama danas i ovde Fjodorov ili Dostojevski poručuju, nego ono što bi nam poručivali da žive danas i ovde. U tekstovima Vladimira Medenice o pomenutim velikanima duha, kao i o svima ostalima o kojima govori i piše, susrećemo ne njihovu naprosto prepričanu već ovaploćenu misao. Stoga, da tako kažem, da su Fjodorov i Dostojevski, ili Homjakov i Čehov, ili Maljevič i dr., rođeni u Rumi 1953. godine, da su studirali filosofiju kod prof. Branka Pavlovića, da danas žive na Zvezdari i da trolejbusom broj 28 putuju do centra grada, zasigurno bi govorili upravo ono što danas govori Vladimir Medenica inspirisan njihovim delom.

Blagoje Pantelić