Odakle dolaze dabrovi

01.03.14 e-novine.com

„Neću o Aušvicu“ već svojim naslovom upućuje na ironijsku retoričku strategiju jer nije moguće ne govoriti o najpoznatijem simbolu sistematskog i sistemskog zločina, mestu na kojem se do tada poznata civilizacija prosto urušila. Moguće je, naravno, zaćutati nakon Aušvica, prema čuvenoj i pogrešno tumačenoj Adornovoj sentenci, ali Matović naravno ne čini to. Njegovo odbijanje da govori o logoru smrti ne proizilazi iz njegove bezosećajnosti, iz činjenice da je bez obzira na sav užas, ova reč postala prazan označitelj

Vladimir Arsenić

Logika količine teksta kaže da bi u odnosu na prozaiste pesnici trebalo da izbacuju neuporedivo više knjiga. Naime, u čitavoj zbirci poezije ima otprilike onoliko reči koliko je potrebno da se napiše kratka priča. Ipak, pravi pesnici, a takvih je u Srbiji, a bogami i u svetu veoma malo, objavljuju relativno retko, kao da se drže onog Horacijevog saveta iz Ars poeticae o odlaganju rukopisa na sedam godina. Naravno, protok vremea u dvadeset prvom veku ne dozvoljava ovakvu pauzu, ali ispada da je vreme zrenja zbirke poezije ipak neuporedivo duže od nastanka zbirke pripovedaka i/ili romana.
U tom smislu ne iznenađuje što je jedan od najtalentovanijih pesnika mlađe generacije Petar Matović napravio pauzu od četiri godine između dve zbirke pesama. Usput budi kazano, o pojmu mladosti unutar polja srbijanske književnosti bi trebalo raspravljati. Prisustvovao sam 1992. godine tribini na kojoj je David Albahari kojem je tada bilo 43 godine proglašen za mlađeg pisca. Matović je rođen 1978. godine i danas, ako me matematika ne vara, ima 36 godina i ni prema jednom standardu ne spada u mlade ljude, ali u književnosti je on još dječarac. Kako bilo, Odakle dolaze dabrovi (KCNS, 2013) je Matovićeva treća po redu zbirka poezije i odmah da kažem odlična je. Njegovo poetsko sazrevanje u odnosu na ono što je napravio u Koferima Džima Džarmuša je očigledno i, iako mi se čini da prošlogodišnja zbirka počinje nekako usporeno, odnosno da su prve dve tri pesme za nijansu slabije, ono što nas čeka tokom zbirke je zaista izvrsno.
U čemu se ogleda sazrevanje? Najpre u ujednačenosti ciklusa. Kao i u prethodnoj zbirci, i u Dabrovima Matović knjigu deli na tematske celine, međutim, sada su prelazi među njima nijansiraniji i čitava zbirka ima jedinstvenost i koherentnost. Od prve do poslednje pesme oseća se jedinstvena namera i kontrolisani „red vožnje“. Namerno koristim ovu metaforu jer ona je na neki način ključna za zbirku u kojoj je jedan od centralnih lajtmotiva crvena kapa otpravnika vozova. Već sam naslov zbirke koji se može čitati i kao pitanje i kao tvrdnja upućuje na određenu vrstu izmeštenosti, dislokacije, iščašenja. I zaista, dobar deo pesama govori o odlascima i dolascima, odnosno o stanju subjekta u kretanju ili bi možda bilo preciznije reći da se u pesmi govori o saobraćanju, o dijalogu koji je i fizički (udvojenost koja se prevladava kretanjem) i kulturni između grada i sela, između centra i provincije, između statičnosti i dinamike, između ovog ovde i onog tamo, između prošlosti i sadašnjosti. Ovi suprotstavljeni parovi mogu se nizati unedogled upravo stoga što su Matovićeve slike cirkularne, vrtložne i na neki način čitaocu pokušavaju da pokažu u kojoj meri je kretanje suštinski unutrašnje bez obzira kojim se sredstvom prelaženja daljina koristili u stvarnosti.
Ako je moguće da jedna pesma obeleži čitavu zbirku, ako je dovoljno da „imate hit“ da bi zbirka bila ubedljiva, onda je Petar Matović i to postigao. Pesma koja nosi naziv Neću o Aušvicu, po meni, predstavlja iskorak iz tipične teksture ove zbirke, ali upravo stoga predstavlja onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo, jedno od sidrišta koja otkrivaju konglomerat značenja kojim se zbrika diči. Konačno, ona predstavlja i jedan do ključeva za razumevanje i tumačenje čitave zbirke koja se u njoj ogleda i demistifikuje. Neću o Aušvicu već svojim naslovom upućuje na ironijsku retoričku strategiju jer nije moguće ne govoriti o najpoznatijem simbolu sistematskog i sistemskog zločina, mestu na kojem se do tada poznata civilizacija prosto urušila. Moguće je, naravno, zaćutati nakon Aušvica, prema čuvenoj i pogrešno tumačenoj Adornovoj sentenci, ali Matović naravno ne čini to. Njegovo odbijanje da govori o logoru smrti ne proizilazi iz njegove bezosećajnosti, iz činjenice da je bez obzira na sav užas, ova reč postala prazan označitelj. U tom smislu, Matović u pesmi hrabro citira američku studentkinju koja nakon posete logoru i svojevrsnog photo sessiona kaže It was fun. Jer Aušvic je postao to, turistička atrakcija, mesto koje više ne upozorava ni na šta, mesto čije pouke smo sasvim svesno izvitoperili, čije smo dignitet i strahote prepustili spektaklu, medijima, od svega toga napravili biznis. Ne kaže se džabe „There is no business like Shoah business“. Zgađenost, međutim, govornika u pesmi Neću o Aušvicu ne potiče samo od činjenice da je zaprepašten količinom uprizorenja smrti koja se pretvorila u prazan spektakl, svojevrsni theme park, već od stida koji se javlja pri pomisli na zavičaj. Od i zbog tog sećanja govornik u pesmi mora da zaćuti.

Sada živim u Krakovu, svuda su
suveniri. Neću o Aušvicu. Kada
pomislim na zavičaj, zaćutim.

I to je suština. To je na neki način ponavljanje onog Dežulovićevog „mene baš krenulo“ iz „Za Theodora“, iako je sav užas stao u četiri reči zbog dvostrukog eksponiranja, odnosno zbog korišćenja tako pregnantnog simbola kao što je Aušvic. U ovom ćutanju je sadržano sve ono što se događalo u zavičaju u devedesetim i sve ono što ne umanjujući zločine u Holokaustu, tera pesnika da o njima progovori, a da o najpoznatijem logoru smrti ćuti. Jer naša je moralna obaveza da govorimo o onome što se dešavalo u „našem dvorištu“, o zločinima koji su činjeni u naše ime.
Upravo to osećanje sramote o zavičaju osnovna je raspolućenost zbirke. Naime, zavičaj nije moguće izbrisati, makar u onom smislu u kojem vam on pripada kao sećanje, kao nostalgija, a opet od njega je potrebno pobeći, što dalje, tamo odakle dolaze dabrovi, tamo gde će se život možda odvijati u prividu kakve takve normalnosti koja neće biti opterećena svim onim što je zavičaj učinio na samoprljanju i samoponištenju.
Ovom zbirkom Petar Matović je potvrdio da je jedan od najvažnijih glasova savremene srbijanske poezije koja nije poza i tlapnja. Naprotiv, radi se o pesniku kojem je svest o stvarnosti jednako važna kao i ona o tekstualnosti, a to je kombinacija koja zaslužuje svako poštovanje.