Odabrane drame ll

16.06.05

Ja pišem kad vozim kola. Pamtim rečenice i slike. I sigurno je da ću u Portugaliji sresti nekoga, videti nešto što je za moj posao dragoceno

Uprkos tome što će uskoro da bude ambasador Srbije i Crne Gore u Lisabonu (Portugalija) Duško Kovačević (56), naš najznačajniji dramski pisac, neće još napustiti položaj direktora „Zvezdara teatra”. Nije to onaj slučaj kada se iz sujete, ili iz drugih potreba, gomilaju funkcije, već želja da se završi započeto i sprovede u život planirano.

Tvorac „Maratonaca”, „Radovana Trećeg”, „Balkanskog špijuna”, „Profesionalca”, scenarija za filmove „Andergraund”, „Ko to tamo peva”, „Poseban tretman” i vlasnik više od 20 000 linkova na svetskoj Internet mreži, na pitanje – da li ima naslednika u „Zvezdara teatru” – odgovara:

– U “Zvezdari” smo planirali rad, repertoar i sve ostalo – zajedno. Inače, svestan sam novih okolnosti i svojih godina. I zato pokušavam da na bezbolan način dovedem ovde što je moguće mlađe ljude. Znam kako ta primopredaja može biti teška i nezahvalna. Bio sam svedok toga i u „Ateljeu” i u Jugoslovenskom dramskom. Primopredaja može da se obavi na rez, skoro revolucijom, ali može i elegantno da se uradi. Ja sam se odlučio za ovu drugu varijantu. Iz više razloga.

Koji su to razlozi?
– Čekamo razvoj pregovora o izgradnji zgrade „Zvezdara teatra”. Kad to bude u realnoj, ozbiljnoj fazi, tada ćemo da sednemo i razmišljamo o novim ljudima, ali ne o jednom čoveku nego o dvadesetak mlađih ljudi. Oni će morati da krenu iz početka jer će tu biti nova, najsavremenija tehnologija, približna filmu. I to je dobro. Scenografija se polako povlači u korist svetlosnih zavesa, kulisa i efekata. To ćemo mi verovatno imati. Naravno, ako bude sve po planu. Novi ljudi će raditi scenske, svetlosne scenografije, a da bi to uradili na pravi način moraće da prođu kroz ozbiljnu obuku.

Za koliko sve to može da se završi?
– Gradnja je planirana 18 meseci ili najviše dve godine. Bar tako piše u svim ugovorima.

Kako ćete sve to da pratite iz Lisabona?
– Moja obaveza kao ambasadora jeste da u Beograd dolazim dva-tri puta godišnje zbog posla. Zatim je tu i godišnji odmor koji uvek mogu da iskoristim kao radni. Na slična pitanja obično odgovaram: iz Lisabona mogu, kad je to stvarno neophodno, da stignem brže nego autobusom iz Niša, a o vozovima da i ne pričam.

Možda se, u tako organizovanim putovanjima, neće ni primetiti da ste u Lisabonu?
– Ubeđen sam da neće biti problema, jer već imamo nekoliko dugovečnih predstava, a za jesen su u planu još tri. Život pozorišta nikad nije zavisio samo od jednog čoveka.

Koliko je za vas posao, pre svega pisanje, naporan rad, a koliko zabava?
– Reći ću vam iskreno. O tome sam često razmišljao, a možda je ovo, ujedno, i savet mladim ljudima koji misle da se bave pisanjem. Zapravo, o tome sam pričao studentima dok sam, jedno vreme, bio na Akademiji. To je izuzetno težak i nezahvalan posao. To je jedna vrsta rudarskog rada. Nema tu mnogo zabave. Pisac mora ni iz čega, iz vazduha, sećanja, od emocija, od priča koje je čuo, od uhvaćenih replika, razgovora, pročitanog, viđenog, intuitivnog, da pravi žive ljudi koji su „u prvoj ruci” skice, a tek onda, kao na platnu, dodaju se boje, senke, treći plan. Ne znam, pošteno govoreći, koliko sam darovit, a koliko vredan. Mislim da sam upornim i velikim radom preživeo sve ove godine.

Da li ste zbog toga češće odvojeni od porodice, prijatelja?
– Imao sam sreću da mi je porodica dosta pomogla jer sam veliki deo života proveo u kući. Pisanje je, zapravo, teška administracija. Tu ste sopstveni službenik u sopstvenom preduzeću i, usput ste, sopstveni vozač, i direktor, i portir, i sopstveni uspeh, i sopstveni neuspeh. Ne mogu da se ljutim ni na koga ako uradim nešto loše. Porodica mi je pomogla dosta, tako što me je zamenila u poslovima koje bih, inače, morao sam da obavim. Jednom rečju, to je izuzetno dosadan, usamljenički, asocijalan posao koji se kasnije, pod svetlostima reflektora, stvarajući privid i iluziju raskoša, vidi kao glamur, kao savršena slika, koje nije bilo dok se radilo u radionici, prostoriji nalik na jednu malo veću šupu.

I “Zvezdara teatar” će, verovatno, jednoga dana da bude privatno pozorište. Šta mislite o privatizaciji u ovoj zemlji?
– Imam u „Profesionalcu” jednu priču o tenderima, o privatizaciji, o štrajkovima i svemu ostalom što nas prati. Trebalo bi u Evropsku uniju da uđemo što pre, ali pod jednim uslovom, ako za to budemo mogli da se izborimo, naravno, ako mi uopšte budemo u situaciji da se pitamo. Morali bismo da sačuvamo osnovne vrednosti koje su dragocene i koje su, zapravo, ukras ovog sveta. Svaki narod ima neku svoju specifičnost, neko svoje obeležje, počevši od načina govora, života, hrane, muzike i svega ostalog... Biće tužno i žalosno ako ta buduća Evropska unija bude strogo uniformisana, ako svi budemo jeli istu hranu, pili isto piće, oblačili se isto i pevali iste pesme uz rad na istim poslovima... Do privatizacije će neminovno doći. Jer, kao što znate, „društveno nije ničije”. Čovek ima potrebu da to nešto svoje održava, brine o tome, čuva, pazi, radi i sve ono što, inače, ne poštuje, kada je takozvano državno.

Odlazite u Portugaliju. Na šta mislite kad izgovorite ime ove zemlje?
– Pre svega na velike pomorske podvige, na osvajanje sveta, uz pomoć brodova u vreme kada se plovilo na vetar. Zatim na kulturu koja je proizašla iz tog sveta vezanog za more, na fado muziku, svojevrstan, sjajan bluz i na fudbal, velike uspehe u tom sportu, narod koji obožava tu igru i igrače koji su obeležili istoriju tog sporta, pre svega tu mislim na Euzebija.

Da li će posao ambasadora da vas odvoji od pisanja, da li će vam u Lisabonu biti dosadno?
– Ne sećam se nijednog dana kad mi je bilo dosadno. Toga se ne sećam bar poslednjih 30-ak godina. Uvek sam u poslu koji završavam ili koji počinjem. I zato će mi u Lisabonu i Portugaliji biti zanimljivo da, iz jednog drugog ugla, vidim i sebe i svet. Profesionalni pisac je, zapravo, kao lovački pas, u stalnoj potrazi za plenom koji mu beži, izmiče, ali se nada da će ga jednog dana uhvatiti. Razlika između profesionalnog pisca i amatera je što profesionalni pisac mora da piše, a amater piše kada ima vremena. Ja pišem kad vozim kola. Pamtim rečenice i slike. I sigurno je da ću u Portugaliji sresti nekoga, videti nešto što je za moj posao dragoceno.

Mihiz je najumniji Srbin

O svom mentoru i iskrenom prijatelju, pokojnom književniku Borislavu Mihajloviću Mihizu, Dušan Kovačević kaže:
– Ko je znao Mihiza, ko je bio blizu njega, ko je imao priliku da ga duže sluša, može sigurno da posvedoči da je bio jedan od najumnijih ljudi ovog naroda. Mihiz je imao priliku da sretne skoro sve bitne, važne ljude iz prošlog veka. Wegovo poznavanje sveta, života, literature, mentaliteta ovog naroda, istorije i kulture je bilo neprocenjivo. Drugi ljudi koje sam upoznao bili su posvećeni svojim poslovima. On je, nekim čudom, o mnogim stvarima znao izuzetno mnogo. Jedan je od najdragocenijih ljudi u mom životu. Žao mi je što je ovaj svet napustio sa gorčinom, sa željom da ga se negde tamo gore više i ne seća. Mada je govorio da ima manjak emocija, emocije su ga, zapravo, slomile.

Slavko Trošelj