Stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. godine, izazvalo je temeljne promene u kulturnom životu - u sprezi sa velikim potresima Prvog svetskog rata, padom ruske, nemačke i austrougarske imperije, Oktobarskom revolucijom i, razume se, naglim širenjem novih umetničkih i estetičkih ideja na internacionalnom planu, kao i (kratkotrajnom) verom u mogućnost stvaranja zajedničke i jedinstvene jugoslovenske kulturne scene. Istina, jugoslovenska kultura i umetnost nisu bili proklamovani ni u jednoj od formiranih Jugoslavija, ni posle Prvog, ni posle Drugog svetskog rata, niti je stvaranje jugoslovenske nacije i njene kulture bio njihov cilj. Međutim, težnja za međusobnim upoznavanjem i zajedničkim delovanjem postojala je i pre stvaranja nove države, još od samog početka XX veka, kada su umetnici organizovali šest Jugoslovenskih izložbi u Beogradu 1904, 1912. i 1922, jednu u Sofiji 1906, jednu u Zagrebu 1908. i, poslednju, u Novom Sadu 1927. godine. Istoriografija je konstatovala da su "usmerene ka političkom ujedinjenju jugoslovenskih naroda, izložbe ovog perioda bile i znak opšteg raspoloženja da se ostvare kulturna saradnja i stvaralački preporod"[1]. Ove manifestacije nastavile su se u vidu redovnih prolećnih izlaganja jugoslovenskih slikara, vajara, grafičara i arhitekata u Beogradu između 1929. i 1940. godine. Na evropskom planu, hrvatski vajar Ivan Meštrović već je 1911. godine izlagao svoj Kosovski ciklus u Paviljonu Kraljevine Srbije na Međunarodnoj izložbi u Rimu; 1919. godine u Parizu, a kasnije u više navrata i u drugim zemljama, na velikim svetskim izložbama pružena je prilika da se mlada zajednica potvrdi na umetničkom planu. Posle Drugog svetskog rata, počev od 1961. godine, organizovano je sedam Trijenala jugoslovenskih likovnih umetnosti, a sve do raspada zemlje, 1991. godine, priređivane su širom sveta izložbe jugoslovenske umetnosti, češće obeležene političkim stavovima i interesima nego estetskim kriterijumima. S druge strane, iako nikada nisu predstavljali glavne i zvanične struje naše umetnosti, pripadnici avangardnih tendencija dvadesetih i tridesetih godina težili su da pokriju široki jugoslovenski prostor koji su osećali kao otvoren, celovit i jedinstven. Po sopstvenom nahođenju (ili pod prinudom društvenih i političkih prilika) birali su mesta svoga boravka i delovanja od Ljubljane do Zagreba i Beograda, bili dobro obavešteni, kritički neopterećeni, delovali i pisali o svim sredinama sa visoko postavljenim i beskompromisnim kriterijumima.
Sam početak dvadesetih godina obeležen je naglim i pravovremenim usponom naše kulture, posebno likovne, ka novim, univerzalnim dometima, kojima se težilo zbog osećanja pripadnosti evropskom prostoru. Ali, istovremeno, pojava avangardnih pokreta u Jugoslaviji može se protumačiti i kao potreba mladih, buntovnih stvaralaca da se suprotstave dominantnoj ulozi građanskih institucija, koje su negovale umerenu liniju modernizma i koje su tradicionalno i, često, nekritički prihvatale uzore bečkog, minhenskog ili, kasnije, pariskog kulturnog i estetskog ustrojstva.
Avangardni pokreti, zenitizam, dadaizam i nadrealizam, rođeni su u znaku borbe protiv tradicije i njenih umetničkih kanona, protiv građanskog društva i njegovih kriterijuma, a, u krajnjoj liniji, i protiv mirnih razvojnih linija evropskog modernizma; cilj im je bio preimenovanje vrednosti umetničkog i kulturnog, ali i političkog, socijalnog, naučnog i tehnološkog progresa. Pokreti su bili internacionalnog usmerenja i zasnovani na interdisciplinarnom jeziku i aktivističkom, gotovo revolucionarnom ponašanju. Strategija izražavanja ispoljavala se kroz formu časopisa i kroz subverzivne, alternativne vidove novog umetničkog diskursa. U periodu između 1921. i 1932. godine pojavljuju se u jugoslovenskim gradovima - u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici - brojni časopisi koji obrazuju poseban model tekstualno-slikovnog izražavanja i tipografskih rešenja, sintetizujući utopističke projekcije svojih svetova: Svetokret, Zenit, Dada Tank, Dada Jazz, Dada-Jok, Ut, Putevi, Svedočanstva, Hipnos, Rdeči pilot, Novi oder, Tank, Večnost, 50 u Evropi, Almanah Nemoguće/L’Impossible, Nadrealizam danas i ovde. Njihovo postojanje omogućuje da se govori o časopisu kao najkompletnijem jugoslovenskom "avangardnom delu"[2]. Ti časopisi su, u stvari, bili forumi avangardnih pokreta, kao razni oblici nomadskog ponašanja.
Kao deo evropskog, jugoslovenski dadaizam je, radikalno i samosvojno, obeležio poratno vreme, i veoma brzo svoje mladalačko raspoloženje i internacionalni karakter uključio u kulturna zbivanja Hrvatske i Srbije. Njegovo pokretanje, delovanje i trajanje, pa i naziv yougo - dada vezuju se za ličnost Dragana Aleksića (1901-1958). On je od jeseni 1920. studirao slavistiku u Pragu, gde su učesnici berlinske dade upravo u to vreme obeležili umetničku atmosferu. Tu je on, nakon provokativnih izvornih dadaističkih nastupa, formulisanih kao orgart (skraćenica od organske umetnosti - neologizam samog Dragana Aleksića), uključujući i čitanje sopstvene poezije, uspostavio veze sa češkim i evropskim protagonistima avangarde - Tristanom Carom, Raulom Hausmanom, Valterom Meringom, Hugom Balom, Kurtom Švitersom, Maksom Ernstom. Svoje aktivističke manifestacije zasnivao je na demistifikaciji, oštroj kritici i destrukciji tradicionalnih vrednosti, na ironiji, paradoksu, na groteski, veličanju nagona i nihilističkim postupcima, sračunatim na izazivanje šoka u publici. Organizovao je dadaističke manifestacije u Novom Sadu, Vinkovcima, Osijeku i Subotici i učestvovao na njima svojom prozom, dramama i poezijom u duhu bruitizma i simultanizma.
Aleksić je u Vinkovcima okupio grupu dadaista (Antun Tuna Milinković - pseudonim Fer Mill, Dragan Sremac, Slavko Šlezinger, Vido Lastov), a u Zagrebu, gde je u svojoj redakciji formirao dadaistički klub, sarađivao je u časopisu Ljubomira Micića Zenit (od 1. do 13. broja, 1921-1922). U njemu je objavljivao poetske i programske tekstove i dada-eseje, prilagođavajući svoj program nekim zenitističkim načelima, pre svega težnji ka primitivizmu (Dadaizam, Kurt Schwitters Dada, Tatlin. HII/s + Čovek, Lud je čovek, Fabrika lokota, Ne čuje se žabokreketanje, Pljuštav obraz okrete me i rekoh, Okolosvetski portret, Preduralizam i dr.). Objavljivao je i u časopisu mađarskih aktivista Ma (Taba ciklon I). Aleksićeva želja za formiranjem homogene dadaističke grupe izvan Zenita izazvala je raskid sa Ljubomirom Micićem i njegovim časopisom. Gotovo istovremeno, krajem maja i početkom juna 1922. godine, u Zagrebu, Micićev brat Poljanski štampa dadaističku reviju Dada-Jok, a Aleksić - svoje publikacije Dada Tank i Dada Jazz. U njima je Aleksić eksperimentisao vizuelnim, grafičkim i semantičkim sredstvima, zalagao se za mogućnosti novih oblika dinamičnog i simultanog čitanja radikalnih tipografskih rešenja, izvan tradicionalnog jezičkog principa. Insistirao je na simultanosti, apsurdu, ironiji, groteski, skraćenosti i neposrednosti delovanja, interdisciplinarnosti i uvođenju novih medija (fotografija, film). Njegova autorska krilatica kako-te-dragost podrazumevala je princip apsolutne dadaističke slobode, izvan svih pravila i kanona. Koristio je i šviterovski konstruktivistički oblikovni postupak kontrolisanog haosa, sa veoma izraženim ritmom stranice, koju je likovno realizovao Mihailo S. Petrov, dotadašnji saradnik Zenita. Petrovljeve grafike manjeg formata rađene su gotovo automatskim postupkom; približavaju se apstrakciji i bliske su njegovim linorezima rađenim 1921. godine za Micićev časopis. Aleksić, potom, u Beogradu nastavlja da piše u duhu dadaizma, uključuje se u protonadrealističke časopise (Putevi, Crno na belo, Svedočanstva, Večnost) i kasnije postaje jedan od najautoritativnijih likovnih kritičara zvaničnih glasila.
U memoarskom tekstu Vodnik dadaističke čete[3], pisanom 1931, dakle - deset godina nakon svoje avangardističke aktivnosti, Aleksić je sačinio hroniku i uputio na niz nepoznatih detalja, koji se, imajući u vidu veliku vremensku distancu, moraju kritički koristiti. Tu spominje nameru da se sa dadaistima iz svoga kruga uključi u međunarodni dada-arhiv, koji je trebao da se reaktivira 1999. godine, i najavljuje izlazak svojih dadaističkih i šund-romana, ali oni do danas nisu dostupni. Tragove Aleksićevog delovanja veoma je teško pratiti, pošto su zapisi o događajima nepouzdani, a njegova gotovo kompletna i neistražena zaostavština sa dada-arhivom bila je - igrom slučaja koja podseća na dadaistički apsurd - nakon njegove smrti uništena.
U Vojvodini je delovala grupa jugoslovenskih Mađara, okupljena oko časopisa Ut (Put) u Novom Sadu, dadaistički orijentisana, sklona aktivističko-konstruktivističkim tendencijama (Zoltan Čuka, Endre Arato, Janoš Mešter, Arpad Lang, Lajoš Janoš Aranjmiveš; sarađuju, između ostalih, i Mihailo S. Petrov, Stanislav Vinaver, Milan Dedinac). Druga grupa dadaista, u Subotici, bila je kratkotrajna, ali je imala homogeniji program i jasniju svest o destrukciji. Objavljivali su programske tekstove i dadaističke reportaže u subotičkom dnevnom listu Hirlap i organizovali veliki dada-matine pod nazivom Koncert mirisa i svetla, sa arhitekturom zvuka, zasnovan na efektima sinestezije. Među učesnicima srećemo ponovo imena Dragana Aleksića, Zoltana Čuke, Janoša Meštera, zatim Endre Aratoa, Mikeša Florisa, Andora Šugara, Arpada Langa, Šandora Harastija; čitani su i prilozi Lj. Micića, R. Hilsenbeka, L. Kašaka, Adama Čonta i poznatog mađarskog dadaiste Šandora Barte, koji im je bio koncepcijski najbliži motivom o obešenom čoveku.[4]
Zenitizam se manifestovao kroz svoje glasilo - časopis Zenit, koji je Zagrebu februara 1921. godine pokrenuo pesnik i književnik Ljubomir Micić (1895-1971) kao mesečnu "internacionalnu reviju za umetnost i kulturu". Neposredno pre pokretanja Zenita, Micićev brat, pesnik i slikar Branko (pseudonimi: Virgil, Valerij, Vij ili Ve Poljanski, 1897-1947) izdao je u Ljubljani januara 1921. godine jedini broj veoma angažovanog Svetokreta - Lista za ekspediciju na severni pol čovekovog duha. Poljanski u Svetokretu nedvosmisleno izražava svoju radikalnu umetničku i društvenu orijentaciju i ispoljava spremnost da prihvati novo i progresivno. On pozdravlja "listopadsku (oktobarsku) revoluciju duha", novu umetnost i novog čoveka i sasvim u duhu apsurda uzvikuje: "Živela Republika! Živeo kralj! Živela Internacionala! Proleteri svih zemalja ujedinite se! Živeli Sovjeti! Živeo Lenjin i Trocki!". Umetnost je za njega, ipak, "daleko od banalnih političko - nacionalno - socijalno - boljševičkih terora". Poljanski podržava revolucionarnost slovenačkih umetnika - slikare i grafičare Božidara Jakca, Frana Tratnika i braću Kralj, kompozitora Marija Kogoja, a posebno avangardnog pesnika Antona Podbevšeka.
