Od Malorusije do Ukrajine

Racionalan odnos istočnih Evropljana prema Zapadu ne sme da bude niti neprijateljski, niti ružičasto-optimistički. On mora da bude, faktički, podjednako dvostruk, kao i odnos Zapada prema Istočnoj Evropi. Zapad nije ""dobar čika"" i, uopšte, nije dobar. U suštini on je samo ""manje zlo"" u odnosu na onu ""Aziju koja se nazire na istoku"". I upravo polazeći od takvog racionalnog razmišljanja i racionalnog proračuna treba da gradimo odnose istočnih Evropljana, konkretno Ukrajinaca, sa Zapadom. U suprotnom – istočni Evropljani uvek će rizikovati da se nađu u ulozi izneverenih ljubavnika, kao što je više puta bilo u istoriji.
Zapad je bezuslovno uvek bio, i biće, za istočne Evropljane strateški saveznik – bar u onoj meri u kojoj se interesi Istočne i Zapadne Evrope podudaraju. Naivno je ipak očekivati da će se ti interesi jednog dana podudariti u celini. Oslanjanje na Zapad ne sme da bude slepo i bespogovorno. U suprotnom – istočni Evropljani ponovo mogu da postanu žrtve nove Jalte, Minhena ili pakta ""Molotov – Ribentrop"". Zapad će uvek pronaći bezbroj opravdanja da izneveri svoje istočnoevropske saveznike, ukoliko se za tim ukaže potreba, korist ili samo iz ćefa pojedinih ""rusofilstvujušćih"" predsednika. ""Might makes right"" – ovu anglosaksonsku izreku takođe treba da zapamte istočni Evropljani. Šta zapravo može da ponudi Zapadu Istočna Evropa? Geopolitičku stabilnost? U određenoj meri – da, iako će svejedno glavni igrač u regionu ostati Rusija: upravo od događaja u njoj uglavnom će zavisiti bezbednost i stabilnost evropskog kontinenta. Rusocentrizam, dakle, i ubuduće će dominirati u zapadnoevropskoj politici, prepuštajući Istočnoj Evropi ulogu ""sanitetske granice"", malo pomerene, istini za volju na istok, prema Ukrajini i Pribaltiku. Možda će Istočna Evropa privući Zapad ekonomski? Sumnjam, jer ovde nema nijedne strateške sirovine (u odnosu na istu Rusiju). Potrošačko tržište za zapadnu robu i proizvodnju ovde je prilično ograničeno zbog niske kupovne moći stanovništva, lokalni proizvodi nisu konkurentni, a istočnoevropska jeftina radna snaga, izgleda, potrebna je zapadnim Evropljanima još manje od jeftine istočnoevropske robe.
Potom, možda će ih privući kultura – ova poslednja, ako ne i jedina tvrđava u kojoj su se istočni Evropljani krili od istorijskih promašaja, negujući u njoj svoju imaginarnu državnost, nestvarnu evropskost, umišljenu ""unutrašnju"" slobodu? Zaista, u ovoj oblasti oni mogu da ponude najviše: poslednje decenije ""trulog"" komunizma obeležene su u ovim zemljama neviđenim kulturnim zanosom, kako u legalnim, tako i u polulegalnim, pa čak i u sasvim nelegalnim formama. ""Sovjetska Rusija"", pisao je 1984. godine poljski književnik Adam Zagajevski – ""iznedrila je mnogo divnih stvari u našem delu Evrope. Ona je stvorila potkazivače, cenzore, lažljivce, lenjivce. Ali je istovremeno, uprkos sopstvenoj volji, iznedrila i sasvim druge stvari – u ljudima koji su, Bogu hvala, ispali jači i čestitiji. Bez bilo kakve želje za tim, ona je probudila u njima oštru potrebu za pravdom, slobodom, dostojanstvom, knjigama i slikama... za Evropom. Eto tako Evropa i postoji kod nas – kao Evropa imaginacije, iluzija, nade, potrebe... Pooštreno osećanje kulturne pripadnosti Evropi – jedna je od paradoksalnih posledica ostvarivane kod nas ""sovjetizacije"".
Ipak su svi ovi nesumnjivi dometi – pre svega pojave visoke kulture, sposobni da zainteresuju na Zapadu možda uski krug gurmana-intelektualaca. Naravno da je podesna politička konjunktura od sedamdesetih do osamdesetih godina HH veka, doprinela prodoru na zapadno tržište istočnoevropskih knjiga, filmova i likovnih radova. Podjednako je tome doprinela i velika emigracija na Zapad istočnoevropskih intelektualaca. Neka imena su čak postala popularna – zahvaljujući pojavljivanjima u novinama, časopisima, televizijskim emisijama. Ipak, na popularnost njihovih dela to je malo uticalo – izuzev malobrojnih umetnika, poput Kundere, Formana ili Polanskog koji su veoma brzo usvojili lokalna pravila igre i platili uočljiv danak maskultu.
Simptomatično je da se još 1989. godine, za vreme kulminacije ""istočnoevropske mode"" na Zapadu, jedan od izbeglih stručnjaka žalio da ""cela stvar ostaje u rukama Zivilisationsliterata, istočnih i zapadnih"", ne izlazeći suviše van njihovih okvira. ""Uostalom"", umirivao je on sebe, ""moda će proći, a knjige u mekom povezu ostaće – cela biblioteka autora, živih i pokojnih, o kojima zapadni čitalac do tada nije imao predstavu"".
Izvanredne biblioteke, ipak, lepo se uklapaju u SAD sa izvanrednim neznanjem. Često sam sretao američke studente koji nisu imali predstavu ko je Gogolj, Gete ili, recimo, Faust. Dakle ni o Brodskom, Milošu, Paviću ili Šimborskoj njihova predstava nije mnogo šira – uz zaista impozantnu količinu knjiga u mekom, i ne samo u mekom, povezu. (Čini se da je samo Havel stekao širu popularnost – uglavnom zahvaljujući još jednom, novostečenom zanimanju.) Uostalom, izgleda da čak i takva, dosta ograničena, popularnost istočnoevropljana na Zapadu jenjava. Ruski tenkovi više ne stoje na Elbi, čak ni na Visli, dakle ne postoji ništa o čemu treba razgovarati u štampi sa istočnoevropskim intelektualcima. Pa i ne naziru se neke nove zvezde posle 1989. godine u Istočnoj Evropi (ako izuzmemo zvezde poput Zjuganova, Lebeda, Žirinovskog ili Lukašenka). Izgleda da je divlji kapitalizam u Istočnoj Evropi ispao manje povoljan po slobodnu umetnost u odnosu na ofucani, zastareli komunizam.
Nije teško da se uoči da su skoro svi najbolji istočnoevropski reditelji otišli na Zapad – da prave karijeru u Holivudu ili da na miru, uz dobru platu vode amaterska društva. Na istu stranu su krenuli i slikari – da slikaju slike ili oslikavaju izloge, reklamne panoe i zidove prostorija. Tuda su jurnuli i muzičari, jedni da nastupaju u Karnegi holu, a drugi – po crkvama i restoranima. Uz obalu Zapada polako pristaju i svi manje-više sposobni pisci i naučnici – da predaju ko šta ume (jedan ruski pesnik je nedavno priznao u New York Times-u da on nije akademski i stručno osposobljen da predaje o Puškinu, ali on voli tog pesnika i, dakle, učiće svoje studente ljubavi).
Izgleda da je Adam Zagajevski imao pravo, pre više od deceniju predviđajući budućnost u koju je sam malo verovao: ""Šta će se desiti jednoga dana – jednog divnog dana"", pitao je on retorički, – ""kada Poljska najzad dobije svoju slobodu? Zar će sav ovaj zadivljujući duhovni napon koji danas odlikuje dovoljno brojnu poljsku demokratsku elitu da odjednom nestane? Zar će se isprazniti katedrale? Zar će poezija postati samo predmet za dosadne stručnjake kao što je to u srećnim zapadnim zemljama? Zar će film postati samo grana zabavne industrije? Zar će sve ove stvari koje su nastale u Poljskoj kao reakcija na pretnju totalitarizma – stvari, sačuvane od potopa, zaštićene od destrukcije, uzdignute iznad opasnosti kao iznad visokog bedema – prestati da postoje istoga dana kada će ta opasnost nestane?""
Jasno je – nije to samo poljski, već istočnoevropski problem. ""Zadivljujući duhovni napon"", koji su iznedrili istočnoevropski intelektualci u procesu otpora sovjetskom totalitarizmu i borbi za svoju unutrašnju slobodu, prošao je, postao je istorija. Postkomunistička društva zagazila su u novo, principijelno nejunačko doba, u kojem su stare navike otpora i borbe prestale da budu potrebne, a nove navike svakodnevnog, pedantnog rada još nisu postale navika. Veterani duge antikomunističke borbe imaju dovoljno razloga da se osećaju razočarano, oni se još uzdaju u magijsku snagu stare retorike (jedan od njenih fragmenata je omiljeni mit o ""Centralnoistočnoj"" Evropi), – ali postkomunistička društva nemaju mnogo sluha za nju, sve više se okrećući reformisanim a ponekad i nereformisanim komunistima.

16.06.03 Politika

Đurđica Petrović (1927-2003), dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatrana je za jednog od najznačajnijih srpskih etnologa druge polovine HH veka. Autor je više knjiga, studija i članaka, a ovih dana iz štampe je izašla njena knjiga izabranih studija o tkanju i vezu "Od pusta do zlatoveza", u izdanju Srpskog genealoškog centra (urednik Miroslav Niškanović).

Mirjana Prošić-Dvornić u pogovoru ističe da je ovo kulturna istorija ispričana jezikom tekstilije, i u tom kontekstu veli: "Profesorka Petrović nam je pokazala koliko produktivni mogu biti ’razgovori’ s predmetima ukoliko znamo da postavimo prava pitanja i ukoliko imamo strpljenja da tražimo odgovore i gradimo priče... Đurđica Petrović je bila osoba širokih vidika i vizija, Jugosloven i demokrata, građanin sveta..".

Pantićeva antologija

Vrsni znalac našeg narodnog stvaralaštva, akademik Miroslav Pantić objavio je kod beogradske "Prosvete" drugo izdanje svoje antologije "Narodne pesme u zapisima XV - XVIII veka" (prvo izdanje izašlo je davne 1964. godine kada je obeležavana stogodišnjica smrti Vuka Karadžića). Tako je današnji čitalac u prilici da se upozna sa jednim izborom najvišeg reda. A na kraju knjige su napomene i objašnjenja pa čitalac ima priliku da se upozna sa ličnostima koje su pesme zapisale, a i njihovu genezu - od priče o Hanibalu Lučiću i Marinu Držiću do priče o Petru Hektoroviću, Petru Zrinjskom, Nikoli Đuroviću, Jozi Betondiću, nepoznatim Bokeljima, Kotoranima, Korčulanima...

"Od Malorusije do Ukrajine" naziv je knjige Mikola Rjabčuka (1953), ukrajinskog pisca i naučnika, koji je ispričao muke svoga naroda u novijoj istoriji: od "Malorusije" do "Indoevrope" - takozvanim ukrajinskim autostereotipovima.

Knjigu je priredio dr Dejan Ajdačić, a izdavači su Biblioteka grada Beograda, Čigoja štampa i Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" (prevodioci su Ljudmila Popović, Milena Ivanović i Ala Tatarenko).

Celokupni Rakić

Slavni pesnik Milan Rakić napisao je i objavio samo jednu jedinu knjigu pesama (1936) i to je takozvano kanonsko izdanje. Posle piščeve smrti njegove pesme priređivali su njegova supruga Milica, pa Isidora Sekulić, Vojislav Đurić, Vladan Nedić, Zoran Gavrilović, Boško Petrović... i ovih dana to je učinio Jovan Pejčić, a knjigu je objavila Osnovna škola "Milan Rakić" u Beogradu. Pejčić se držao Rakićevog izbora (Srpska književna zadruga, 1936) dodavši još dve pesme koje "po izražajnosti, po formalnoj lepoti, po sugestivnosti umetničke reči, nimalo ne zaostaju za najboljim Rakićevim stihovima" ("Jasika" i "Taj ogromni mesec limunove boje").

Sva priznanja Osnovnoj školi "Milan Rakić" na Novom Beogradu, uredniku Mirjani Aranđelović i dizajneru Radu Tavladijcu.

Udruženje za društvenu istoriju objavilo je knjigu "Milenijum i druge jubilarne godine" (Zašto proslavljamo istoriju?) Mihaela Miterauera (sa nemačkog prevela Olivera Durbaba). Knjiga je u Nemačkoj objavljena pre pet godina, a Slobodan Naumović u predgovoru "Ka istoriji slavljenja istorije" naglašava: "Studija koja konačno dospeva pred čitaoce zasigurno će ostaviti u našoj sredini veoma primetan trag... Njen neposredan značaj zasigurno će biti povezan sa širenjem horizonta kako empirijskih istraživanja, tako i teorijskog razmišljanja u istoriografiji i njoj srodnim disciplinama..". Evo i nekih poglavlja iz studije ovog Austrijanca: O nastanku i razvoju javnog obelažavanja spomen-dana, "Memorijalni karakter" hrišćanstva. Od verskog praznika ka političkom, Veselje bez vere, Slavlje istorije...

Evo još jedne antologije - pesnik Dragomir Brajković sakupio je pesme o bojevima i junacima Prvog srpskog ustanka "Viš Srbije po nebu vedrome" (izdavači Srpska književna zadruga" i "Beogradska knjiga". U knjizi su narodne pesme, ali i pesme naših velikana pesništva, kao što su Njegoš, Branko Radičević, Đura Jakšić, Vasko Popa, Matija Bećković, Desanka Maksimović, Ljubomir Simović, Branko Miljković, Ivan V. Lalić, Milovan Vitezović, Radomir Andrić...

Nenad Šaponja, poznati književni kritičar, pesnik i esejista iz Novog Sada, priredio je antologiju "Stare novosadske priče" (izdavač "StÚlos"). Šaponja je svoj izbor priča omeđio na jedan vek pripovedanja: 1850-1950. godina. Ovaj lekar-psihijatar po obrazovanju, čiji je rafinman u literaturi veoma jasan, u pogovoru ističe: "Priča je uvek prošlost... Književna priča o Novom Sadu i njegovom veku pripovedanja, kako je viđena kroz ovu knjigu, podrazumeva pogled iz druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka... Njihova žižna tačka jeste Novi Sad..".

A priča počinje od Kodera, Jakova Ignjatovića, Zmaja, Ruvarca, Laze Kostića, Trifkovića, Adamova, Isidore, Veljka Petrovića, Crnjanskog, Kašanina... sve do Bogdana Čiplića na kraju. Knjiga za uživanje u priči, pravoj, bez egzibicionizma koji danas vlada.

R. Popović