Očima psihijatra

13.11.10 Politika

Zahvaljujući preskriptivnom delovanju etnostereotipa,od drugih etničkih grupa se stvaraju neprijatelji, a „neprijatelja treba mrzeti i po mogućnosti fizički uništiti”. Put ka ratu, o kome autor nema nijednu dobru reč, otvoren je. Etnonacionalizmom se ne mogu objasniti složeni uzroci ratovanja. Toi nije namera Dušana Kecmanovića. Njegove psihosocijalne analize možda mogu pomoći barem nekim „ljubiteljima ratovanja” da odustanu od ratnih pohoda. I to bi bilo dovoljno od jedne knjige i od jednog autora
Pesnik kaže da je svet onakav kakvog ga mi osvetlimo svojom dušom. Naslovom knjige „Očima psihijatra”,Dušan Kecmanović kao da nam kaže da on svet sagledava svojim psihijatrijskim očima. Očigledno, naslov je metaforičan. I Dušan Kecmanović i mi znamo da je svet, kao stvarna stvar po sebi, mnogo složenija i zagonetnija pojava a da bi se mogla posmatrati i saznavati samo jednim čulom. Stoga se već od prvih stranica, pažljivim čitanjem knjige čitalac sreće sa autorom koji ovaj naš svet opaža i doživljava svim svojim čulima, oseća celokupnim svojim unutrašnjim prostorom i promišlja svojim umom. On dobro zna da se iza pojavnog i vidljivog krije neka druga suština. U prvom delu knjige nudi nam kratke eseje o unutrašnjem i spoljašnjem dijalogu koji svaki pojedinac vodi sa samim sobom i sa svetom, o malim i velikim zabludama čoveka i njihovim malim i velikim posledicama, o insajderima i autsajderima, o pozitivnim i negativnim dejstvovanjima duševne patnje i njenom značaju u očovečenju i o čežnji i ravnodušnosti prema zavičaju. Na pitanja koja razmatra daje dosta jasne i određene odgovore čak i onda kada „jasnoćom” i „određenošću” zamagljuje složnost i protivurečnostsuštine.
Možemo li bez etnonacionalizma
Dušan Kecmanović je pojavama nacionalizma i njegovim posledicama posvećivao i danas posvećuje veliku pažnju u svojim delima. Očigledno je ovo tema koja ga zaokuplja. Nije ni čudo jer je nacionalistička divljanja na našim prostorima iskusio na sopstvenoj koži. U drugom delu knjige, pod nazivom „Možemo li bez etnonacionalizma” razmatra stvaranje i delovanje etnonacionalnih stereotipova u etnonacionalnoj stvarnosti. Autostereotipi da su „naši” uvek dobri, lepi, mladi, vredni, pametni i pošteni i heterostereotipi da su „drugi”, koji nisu „naši” uvek rđavi, ružni, glupi, lenji, nesposobni i opasni, nanosili su i dalje nanose mnogo patnji i nevolja i „našim” i „njihovim”. Zahvaljujući etnostereotipima,sadašnje i istorijske činjenice se tumače na iskrivljen i netačan način, uspostavljaju prividne i iskrivljene uzročno-posledične veze, razdvajaju se, svađaju i ratuju nacionalne grupe, čine i opravdavaju zločini „naših” i optužuju čak i dobri postupci „njihovih”. Da su zasnovani na koliko-toliko realističnim i istinitim pretpostavkama, autostereotipi bi mogli imati i pozitivna dejstva. Povezivali bi, učvršćivali i homogenizovali etničke grupe i oblikovali njihov identitet. Međutim, barem na našim prostorima, etnostereotipi služe razaranju odnosa i poricanju stvarnih vrednosti drugih etničkih grupa i pojedinaca. Zahvaljujući preskriptivnom delovanju etnostereotipa,od drugih etničkih grupa se stvaraju neprijatelji, a „neprijatelja treba mrzeti i po mogućnosti fizički uništiti”. Put ka ratu, o kome autor nema nijednu dobru reč, otvoren je. Ishod je dobro poznat i autoru i čitaocima.
Etnonacionalizmom se ne mogu objasniti složeni uzroci ratovanja. To i nije namera Dušana Kecmanovića. Njegove psihosocijalne analize možda mogu pomoći barem nekim „ljubiteljima ratovanja” da stave prst na čelo, da dozovu „pamet u glavu” i da odustanu od ratnih pohoda. I to bi bilo dovoljno od jedne knjige i od jednog autora.
U trećem delu knjige Dušan Kecmanović osvetljava brojne stare i nove dileme tradicionalne i savremene psihijatrije. U najnovijem modernom pravcu nazvanom postpsihijatrija, čiji su najznačajniji predstavnici Patrik Breken i Filip Tomas iz Engleske, osvežavaju se stare dileme i podrivaju biomedicinske osnove psihijatrije. Nije to prvi pokušaj osporavanja tradicionalne psihijatrije. To su činili i predstavnici sada već manje modernih psihijatrija: radikalne, demokratske, političke, racionalne, skeptičke i antipsihijatrije. Dosadašnji pokušaji osporavanja ostali su manje ili više bezuspešni, ne zbog toga što je biomedicinska psihijatrija odgovorila na sva pitanja duševne bolesti kao što su pitanje „da li bolest uopšte postoji ili ne postoji?” pa do onih „da li je treba i kako ili ne treba lečiti”, nego zbog toga što ni ovi novi i moderni pravci nisu uspeli da pruže mnogo doslednije i celovitije odgovore nego što je to činila i koliko je u tome uspela tradicionalna psihijatrija. Istina je da je biomedicinski model psihičke bolesti poljuljan ali nije sasvim napušten. Proširen je i upotpunjen doprinosima modernih psihološko-psihijatrijskih pravaca i učenjima filozofa, sociologa, genetičara, biohemičara i drugih stručnjaka i naučnika. Modernizovana su shvatanja i o pojedincu i njegovim psihičkim smetnjama i o društvu. Danas znamo da je psihička bolest višestruko uzrokovana i da nije jedinstvena i jednooblična kod svakog pojedinca. Od savremenog psihijatra se traži veliko znanje, iskustvo, obaveštenost, osetljivost i stvaralački pristup kako u dijagnostikovanju tako i u lečenju. Od dijagnostikovanja, i to stručnog a ne laičkog, koje zagovaraju postpsihijatri, nikako se ne može odustati jer, kako kaže autor, da bismo lečili moramo znati o čemu je reč i šta lečimo. Ne možemo lečiti nasumce.
Kad beli mantil postane tesan
Dušan Kecmanović, između ostalih,razmatra i pitanja laičke i stručne terminologije i dijagnostike, uzroka duševnih poremećaja, odnosa pojedinaca i društva prema bolesti i bolesniku, načinima lečenja i rehabilitacije i brojna druga. Na dilemu da li duševna bolest postoji ili ne postoji odgovara: Ludilo ipak postoji. On piše i o ludilu, halucinacijama i sumanutim mislima normalnih i uslovno rečeno zdravih ljudi. Uzroke psihičke bolesti traži među biomedicinskim, biohemijskim, društvenim, kulturnim i drugim činiocima. Smatra da lečenje treba da bude sveobuhvatno: medikamentno, biološko, psihoterapijsko i socioterapijsko u bolničkim i vanbolničkim uslovima i da način lečenja treba prilagoditi svakom pojedinom pacijentu. Osvrće se i na zloupotrebu ludila posebno od strane nedemokratskih režima, na ekonomska i finansijska pitanja siromašnih i bogatih zemalja prema duševnim bolesnicima i načinu lečenja.
Dušan Kecmanović je medicinski i posebno psihijatrijski veoma dobro i svestrano obrazovan i obavešten psihijatar. On je psihijatar kliničar. Kad mu beli mantil postane tesan, otvara vrata svoje ordinacije, lako ušeta u društvenu sredinu i pažljivo posmatra odnos između pojedinca i društva. Rado polemiše i sa dobro poznatim Frojdom, Jaspersom i Fukoom i sa modernim i manje poznatim Bintolom, Brekenom i Tomasom. Zanimljiva je polemika sa Žoržom Deveroom o shizofreniji kao etničkoj psihozi ili psihozi bez suza savremenog čoveka koji šizofrenim simptomima odgovara na šizofrenogene sukobe zapadne kulture. Otvoren je za sva pitanja savremene psihijatrije i savremenog društva, razmatra ih, problematizuje i na kraju daje svoje mišljenje sa kojim možemo da se složimo ili ne složimo,ali ne možemo da ga ne razmatramo i ne uvažavamo. Po uzoru na stare Grke i najteža psihološko-psihijatrijska pitanja raspravlja jednostavnim i razumljivim jezikom. Očekujem da će knjigu rado i sa zanimanjem čitati svi stručnjaci i laici zainteresovani za pitanjasavremenog čoveka i društva.
Prof. dr Nevenka Tadić