Očevina

14.01.14

Putujem od Požege do Čačka (i natrag); putujući razmišljam, čitam, razgovaram sa saputnicima, gledam pejzaž... Može se reći da je ceo roman vremenski sažet u jedan dan

Čačak – Krajem prošle godine u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, u ediciji „Glasovi”, objavljeno je novo delo Milenka Pajića „Očevina”. Ovaj pisac objavio je do sada 38 knjiga, od toga devet zbirki pripovedaka i sedam romana. Zastupljen je u dvanaest antologija. Dobitnik je deset uglednih nagrada za književno i umetničko stvaralaštvo. Svaka nova knjiga je lep povod za razgovor sa autorom.

O čemu pišete u novoj knjizi?
Između korica ove knjige smestio sam izabrane delove svoje duhovne očevine. Moje nasleđe nije materijalne nego duhovne prirode. Osim intimnih sećanja na detinjstvo i odrastanje, zatim dragih uspomena na bližnje, roman sadrži i povesti o presudnim događajima iz porodične hronike. Ova knjiga je prvi tom iz budućeg porodičnog ciklusa. Naravno, ja sam baštinik opšte i domaće, svetske i srpske kulture i književnosti i zato se rado bavim i tim delom svog nasleđa.

Širok je spektar ličnosti u vašem romanu. Od vama najbližih do „duhovnih rođaka”?
Junaci „Očevine” su moji bližnji (otac, majka, ujak, brat), zatim drugovi, prijatelji i susedi, ljudi sa kojima sam proveo veći deo života, koje volim, poštujem i dobro poznajem. Moji junaci su, takođe, i neobični ljudi iz našeg kraja, tzv. čudaci i osobenjaci, koje često susrećem i trudim se da ih razumem. Likovi moje knjige su i brojni pisci i umetnici sa kojima delim književne ideale, kao i moralne i estetske nazore. Izabravši ih za uzore i učitelje, čitajući njihove knjige, uključujući i autobiografske tekstove, zbližio sam se s njima. Oni su postali bitan deo moje životne i kreativne svakodnevice. Tako sam za svoje duhovne rođake prihvatio Kafku, Andrića, Kiša, Džojsa, Vajlda, Miljkovića i druge.

Kakva je književna forma „Očevine”?
Izbor žanra uvek je bitan, a često presudan za uspeh knjige kod čitalaca i kritike. Držim da svaka tema ima svoju originalnu i neponovljivu formu; samo je potrebno biti dovoljno strpljiv i vešt pa je pronaći i definisati. Tako ovaj roman počinje (i završava se) opisom putovanja, dakle u obliku svakodnevnog putopisa, onako kako i inače počinje (i završava se) svaki moj radni dan. Putujem od Požege do Čačka (i natrag); putujući razmišljam, čitam, razgovaram sa saputnicima, gledam pejzaž... Može se reći da je ceo roman vremenski sažet u jedan dan. Taj dan, ispunjen kretanjem, pričama, okrugao kao ceo život, odjednom biva osmišljen, poseban. Kada se kreće i putuje čovek pokreće lanac događaja, učestvuje u dešavanjima i zna da je živ. Ako pravim sadržajem ispuni jedan dan, ispunio je ceo život.

Vama je bitan odnos dokumenta i književnog teksta?
Pisma i prepiska su naročita vrsta dokumenata. Pisma sadrže ono neophodno zrno istine, vezu sa realnošću, sa presnim životom, a to je neophodno za dobar roman. Uvek me je zanimao taj odnos fakta i fikcije, zavisnost realnosti i mašte. U „Očevini” sam posebno radio na tom pletivu, na izukrštanim i povratnim vezama između jave i imaginacije. Neverovatna ponavljanja u različitim vremenima, poklapanja i slučajnosti među sudbinama nameće stvarnost, a dovršava i poentira umetnost.

Ima li u novoj knjizi kakvih iznenađenja?
Bije me glas da eksperimentišem i da uvek raspolažem novinama. A ja bih na to kazao da samo tražim najbolje rešenje za svoju temu. Neke stvari najavio sam u prethodnoj knjizi eseja („Glečer u mreži”, Službeni glasnik, 2010), a neke druge u ranije objavljenim knjigama. Dobro bi bilo podsetiti se i drugih mojih knjiga u kojima sam bivao inventivan („Put u Vavilon”, „Nove biografije”, „Trilogija o Kostiću”, „Merilin”– filmski roman, „Radivoje govori”,etno-roman) kako bi se bolje razumela ova nova. „Očevina” sadrži čitav niz tzv. grafoleksema koje osvežavaju i obogaćuju tekst. Iskoristio sam i opciju Font Colors kojom raspolažu svi računari, pa se može reći da su neka poglavlja obojena, izabrane reči u tekstu dobile su odgovarajuću boju itd.

I na kraju: kakva je vaša „Očevina”?
Kada sam završio ovaj rukopis pre više od dve godine bio sam zadovoljan i činilo mi se da sam tačno izrazio temu duhovnog zavičaja i kulturnog nasleđa. Veliki, iscrpljujući poduhvat bio je iza mene. Sve je bilo na svom mestu, svaka reč, svaki događaj, baš onako kako sam zamislio... Kada je nedavno knjiga izašla iz štampe, kada sam je najzad imao u rukama i ponovo prelistao – bila je nekako drugačija. To je jedan čudan osećaj koji obuzme stvaraoca kad se susretne sa novim delom. Ličnosti, teme i dešavanja bile su tek sada u životnom, u sudbinskom skladu. Ujakova golgota na Golom otoku, nikada nezavršeni razgovor – obračun s ocem, lament nad neostvarenim promašenim ljubavima, nedovoljna bliskost s bližnjima... Posebno su odjeknuli naslovi pojedinih poglavlja: Poslednja pisma pisana rukom, Rečnik tuge, Neprilagođeni, Ključna reč: mržnja, Razgovor mrtvih, Nije znala da zna... Knjigu sam sagledao sasvim jasno, u pravom svetlu, onakvu kakva ona zaista jeste. Iz nje su zračila predugo potiskivana osećanja, nametali se podsvesni sadržaji, kazano je i ono što je bilo skriveno ili dosad prećutkivano. Bio sam primoran da priznam samom sebi: moja „Očevina” je setna, bolna i gorka... Zatim: iskrena, topla i lepa. Kao njen vlasnik znam da sam bogat čovek. Raspolažem dubokim saznanjima, greje me istina (i kad je neprijatna). Imam odane prijatelje, nepregledna polja sećanja. Riznica snova uvek mi je na raspolaganju... A sve to, priznaćete, i nije tako malo.

Gvozden Otašević

28.12.13

Za kreiranje kompozicije inspiraciju sam našao u kompoziciji Andrićeve „Proklete avlije“: Milenko Pajić

Autor: Milan R. Simić

O knjigama Milenka Pajića, koje kao inovirani prozni izraz brzo postaju orijentirna tačka naslednih pripovedanja, mora da se piše istraživački i studiozno jer Pajić više nego vešto odgovara duhovnim izazovima vremena.
Pajić to ne čini samo knjigama, on istražuje mogućnosti Radionice zvuka, slušamo njegove radio-drame, prepoznajemo njegovo poznavanje pozorišta, filma, slikarstva, stripa... Autor je Biblije postmodernizma, romana Put u Vavilon, urednik književne revije Art 032... Tema ovog razgovora njegov je najnoviji roman Očevina, koji sudeći po kompoziciji jeste još jedan „priručnik o mogućnosti proze“.

Za veliku knjigu, piše Melvil u „Mobi Diku“, potrebno je izabrati veliku temu?
- Najbolja je ona tema o kojoj autor najviše zna, koja u njemu izaziva duboka osećanja, za koju je vezan celim svojim bićem. U novom romanu Očevina pišem o svom duhovnom nasleđu. Moja baština nije materijalne prirode, nisam nasledio njive i livade, niti nekretnine. Moja Očevina sastoji se od uspomena na roditelje, rođake, ostale bližnje, drugove i prijatelje. Veći deo nasleđa su pisma, delovi prepiske, omiljena lektira, porodična biblioteka, knjige raznih žanrova... Kad bolje razmislim, zaista sam bogat čovek.

Vi ni sami ne shvatate, kazala je Ahmatova Brodskom, šta ste napisali?
- Mogao bih da napišem još jedan roman o tome kako je nastajala, nastala i objavljena Očevina. Imam običaj da unapred planiram kompoziciju buduće knjige, a da onda u dužem periodu ispunjavam postavljeni plan. Tako se lagano krećem ka cilju, gradim odaje i spratove književne građevine koja je i meni samom u velikoj meri nepoznata. Otkrivam njene skrivene hodnike, lagume i doksate. Zidam, pišem i to potraje dosta dugo, u ovom slučaju tri godine (i još dve u potrazi za izdavačem)... Sve dok mi se ne ukaže prava slika ovog kreativnog poduhvata, dok ne otkrijem kako ta palata zaista izgleda i šta sadrži. Na kraju budem i sam iznenađen, obradovan moćnim izgledom zamka koji izranja iz oblaka i magle moje mašte. Očevina je, na kraju, bila mnogo teža, mračnija i bolnija nego što sam na početku mogao i da pretpostavim. Znao sam šta pišem, ali dokle ću stići, šta ću sve otkriti, nisam znao. I to je dobro. Knjiga mi se ukazala kao samosvojno biće-delo.

U zbirci pripovedaka koja je osvojila Andrićevu nagradu („Imam priču za tebe“, Zavod za udžbenike, 2009) dali ste definiciju priče. Po vama ona je drevna, beskrajna, ne može se zaustaviti, sasvim je posebno biće. Da li se držite svoje teorije ili je dopunjavate?
- U novosadskom časopisu Polja objavio sam esej u kojem poredim suštinu naracije sa jednim prirodnim fenomenom koji je otkrio Tesla. Radi se o Teslinom obrtnom magnetnom polju. Meni se čini da je takva i priča: apstraktna - prisutna, nečujna - glasna, nevidljiva - moćna, delatna - diskretna, neumorna - beskrajna... Istraživanje suštine pripovedanja i priče nastavlja se. Neprestano se pojavljuju njene nove osobine. Zato ne razumem zašto se pisci prisiljavaju - i dobrovoljno pristaju na to - da koriste tzv. klasičnu, linearnu naraciju. Šta je na ovom svetu linearno? Šta je zaokruženo, kompaktno, sigurno? Ništa. Zašto se od romana imperativno zahteva da bude linearan? Film je davno probio taj nametnuti zahtev. On je fragmentaran, skokovit, apsolutno nelinearan. Film je za sebe osvojio znatan stepen slobode, a pisci su se sami odrekli avangardne tradicije. Pristali su na diktat tržišta, a zauzvrat nisu dobili ništa. Dobar deo savremene književnosti pristaje na ucene, ide nazad, priznaje zablude (postmoderne) i prima packe.

Poznati ste kao majstor kratke priče, sada ste potpisali roman od 520 strana. Kakav je vaš stav prema obimu i formi književnog dela?
- Tačno je da Očevina ima 520 strana. Ali, na tom prostoru plasirao sam nekoliko (tačnije 12 + 1) „malih romana“. Šta znači ova sintagma? Evo primera. Laza K. Lazarević nikad nije napisao roman (po formi), ali su nekolike njegove pripovetke po svemu - mali romani. Isti slučaj je sa Borhesom - sažeti, sabijeni, slojeviti mali romani. Nikad se ne bih usudio da na pet stotina strana raspredam jednu jedinu temu. I ne bih to nikad učinio da nisam našao ovo rešenje koje mi je po svemu odgovaralo... Postaviću vam jedno pitanje: Šta zaista ostaje iza velikih romana, klasičnih dela svetske i domaće književnosti? Kakvo je stvarno sećanje većine čitalaca, pa i onih profesionalnih? Šta je ostalo u našoj memoriji iza Rata i mira, Čarobnog brega, Zamka, Seoba? Atmosfera, raspoloženje, emocije, brojni fragmenti i epizode... Zar je to malo? Računao sam na takvu vrstu sećanja čitalaca Očevine. Pisac se ne drži po svaku cenu velikog obima ako nije u stanju da iza svake svoje rečenice potpiše da je neophodna.

Interesantan je vaš odnos prema dokumentu i fantastici. Kako stoji fakat naspram fikciji, java naspram sna?
- Uvod (Poslednja pisma pisana rukom) i prvi deo Očevine (Muzej izgubljenih pisama) bave se fenomenom korespondencije, dakle pismima i dopisivanjem. Knjigu sam u početku zamišljao i ona je trebalo da bude epistolarni roman. Tokom rada na građi došao sam do boljeg rešenja. Prvi deo (dokumenta, fakta) - ogleda se u drugom delu (priča, fikcija), kome sam dao naslov Sazvežđe malih romana. Prvi deo ogleda se u drugom kao lik u ogledalu i sklapa u celinu kao dve polovine jabuke. Tako sam povezao, objedinio, ukrstio i uvezao u celinu stvarno i nestvarno, dokumenta i (is)povesti. A šta je dokument? U trenutku pisanja ljubavnog pisma ono je fantazija jedne duše, a kad se stavi u koverat, postaje dokument, fakt validan i pred sudom.

Šta vas je inspirisalo i kako ste došli do rešenja za kompoziciju romana „Očevina“?
- Za kreiranje kompozicije inspiraciju sam našao u kompoziciji Andrićeve Proklete avlije. Kružni oblik tamnice u kojoj su zatočeni njegovi likovi, pisac je ponovio u kompoziciji romana koja se sastoji od koncentričnih krugova. U tom smislu i Očevina počinje i završava se opisom putovanja na posao i s posla, mojim svakodnevnim putopisom, dakle jednim krugom. Roman se zato može čitati kao da je sve dešavanje u njemu, cela radnja, stala u samo jedan jedini dan, od jutra do večeri (kao u Uliksu). Odlazak i povratak se mešaju, poistovećuju. Dan liči na krug. A ako se pravim sadržajem ispuni samo jedan dan, onda je moguće osmišljen i ceo život.

Po čemu je vaš novi roman još neobičan? Ima li tragova avangarde, eksperimenata, proba?
- Koliko znam prvi sam aktivirao opciju Font Color. Neke reči prosto su morale da budu obojene. Tako su reči neprijatelj i mržnja obojene crvenom bojom, reči drug i prijatelj - plavom, ljubav - bojama spektra... Tako će jedno poglavlje iz Očevine inspirisano Andrićevim Pismom iz 1920 biti zastupljeno kao konceptualni rad na predstojećem Likovnom salonu Zlatiborskog okruga u Gradskoj galeriji u Užicu. Stvaralački putevi neočekivani su, teško razumljivi, ali i čudesni.