Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
01.01.00
Blic
26.06.2000.
Igor Marojević:Ovo je sredina u kojoj su se uvek mešali uticaji zapadno evropske kulture i našeg javašluka čije poreklo nije bitno. Ko to ima pravo da u ime svih produkuje istine, stavlja gigantsku moralnu tačku na bilo šta, na nečiji misaoni proces
Život demantuje svaku normalnost
Mladi pisac Igor Marojević, rođen 1968. godine u Vrbasu, objavio je dva romana "Obmana Boga" i "Dvadeset četiri zida". On je dobitnik stipendije "Borislav Pekić" za ovu godinu. O značaju ove nagrade uopšte, kao i za njega lično, kaže: "Ovde je sve obezvređeno pa i nagrade. Ali, mislim da je ova nagrada jedna od retkih koja se ne uklapa u trend devastiranja svega i svačega. I u tom smislu mi ta nagrada znači. Ona je neukaljana i ukazuje na onu lepšu stranu naše kulture koja je možda manje primetna ali postoji. S druge strane, Pekić je za mene važan, i po tome je možda uticao na mene, jer se u svom opusu kretao od istorijskih, ali ne u onom zastarelom, kićenom obliku koje robuje činjenicama, do žanrovski preciznih romana".
Saznali smo za mogućnost "replike" Evropskog književnog voza Balkanski voz. Pozvani ste da se "ukrcate"?
Postoji ideja da se napravi paralelni voz, onom evropskom, u kome bi učestvovali balkanski pisci. Ne samo srpska, već i druge balkanske književnosti su zakinute u tim procesima kulturne integracije, barem u odnosu na zapadnoevropske. Meni je taj poziv stigao od Radost Nikolaeve. Kasnije sam saznao da su pozvani i AleksandarProkopiev iz Skoplja i Kenet Vajt. Mislim da je ideja o vozu u praksi još na dugom štapu, ali je teorijski jako dobra zato što je integracija bitna. To je prosto stvar računice. Mi smo tržište od osam miliona, a ne od dvadeset ili trideset, koliko bi moglo da bude.
S obzirom na vaš gotovo kompletan uvid u savremenu domaću književnu produkciju, postoji li neki krug tema ili žanrovskog specifikuma koji bi se mogao izdvojiti
Ovo je sredina u kojoj su se uvek mešali uticaji zapadno evropske kulture i našeg javašluka, čije poreklo nije bitno. S jedne strane, u srpskoj književnosti postmoderna je uzela maha sedamdesetih, osamdesetih je zaplovila punim jedrima da bi se devedesetih pojavila u mutiranim oblicima. Znači, taj pluralizam poetika, koji postmoderna podrazumeva, se s jedne strane ukorenio. S druge, imamo pojavu koji proističe iz balkanskog javašluka i on se ogleda u nepostojanju pravila. Na primer, mi sada imamo "rivajvl" deseteračkih pesnika. Odnosno, u srpskoj književnosti ponovo prolaze stvari koje više nisu legitimne. Sve u svemu, čitava scena odiše smesom svesnog pluralizma i pluralizma kao ploda javašluka. Zaista bi bilo interesantno relevantnije izanalizirati ovo područje.
Često pominjete sredinu; kakva je ona i kako se mladi pisac snalazi u njoj.
I tu je reč o pluralizmu. Beograd je veliki grad, osamdesetih godina je bio uklopljen u evropske tokove, u urbanu kulturu, ima urbanu tradiciju. Tragovi toga su, ipak, ostali. U ovom trenuku ovde je još uvek moguće napraviti izbor. Znači, još možeš da biraš, na primer, mesto za džezere, mesto za narkomane, mesto za japije, ne moraš da robuješ onom sinkretičkom fazonu, u kome se na jednom mestu skupljaju i džezeri, i narkomani, i japiji. S druge strane, čim izađeš na ulicu možeš imati problema. I tu je umesno upotrebiti terapijsku stranu pisanja. To znači razgraničiti svoju radnu sobu i spoljašnjost. Rat sam pregurao tako što sam pročitao pedeset knjiga o paganstvu i što sam ovaj roman, za koji sam dobio stipendiju, značajno prerađivao.
Pripadate mlađoj generaciji pisaca koja ne samo da nije angažovana u raznim udruženjima pisaca već se skoro i "ne odnosi" prema njima.
Na mene lično je dosta uticao pank, čak sam devedeset šeste išao na koncert Seks Pistolsa u Ljubljanu. Želeo sam da na neki način proživim ono što sam slušao ili živeo na neki drugi način. U osnovi pank je bitan zbog uverenja da institucije nisu nešto što je bitno. Lično, nemam nikakav odnos prema institucijama, mada sam član Pena, udruženja za koje verujem da je deo jedne legitimne svetske ogranizacije.
A što se tiče političkog angažovanja?
Najbitnije je da on ne bude primaran, da ne uzme priču u svoje ruke, odnosno da literatura ne postane satelit politike. U okviru toga se može pisati o svemu pa i o politici. Nisam od onih angažovanih pisaca koji podređuju literaturu dobrobiti čovečanstva ili ideologiji, ali nisam ni od onih, takođe dogmatičnih koji misle da je književnost apriorno apolitična.
Što će reći ništa od književnosti kao "stare dobre" savesti čovečanstva?
To je bio naročito bezobrazan stav. Ko to ima pravo da u ime svih produkuje istine, stavlja gigantsku moralnu tačku na bilo šta, na nečiji misaoni proces. Baš to je nemoralno. Tamo gde je mnogo proklamovanog morala, tu je moral najsumnjiviji.
Kakva je slika ovog vremena iz ugla mladog pisca?
Ne bih uopšteno govorio o tome. Oni koji su otišli otišli su. Neko je imao dobar poziv pa ga je odbio, neko nije uopšte imao poziv pa je otišao. To je individualno. Trend istočnoevropskih disidenata je prošao iako srpski pisci ni tada nisu potpadali pod taj okvir. Na Zapadu je aktuelan trend prevođenja naših pisaca koji, ako su možda politički zapadoevropski opredeljeni, nisu u svojoj prozi; na primer Pavić. Ili Petković i Basara koji su pod jakim uticajem pravoslavlja.
Kako vi vidite svoju perpektivu u ovaj zemlji, u ovom gradu, u uvom poslu?
Ne mogu govoriti o dugoričnim perspektivama, jer bi me život demantovao. Za sada imam plan da čitam, da pišem, da do kraja godine objavim zbirku priča, a sledeće ovaj roman za koji sam dobio stipendiju. Takve stvari mogu da kontrolišem, dugoročniju perspektivu ne, jer ona zavisi od političkih prilika, zavisi od stvari koje su mimo mojih moći. Mogu samo da govorim u svoje ime i da radim ono što zavisi od mene, to je sve.
Kako se zove roman za koji ste dobili stipendiju i o čemu je reč?
Roman se zove "Žega". On je istorijski ali ne na onaj način kada pisac službuje činjenicama i opravdava nedaće svog naroda, oplakuje ga i postavlja na pozitivnu stranu u odnosu na neki drugi narod. Tema je sukob zelenaša i bjelaša u Crnoj Gori, koja nije iskorištena u našoj prozi. Međutim, taj sukob koristim i za oslikavanje Prvog svetskog rata i za oslikavanje bombardovanja i na kraju krajeva, da se rasvetle recidivi slovenskog paganstva koji su strahovito prisutni u našem životu i koji su verovatno i uzrokovali dobar deo ovoga što nam se desilo.
Željko Jovanović
