Običan život

28.09.12

Retka je pojava na domaćoj književnoj sceni da se stručna javnost, praktično jednoglasno, složi oko visokih vrednosti neke pesničke zbirke. A upravo to se dogodilo sa rukopisom „Običan život“ Tomislava Marinkovića, objavljenim u Kulturnom centru Novog Sada 2011.

Ova pesnička zbirka i njen autor dobili su tokom ove godine dva prestižna priznanja: nagrade „Miroslav Antić“ i „Vasko Popa“.

Tomislav Marinković (1949.) živi u rodnom Lipolistu kraj Šapca . Do sada je objavio sedam knjiga stihova, koji se nalaze u više antologijskih izbora, a prevedeni su na ruski, japanski, španski i makedonski jezik.

Da li „Običan život“ ima poseban status i u okviru Vašeg prilično ujednačenog stvaralačkog opusa koji, za sada, čini sedam knjiga, a karakterističan je po jednoj stišanoj intonaciji, pitali smo Marinkovića?

Knjiga „Običan život“ je, u nekom smislu, organski produžetak moje ranije dve knjige - „Škola trajanja“ (2003) i „Svet na koži“ (2007). I u njoj postoji težnja da se u običnom i svakidašnjem, u životnim sadržajima iz bliskog okruženja pronalazi elementarni smisao postojanja. Novina, ako je ima, je u pažljivijem registrovanju duševnih pomeranja i iskustava nastalih u vremenu između pojavljivanja ovih knjiga.

Pišući o običnom životu, vi istovremeno svedočite i o ne/običnosti postojanja u savremenom svetu.

- Istina je da je svaka običnost u našim životima potisnuta nametnutom potrebom da se dostigne primamljiv, ali isprazan i u suštini trivijalan ideal sreće. Sve je podređeno kratkoročnoj iluziji, a ne trajanju. Danas je „običan život“, zapravo, po svojoj postavci, sasvim nesvakidašnji način življenja. Moja knjiga govori upravo o tome, ona je neka vrsta mog intimnog dnevnika, diskretni manifest prirode protiv neprirode.

Mada slavite radosti svakodnevice, u vašim pesmama prisutne su i senke melanholije čini se tipične za ravničarski krajolik Mačve, kao i Vojvodine.

- Verujem da postoji neka veza između duhovne geografije svakog pesnika i zavičajne geografije. Senke melanholije, koje pominjete, moguće da izviru iz samog tla gde sam rođen. Moguće je da se u takvom ravničarskom ambijentu, prostoru sa naglašenom istorijskom prošlošću, lično i opšte, svakidašnjica i povest srećno susreću, da se lakše postiže usklađivanje tih udaljenih pojmova. A lirski govor je, bez razlike gde nastaje, podjednako naklonjen i lepoti i nedaćama ljudskog postojanja.

Vašu bliskost sa Vojvodinom dodatno utvrđuje činjenica da ste nedavno postali laureat priznanja nazvanih po dva znamenita pesnika ovog podneblja - Miroslavu Antiću i Vasku Popi.

- Sticaj srećnih okolnosti je učinio da se uz moje ime nađu imena takvih pesnika kao što su Miroslav Antić i Vasko Popa. I što će, što se moje književne biografije tiče, tu i ostati. I jedan i drugi su rođeni u Vojvodini. I Antićevo i Popino stvaralaštvo bilo je prevratničko u našem pesništvu. Sada sam, i zbog nagrada koje nose imena velikih pesnika, i zbog činjenice da je moju knjigu objavio Kulturni centar Novog Sada, siguran da me je sudbina još čvršće povezala nevidljivim nitima za vojvođansku ravnicu, koja je uvek u meni budila neko pritajeno osećanje uzajamne pripadnosti. Uostalom, Mačva i Vojvodina su ravnice koje se, mestimice, dotiču i nastavljaju jedna na drugu. Samo što je ta bliskost ostvarena davno, njih je povezala ruka koja je stvarala svet.

U „Običnom životu“ ističete poetičku srodnost sa poljskim autorom Adamom Zagajevskim. Ima li i naših pisaca koji su uticali na vaše stvaralaštvo?

- Neki kritičari su, pored pronalaženja sličnosti u mojoj poeziji sa poezijom pesnika kao što su Jovan Sterija Popović ili Stevan Raičković, najčešće pravili poređenje sa pesničkim nasleđem Jovana Hristića. Neka najvažnija životna pitanja koja se nalaze u osnovi Hristićeve poezije, zatim njegovo priklanjanje svetu svakodnevnih sitnica, meni su veoma bliski, podstiču poetičku energiju u većini mojih pesama. U nekoliko slučajeva, uzimao sam slobodu otvorenog dijaloga sa Hristićevom poezijom, „gradio prijateljstvo“ sa pesnikom koji više ne boravi u ovom svetu, ali čija poezija ne prestaje da greje moje srce.

Dušan Vidaković

23.06.12

Sve krupne reči, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom u „šum praznih mahuna na podnevnom vetru”, kaže naš sagovornik

Tomislav Marinković (1949) dobitnik je prestižne poetske nagrade „Vasko Popa” za knjigu „Običan život”, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Pokrovitelj ovog priznanja, koje će laureatu biti uručeno 29. juna, na dan Popinog rođenja u Vršcu, jeste Kompanija „Hemofarm”. Marinković je autor sedam pesničkih knjiga. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski, i španski jezik, a dobitnik je i nagrade „Branko Miljković”. Knjiga „Običan život” dobila je i priznanje „Miroslav Antić”.

Vaša poezija proslavlja jednostavnost i nepomućenu radost malih stvari. Reklo bi se da naše rastrzano i šizofreno društvo ne zaslužuje ovakve pastelne zenovske slike smirenosti. Ako je poezija prevashodno „društveno utemeljena”, kome se zapravo obraćate?

Bez obzira na stanje našeg društva, kako ste ga vi prilično tačno opisali, pesma se uvek, i bez pesnikove namere, obraća nekom, nekoj osobi o kojoj ne znamo ništa, samo možemo da pretpostavimo da postoji. Dokaz za to se pojavi neočekivano na nekoj književnoj večeri, na Sajmu knjiga, u slučajnom susretu na ulici. Više puta sam od nepoznate osobe čuo zanimljivu opasku o nekoj svojoj pesmi ili knjizi, nešto što me je uverilo da čovek, izražavajući svoju osećajnost, može da izrazi i osećanje nekog drugog. I ne sluteći, može da uzburka nečiju dušu, da pogodi nečije srce. Meni bi samo to bilo dovoljno. Knjigu „Običan život” pisao sam kao neku vrstu ličnog, intimnog dnevnika. Knjiga ne sledi preovlađujući glas vremena, ne povodi se za opštim tonom, svet malih stvari suprotstavlja se svetu prenaglašenih, krupnih reči koje suštinski ne izražavaju ništa. Sve te krupne reči oko nas, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom, kako Hristić kaže, u „šum praznih mahuna na podnevnom vetru”.

Da li je ovakav svedeni poetski izraz koji miri reči i stvarnost odraz vaše prirode ili reakcija na to naše bučno vreme?

Već sama činjenica da pesnik ne odustaje od pesničkog teksta ni kada ga uveravaju da je svrha poezije dovedena u pitanje, može se tumačiti kao reakcija na bučnu i brutalnu stvarnost. Pred besmislom bi još besmislenije bilo samo slegnuti ramenima. Pokušavam da govorim o onome što dobro poznajem, a pesma je uvek izraz mog unutrašnjeg života. Knjiga koju sam napisao bila je najviše potrebna meni. Kad je čovek dovoljno dugo i temeljno suočen sa pitanjem o smislu vlastitog života, a uz to je i pesnik, mora bar da pokuša da to pitanje razreši kroz knjigu pesama.

Imate li ponekad potrebu da iskoračite iz ovog skladnog sveta tišine i budete „neposlušni građanin”, barem u sopstvenom univerzumu, slično Novici Tadiću, kome ste posvetili jednu pesmu u nagrađenoj zbirci?

Svet koji pominjete je svet koji sam oblikovao i godinama stvarao svojim pesničkim govorom. Ne bih da ga napustim, da pristanem na svet kakav nam se nudi. Čak i u trenutku sivila i mraka, kao što je ovaj, poezija ne treba da odustane od težnje da bude svetlost, da oživljava čovekov duh. Što je mrak gušći ta svetlost treba da bude jača. Zar Ahmatova nije lirske stihove ispisivala u trenucima najstrašnije represije i strogih ideoloških diktata u svojoj domovini? I ko zna koliko je duša, a možda i života, iz očaja i beznađa istorije, uspela da spase njena poezija. Samo je duh u stanju da prevazilazi izazove koji svakodnevno ugrožavaju naše živote. Voleo sam, i imao sreću što sam poznavao, možda jednog od naših najvećih pesnika uopšte, Novicu Tadića. Njegov krik pred demonskim licem sveta nije bio krik izrečen u ime nekog drugog, već samo u svoje ime, u svom sopstvenom univerzumu, kako vi kažete. I njegov vapaj je prizivao čovekovu prvobitnu potrebu za prisnošću sa svetom, pokušavao da razgrne i da odagna mrak. Mogu sa sigurnošću da posvedočim da je i njega radovala svetlost, kad bi je otkrio u stihovima nekog dragog pesnika.

Običan život i obični dani koje opisujete i u kojima je arhetipsko osvedočeno u iskustvu, s aspekta naše iščašene realnosti, u stvari, mogu da izgledaju neobično?

Mi danas živimo realnost koja se po mnogo čemu ne razlikuje od fantastike. S tog aspekta, običan život je za nas najneobičniji način življenja. Svet običnih malih stvari, jednostavni životni procesi u prirodi, kao što su smenjivanje dana i noći, rast biljke, talasanje reke... Ili lakoća koja se ogleda u letu ptice, zvuk pradavnog sveta u zuju pčele, samo to je, po mom osećanju, naš istinski život. Koliko god se čovek trudio da nađe oslonac i sreću na drugoj strani, zasnovanoj samo na sticanju i trošenju novca, biće sve nesrećniji, a njegova duša sve praznija. Nevolja današnjeg čoveka je u tome što je razapet između prirodnih ograničenja i lažne slike o sreći koja mu se nudi putem moćne medijske propagande.

U vašoj poeziji prisutno je prustovsko „traganje za izgubljenim vremenom”, atmosfera hristićevske sobe „onih koji nikada nisu bili mladi”, ali kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na Vaska Popu?

Teško da pesnik može da nađe ispravan odgovor na pitanje koje mi postavljate. Pojavom Pope tok srpske poezije počeo je da menja pravac, postao je bistriji, snažniji. Dok su drugi još bili zagledani u modernizam između dva rata, on je poeziji obukao novo ruho, ulio joj snagu i udahnuo dugoročnu vitalnost. Možda se u težnji da u običnim životnim sitnicama otkrijem dublji smisao, nalazi tanka nit, što moju poeziju spaja sa zlatnom žicom Popine pesničke vizije. Možda je ta relacija ostvarena u jednostavnosti i svedenosti stiha, ko zna. Iz tog nezaustavljivog toka, bar neka kapljica je stigla do svakoga od nas koji danas pišemo poeziju na srpskom jeziku. Kada čitate takvog pesnika, kao što je Vasko Popa, ne padaju vam na pamet druge misli osim onih da se nalazite u zadivljujućem, novom svetu, u pretumbanoj i preuređenoj realnosti. Najveće čudo se događa kad shvatite da se pred vašim očima konkretno i apstraktno, mitsko i svakodnevno stapaju, da u novoj stvarnosti postaju jedno.

Marina Vulićević