Obećaj mi, molim te

Iz slabašnog polusna probudila me je galama koja je dolazila iz pravca ulaznih vrata. Neko je istovremeno i zvonio i lupao. Čulo se: “OTVORI, ZNAM DA SI TU, OTVARAJ!” Prepoznao sam Borisov glas.
Otvorio sam vrata i on je bukvalno uleteo u stan.
- Šta toliko galamiš, čoveče, želiš li da održiš zbor stanara ove zgrade? Gde gori kad tako divljaš?
- Vidi kako izgledaš! Plakao si!
- Nisam plakao, spavao sam. Uostalom, zašto bih se ja tebi pravdao?
- A isključen telefon? - pokazuje prstom na izvađenu utičnicu. ...

19.01.04

Radim sve da ljudi u svojim glavama eliminišu negativne membrane i da jednostavno imaju poverenja jedni u druge. To je ta knjiga, to inače i radim, to je Obojeni program. Nije reč ni o kakvoj misiji niti o mistifikaciji, već jednostavno o nekoj gimnastici moždanih ćelija koje ako su dobronamerne mogu svašta da urade, da budu korisne i sebi i drugima - priča frontmen Obojenog programa
„Rođen u Novom Sadu. Živi u Novom Sadu. Diplomirao nuklearno pevanje na Berkli univerzitetu u Novom Sadu. Radove iz ove oblasti objavljivao je na albumima grupe Obojeni program, koju je osnovao u Novom Sadu. Napisao već četiri knjige, takođe u Novom Sadu. Ima pumpu za bicikl Commando 2000 i kapi za nos. Voli da crta. U Novom Sadu, naravno”, glasi predstavljanje Branislava Babića Kebre, autora knjige “Obećaj mi, molim te”, koja je objavljena u ediciji “Struja” beogradske izdavačke kuće Rende.
Kebra i Obojeni trenutno spremaju nove pesme koje proverava dečjim raspoloženjem.
l Kakve namere i okolnosti su vas vodile do drugog romanesknog izdanja?
- Osnovna namera mi je bila osvrt na neko prošlo vreme iz mog ugla, a da to ne bude pretenciozno u bilo kakvom smislu i da ne bude negativnih konotacija svega što smo prošli. Shvatio sam da je tu osnovna stvar tumačenje događaja koji su u našoj istoriji jako bitni, a u vreme kad sam pisao meni su to bili bombardovanje i 5. oktobar. Ova dva događaja sam hteo da prikažem na sasvim drugačiji način, ne onako kakvi su, jer su to mnogi već radili, već onako kako su obični ljudi mogli da ih dožive i tu je otprilike bio akcenat.

Urednik “Rendea” Vladimir Arsenijević pokrenuo je dosta zanimljivu ediciju “Struja” koja se bavi “of” kulturom i logično je da ja u nekom smislu pripadam tome. S druge strane, ima jedan super detalj koji je meni jako bitan. Kad sam završio tekst i poslao ga Arsenijeviću, on je imao razne sugestije i jako mnogo smo pričali o tome. Čak je insistirao da se jedan deo promeni. Ja inače po prirodi nisam tip koji voli te vrste sugestija, ali on je tip koji to može zato što je dobar pisac i to se meni svidelo iz nekoliko razloga. Prvo, zato što su te sugestije bile savršeno dobronamerne i korisne, s druge strane zato što je to delo učinilo mnogo kompleksnijim, a na kraju krajeva sve je to dobro iskustvo u smislu rada sa ljudima koji su stručni u oblasti kojom se bave i to jako poštujem.
l Dobronamerni i pametni ljudi često poručuju da problematičnu prošlost treba priznati bez potiskivanja, besa i stida, što vi veoma blago i duhovito činite u knjizi. Koja je tajna vaše psihoterapeutike?
- Rekao sam da je osnovna namera bila da ne budem pretenciozan. Ja jako volim da radim stvari na koje mogu da utičem. Mislim, ako ja mogu da utičem na moje čitaoce, voleo bih da taj rečnik imamo bez obzira na traumu života u jednoj zemlji. Neka moja priča je da, ako smo siromašni, ne treba da se ponašamo kao siromasi. Ako smo preživeli tragične godine, to ne znači da treba da budemo tragični likovi. U svim tim godinama, ko je bio svestan, mogao je da sklapa kockice ali nije morao druge ljude da opterećuje. U ovoj knjizi dovoljno se jasno stavlja do znanja da je tragedija postojala, ali da ne treba od nje da se čini još veća tragedija. Ja sam iz svega toga izašao kao neki lik koji je svestan. Ništa više. Svestan svega, svestan i sadašnjeg trenutka, težine života i svega ostalog, ali to nije razlog da ja ljude time opterećujem. Svako ima pravo na svoj život i na svoj način razmišljanja. Nama kao društvu fali neki vid konverzacije, fali način kulturnog ophođenja, fali malo smeha, i mnogo para. Ali pare će doći kad se te ostale stvari srede, kad počnemo da gledamo malo vedrije, kad počnemo da bivamo otvoreni. Mi smo već toliko naučili i izgradili vlastite vidove hermetičnosti, da se sve od nas odbija. Mi zračimo negativno dva i po metra oko sebe. Sa tim stvarima dok se ne suočimo, dok se tako ne otvorimo... U tom smislu radim sve da ljudi u svojim glavama eliminišu negativne membrane i da jednostavno imaju poverenja jedni u druge. To je ta knjiga, to inače i radim, to je Obojeni program. Nije reč ni o kakvoj misiji niti o mistifikaciji, već jednostavno o nekoj gimnastici moždanih ćelija koje, ako su dobronamerne, mogu svašta da urade, da budu korisne i sebi i drugima.
l Crteži su konstanta u svemu što ste radili, oni ilustruju i “Obećaj mi, molim te”; koja je njihova priča?
- Volim da crtam iako ne znam da crtam. Ne znam da pišem, ja ne znam ni da pevam, ali ne možeš postati mesar ako znaš da budeš mesar. Moraš naučiti. Svi u nešto ulazimo. Imaš na kompjuteru hiljadu tih programa za crtanje. Imaš onaj “pejnt” koji je najjednostavniji, e ja u tome crtam, kao deca. Meni nikad nije poenta koncepcija slike, poenta je sloboda ruke dok povlačiš, a onda slažeš boje. Ta sloboda i taj odabir boja, to je za mene vrhunska sloboda. To su uzvišene stvari. Ja sve te stvari afirmišem. To su inače one stvari kao kad ideš ulicom pa nađeš dinar. Ima ljudi koji zbog dinara neće da se sagnu. Ja ću se uvek sagnuti zbog toga što poštujem te male stvari, a kad njih naučiš da poštuješ, onda se raduješ i nečemu što ne mora da bude tako veliko da bi izazvalo tvoju radost. Nisu radosti samo velike stvari. Ja sam kolekcionar radosti malih stvari, skupljam ih, time se punim i to je kul.
l Stalno ističete radost i da se sve što radite može okarakterisati pozitivnim predznakom. Kako se to može povezati sa mračnjaštvom, teškom atmosferom i prevelikom ozbiljnošću koju ljudi često pripisuju vašem liku i muzici Obojenog programa?
- Mi smo sasvim sigurno jedina grupa koja postoji 15-20 godina, koja nikad u životu na svom koncertu nije imala nikakav eksces. Nikad se naša publika nije tukla. LJudi koji su dolazili na naše koncerte su ljudi koji ne proizvode negativno. U rokenrolu je sasvim normalno to – neredi na koncertima i slične stvari. Mi to nikad nismo imali. Imali smo nerede tipa: radikali nam se popnu na binu pa drže suzavac, pa milicija, hapšenja i privođenja, ali naša publika je publika koja dođe, napuni baterije, a mi naše baterije napunimo njima. To je samo razmena pozitivne energije, a posle odemo i nastavimo da radimo. Oni svoje, mi svoje i to je to. LJudi koji kapiraju to što radimo, kapiraju tu radost i njima je radost to druženje i iskustvo razmene energije. Naravno, ima ljudi koji to vide kao ne znam ni ja šta, ali u svetskim razmerama rokenrola, mi smo pop bend. Druga stvar je to što ovde ne postoji alternativna muzika pa nas stavljaju u alternativu. Kao što ne postoji pop, pa stave Bajagu u rok, ali to su neki problemi za koje nismo mi krivi. Šta ja tu mogu. Mi smo možda u jednom periodu stvarno bili malo mračniji, ali to je bio samo rezultat toga što je ovde bilo “malo mračnije”, jer mislim da je užasno važno biti u dosluhu sa vremenom kada nešto radiš. Kada je izašao treći album, oko kojeg se mnogi lome i oko kojeg je došlo do podele naše publike, niko nije ukapirao gde smo mi nego su i dalje ljudi bili u fazonu - gde su vam melodije!? Mislim, alo ljudi! Nosiš džak od 50 kila brašna na peti sprat, a očekuješ i dalje melodije. Držiš na terasi kanister sa benzinom i očekuješ da mi je super, da se zezam i da sam opušten. Zatamnilo se, naravno. Zato je album i nosio naziv “Verujem ti jer smo isti”. Onda je moralo da se veruje.
l Koliko je teško opstajati na tom nekonformističkom, nekomercijalnom i beskompromisnom putu “zvezdane” karijere?
- Ja sam užasno privilegovan čovek zato što radim ono što volim. Ne kažem da mogu dobro da živim od toga, ali najveća sreća u životu je da čovek može da radi ono što voli. To moje zadovoljstvo ljudima uliva nadu da i oni pronađu sebe u nečemu što vole. Svi ti ljudi koji su u Obojenom programu, a mnogi su ulazili, izlazili, prolazili, mnogi su i ostajali, svi su uživali u tome. Mi ne okrećemo velike pare, super je ako ima love, ali... Od 5. oktobra ni na jednom mediju nisam gostovao, ako je stvar slave - mi je nemamo niti je tražimo.
l A koju poruku će nositi naslov sledećeg albuma?
- Mi smo do sad uradili šest albuma i prvo slovo svakog daje ime Novi Sad. Očekuje se da naziv ovog poslednjeg albuma bude na slovo “d” i verovatno će se zvati “doviđenja”. To sam smislio kao klinac, sada sam već u ozbiljnijim godinama, a jedna od najgorih stvari je bilo koji vid konceptualizma tako da sam sad u fazi kad počinjem da se “mrzim” zbog tog plana. Uopšte, mislim da su svi pravci u umetnosti postali besmisleni, da je dobra umetnost ona koja u sebi ima sve i koja beži od svrstavanja u neki pravac.

Teorija zavere JU roka

l Da li ste vi stvarno radili na stvaranju autentične rok scene, kao što se to u teoriji najčešće ističe za ceo “novi talas”?
- Mislim da su se više ti teoretičari bavili nama nego mi tom teorijom “zavere” jugoslovenskog rokenrola. Mi uopšte o tome nismo razmišljali, a to je užasno duga priča. Kad smo mi počinjali kao rokenrol, pank, to je prolazilo razne faze i to niko nije mogao da planira, pogotovo ne zbog toga što smo bili ogledalo situacije i vremena u kojem smo živeli, a to je bilo nemoguće tako osmišljeno voditi. Sve što smo mogli da osmislimo i formiramo lokalnog je karaktera, ali jako bitno za nas. A da delujemo šire to je nemoguće. Ovde nema nijednog rok časopisa. Nema ni jednog dobrog posla ako za njega nema infrastrukture. Najbolji primer je Egzit. Imaš jedan veliki festival, a u tom gradu nemaš klub za svirke i onda posle koncerta Triki kaže “hajde, idemo u neki klub”, a mi kažemo “jebi ga, mi imamo svetski festival ali nemamo klub”. Realno, takvi festivali nemaju refleks, završi se festival i ćao. Kao osmi mart, jedan dan volim žene a posle ćao. E, to je taj fazon. Šest dana smo ludi a onda Tanja Jovićević i Rundek za novaka.

Igor Burić

01.10.03

Branislav Babić Kebra decenijama neprikosnoveni lider novosadskog „Obojenog programa“ paraleleno učestvuje i na rokenrol i na književnoj sceni Srbije a tokom vremena uobličio je i svoj kompjuterski crtež. Nakon što se prošle godine pojavio album „Obojenog programa“, „Ako nisam dobra šta ćemo onda?“ („urbaNS“) od pre nekoliko dana Kebra se javnosti obraća, posredstvom izdavačke kuće „Rende“, u ediciji „Struja“, svojom četvrtom knjigom „Obećaj mi molim te“, prošaranom originalnim crtežima u boji. Na promociji knjige u Džepnom kulturnom centru upitali smo Kebru kako danas definiše sebe u skladu sa naslovom prve knjige koju je objavio 1992.- „Ko je ovaj čovek“? Da li je reč o rokmuzičaru; pesniku i esejisti kratke forme; ilustratoru neprekinutim potezom „miša“; otpadniku sa razlogom; propovedniku iz andergraunda(podsvesti)...?

„Ako bih se morao baviti definisanjem, onda bi to bilo pre definisanje onoga što radim a ne definisanje samoga sebe. Jednostavno čovek mora biti u dosluhu sa svim i svačim. Da bih bio u muzici dobar moram znati šta se dešava oko mene. Time se čovek oslobađa vlastite hermetičnosti. Nije reč o svaštarenju - to su nivoi odgovornosti za ono što radim. Ne mogu da razumem ljude koji se bave nečim konstruktivnim a pritom ih vrlo bliske stvari ne interesuju. Muzika, pisanje i crtanje tri su ravnopravne forme mog izražavanja.“

Knjiga „Obećaj mi molim te“ dovodi u sudbinsku, „imela“ vezu, intimno i društveno, pojedinačnu sudbinu i kolektivnu propast, psihičku blokadu i „pad sistema“. Poručujete li vi, preko svojih junaka, da se ovde „mentalitet ne menja na izborima“ jer se društvo nalazi u kandžama rodovsko-plemenskog mentaliteta koji na presto stavlja lojalnost pre nego pamet?

- Dugo smo se vozili unazad misleći kako jurimo. Onda je neko odlučio da nam ugasi motor i objasni pravila vožnje. Ali to ne bi bili mi kad ne bismo pomislili kako sve znamo - poželesmo da krenemo iz četvrte brzine. I gle čuda - opet ne ide. Sada smo u prvoj i razmišljamo o drugoj brzini. Svi nas vozaju, a mnogima je rikverc još uvek najveća brzina.

Vaša junakinja u jednom trenutku posumnja u sebe: svi oko mene, zapravo su normalni, meni nešto fali, jedina sam zapitana: u kakvom ovo svinjcu živimo? Glavni junak, pak, komentariše kako bi korisnici Interneta u Srbiji, kada bi ih bilo deset umesto tri posto, koliko ih sada ima, bili proglašeni „petom kolonom“! Zašto lokalna Čaršija još uvek ima bolju prođu od Elektronske svetske mreže?

- Sve je to politika, prioriteti koje ona podrazumeva. Ako je prioritet nacionalizam, onda je svako kao individua usamljen. Sada je prioritet infrastruktura i ekonomija, i to je u nekom smislu bliže mojim razmišljanjima.Video sam da je pre neki dan predstavnike Majkrosofta primio patrijarh Pavle. Mene takva dešavanja ohrabruju. Svi bi iz toga mogli da izvuku pouku. Što je društvo razvijenije, uloga pojedinca u njemu postaje bitnija. Pojedinac je, sam za sebe, izgubljen u sistemu bez infrasrukture. Zato je bitno da pojedinac ukazuje na nepravilnosti, da shvati gde živi.

Vaš junak, Relja, spasava se ljubavnog stupora primenjujući „metodu transformacije“. Možete li da zamislite jedan takav virtuelni model koji bi spasao našu državu?

- Država je ušla u svoju transformaciju- kod nas se to naziva- tranzicijom. Samo nam nada ostaje da stvar drži pod svojom kontrolom(a ne samo vlast). Virtuelno gledajući, dolaze bolja vremena, još samo da nam se to i desi.

Demokratija kao paravan

„Meni je već odavno bilo muka od svega. Iskreno, nisam verovao u bilo kakve promene, pogotovu ne demokratskim putem. U glavi su mi se stalno motale slike onog dana kada je bombardovanje prestalo, kada je proglašena pobeda. Kada su najzad uključili gradsku rasvetu i kada je narod izašao na ulice. Ispred moje zgrade komšije su igrale kolo a ja sam se pitao zašto su svi ti ljudi ginuli, zašto su nam sve porušili kad je posle svega ostala ista vlast zbog koje su nas, navodno, bombardovali. Demokratija je samo paravan za trgovinu globalnih interesnih sfera, a mi, smrtnici, sada treba da glasamo. Da opet damo glas nekome ko će, u ime svih nas, dobro da se zabavlja...

Iz knjge „Obećaj mi molim te“, Branislava Babića

M. Pavlović

18.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Mnogo puta se od dobronamernih i pametnih ljudi moglo čuti da je napaćenoj Srbiji, preplavljenoj nacional-mitskim produktima odbrambenog mehanizma kolektivne svesti, najpotrebnije jedno nepatvoreno katarzično ogledalo za raščišćavanje sa problematičnom prošlošću, za priznanje i osvešćenje bez stida i besa. Pošto je univerzalno srpsko ogledalo tog modela neizvodivo, opet su pojedinci ti koji su malim-velikim primerima (pro)isijavali onaj, za život, neophodni tračak svetlosti. Daleko od pretencioznog, ali dovoljno moćnim, rokenrolerski urbano svedenim tumačenjem srpskog posla pred kraj i na početku Novog milenijuma, na sceni je ponovo Branislav Babić Kebra, ali i ovaj put podloga nije muzika Obojenog programa. U knjizi „Obećaj mi, molim te” (Rende, Beograd, 2003) ritam drži rif jednog vremena koje duva u jedra familiji Protić iz Novog Sada, tačnije Relji, žilavom i stripolikom, teško uništivom (anti)heroju koji nama i sebi priča jednu priču o bombardovanju i oslobađanju... A Kebra svojim prvim „pravim” romanom još jednom poklanja sebe. Iako je obećao da neće.
Poštujući onu staru da ako si siromašan ne treba biti i siromah, vešto i maštovito, Relja Protić delom svojih sanjarija, igrarija, pokazuje i dokazuje da se farsi ne suprotstavlja bekstvom, već čeono, sa dosta humora, i alternativne medicine dr Šišića iz Zagreba. U koroziju društva, njegovog fundamenta – porodice, traume individualnog sazrevanja, u pad sistema, uranja se sa dubokim uzdahom, a isplivava iz podsvesnog. Relja tako sabira kratke sekvence sopstvene povesti, fanatično ih slažući u ostavama malog mozga. Preturajući po njima, on se ne koncentriše na nešto što ne zna, što je teorema, što traži odgovore, zbrkane misli. „Osnovna dilema” je Obojeni, ili Boje, a ne šta ti ja znam... Relacije su jednostavne. Voliš - ne voliš, ali ne i mrziš - ne mrziš. Ako je patnja ono zbog čega su okolnosti (bile) takve, a naši (su)narodnjaci još uvek zaluđeni (nešto slično Relji objašnjava jedna devojka u međugradskom autobusu), onda eto prilike da nas ne omami zlehuda sudbina i da shvatimo, ako i malo ličimo na glavnog junaka, koliko smo u stvari srećni. A prepoznavanje zavodi na svakom koraku. Naravno, ne u slikama nasilja, politike, javašluka i dripčarenja, već u onima koje istinski malog čoveka čine dovoljno velikim da primi sve, da ponese najviše.
Kebra, dakle, uz veliku podršku prekaljenog „ambijentodršca” opisane tematike Vladimira Arsenijevića, pomalo detinjasto, ali sa očiglednim i suvislim poverenjem, poentira oslobađanjem likova da žive. Kebra ima šta da kaže iako je beskonačno - beskonačno. Ma koliko mu se pragmatični matematičari približavali. Normalan svet ne mora da se proizvede, on već postoji. To što, da bi izvukao živu glavu, čovek mora da se pretvara u plastičnu jelku, sigurno je teško, ali o toj priči govoriti duhovito i bezobrazno pre nego nadobudno i moralistički svakako je zdravije, a zna se šta je u životu najvažnije.

Igor Burić

04.09.03 Vreme

Pisanje nečega što je ni manje ni više nego roman nekako je poslednje što bi iole upućeni hajvan mogao očekivati od Branislava Babića Kebre, frontmena i autora pesama "Obojenog programa": to je otprilike nešto kao kad bi se Igi Pop zamonašio, Madona naučila da peva i da glumi ili Vuk Drašković počeo da govori kao normalno ovozemaljsko čeljade, bez povišenog epskog tonusa i drhturavo-zapevajuće intonacije starozavetnog proroka. Kebrin je, naime, tekstopisački princip bliži "škrtosti" i minimalizmu nego nekakvoj "reperskoj" raspričanosti; to je, uostalom, već postao trade mark porodične Babić factory, pošto se i Boye njegove sestre Biljane služe sličnim tekstualnim sredstvima, iako je to manje primetno zbog njihove neodoljive, vešto osmišljene lajavosti. Bilo kako bilo, ne bi čovek rekao da će se neko takav pomučiti oko tolikih reči, da će ko zna koliko dugo dreždati nad papirom/ekranom da verbalno izrazi nešto što, izgleda, ona famozna Tri Akorda od kojih se rokenrol sastoji više nisu mogla u potpunosti da "pokriju"... Ipak, dogodilo se: Obećaj mi, molim te (Rende, Beograd 2003.) prvo je prozno ostvarenje pevača kanda ponajbolje još "žive" novosadske, pa i sveukupno srpskocrnogorske rock-grupe.

Kao što je pesme Obojenog programa nemoguće pobrkati sa bilo kojim drugim, tako je i ova knjiga samosvojno autorsko delo, zaokruženo u potpunosti, utoliko što je Kebra i autor ilustracija koje su, na začudan način, sastavni deo romana. Na stotinak stranica Priče, pak, B. B. je napravio solidno uverljiv enter u jedan za njega novi svet, mada čitaocu, moguće, ni nakon čitanja romana neće biti baš najjasnije u čemu je štos: ne može se reći da je Kebra-prozaista nekakav majstor stila koji briljira svojim zavodljivim "instrumentalističkim umećem", da se poslužim jednom tipično rok-kritičarskom floskulom: gdegde se oseća višak "drvenosti" jezika – osobito u suvišnim "reporterskim" opisima i common knowledge analizama društvene situacije o kojoj svi-sve-znamo – koja po(t)kazuje pisca ne sasvim raskomoćenog i odomaćenog sa novim izražajnim mogućnostima; takođe, priča romana već je više nego dovoljno puta ispričana: turobne devedesete godine u Zemlji Mimo Sveta, raspad društva, porodice (sa neizbežnim ćaletom-patriotom i kućnim tiraninom, kevom-mučenicom, sestrom-glupačom etc.), rastakanje Grada – koji u knjizi nema ime, ali je po svim toponimima koji se spominju nedvojbeno (mada možda ne i mnogo bitno) da se radi o Novom Sadu – tanušna nada u Novo koja biva ubrzo izneverena, i usred svega toga naizgled lakonski ocrtana, no uistinu na pravom, nepogrešivo odmerenom emotivnom valeru urbane osećajnosti ovog vremena ispričana Ljubavna Priča sa aprijatnim završetkom, kojem je povod opet jedna arhetipska situacija "godina raspleta": bekstvo u Beli Svet, trbuhom za kruhom, pa makar i kao "spoljni" povod za moguću "izdaju" ljubavi. Mada nas, doduše, twist na samom kraju upućuje i na drugačije rasplete, a sve u sklopu eksplicitnog piščevog odbijanja da Priči ponudi klasično Razrešenje, ono šta-je-bilo-na-kraju koje čitaocu pruža to varljivo, ali tako prijatno osećanje punoće...

Kako je moguće da ovoliko Opštih Mesta ne izaziva dosadu, da knjiga "klizi" kao grolsch niz grlo, da pisac izvedbom svoje "već viđene" Priče lako ostvaruje efekat koji nipošto ne zaostaje bitno i nepopravljivo za njegovim savršenim, minimalističkim pop-eskapadama? Hjah, biće da B. B. Kebra ima onu "žicu" koja nedostaje i mnogim formalno umešnijim piscima, onima koji rutinski pimplaju hiljade ispraznih, ama pompezno zveketavih reči kaogod što neki hevi-gitaroš-masturbant razvlači svoje polučasovne solaže. Kada se, naime, iskulira, čim se mane preteranog "komentarisanja" i pusti svoje likove da žive svoj život – a tu treba posebno obratiti pažnju na vanredno uspeli bratski odnos naratora i Borisa – Kebra uspeva da mu knjiga prodiše punim plućima, čak se i puka piščeva zanatska veština na takvim (mnogobrojnim!) stranicama više nego vidno popravlja, i Obećaj mi, molim te izlazi iz anonimnosti još-jedne-priče-o-nama, časno se izborivši za svoje mesto u jednom više nego neophodnom popisivanju imena stvari (što bi rekao Đorđe Pisarev), kakvim ćemo se svi još podugo baviti, sve pokušavajući da dokučimo šta nas je ono tresnulo po glavi i raspolutilo nam živote na romantizovano onda i oblatnjavelo sada. E, to je taj Kebrin kunst: igra na malom prostoru sa maksimalnim učinkom. Utoliko je i roman zapravo prirodan nastavak onog istog, dobro poznatog Osećanja Sveta, primenjenog na novu inkarnaciju Priče koju nam Branislav Babić uporno, godinama priča. Sve ostalo su tek reči, one koje je Boris iz romana tako dugo izbegavao da upotrebljava, sve dok nije pronašao ključ. Baš kao što ga je pronašao i njegov pisac.

Teofil Pančić