O vatri i noći

14.03.09 Danas

U svakoj književnosti postoje oni „nevidljivi” romani, skriveni namerno izazvanim polemikama, praznoslovnim trubljenjem o nepravdi koje se obično izvodi samo zarad poboljšanja prodaje, a koje javnost onda prihvata jer i kulturne rubrike novina moraju od nečega da žive. Od takvih meteoroloških (vedre i oblače) preduvanih romana-balona od sapunice obično se, dakle, ne vide nepretenciozni, ali iskreni i uspešni radovi pisaca koji žive na marginama, a koji nemaju priliku da se medijski probiju, niti su im jedine književne ambicije da osvoje nekakve nagrade, većljudi pišu zato što pisanje osećaju kao unutrašnju, odnosno duboko ličnu potrebu da ispričaju priču.


Izlaz iz nemogućeg

Roman O vatri i noći kragujevačkog pisca Darka Barudžića nosi podnaslov Roman o opsadi Sarajeva i s pravom se može nazvati antiratnom knjigom u najdoslovnijem smislu te reči. Ne pretendujući da osudi bilo koga do rat kao takav, rat kao najglupaviju od svih glupavih ljudskih delatnosti, autor romana narativ puni pričama o detaljima, kakvi su stradanje knjiga ili životinja, a koji su imanentni svakom ratu, mada se na njih obično ne obraća nikakva pažnja. Naravno, stvari kojima Barudžićpridaje važnost nisu nasumice izabrane, većsluže kao kontrapunkt zlu koje se dešava na terenu, ujedno uvodeći čitaoca u unutrašnji svet junaka koji se identifikuje sa određenim književnim delima. Drugim rečima, putem ovog kontrapunkta postavlja se jasan sistem estetičkih i etičkih vrednosti.

Fabula je podeljena na tri tematske celine koje ne prate hronologiju događaja. Nju će čitalac rekonstruisati tek nakon pročitanog romana, a ona obuhvata period od septembra 1991. godine kada mladi Darko Barudžić(lik, a ne pisac) stiže u kasarnu u Lukavici na periferiji Sarajeva, do konačnog bega pripadnika JNA iz opsednutog grada u maju 1992. godine. Fokusiran na tri reprezentativna događaja iz svog služenja otadžbini (kog služenja i kojoj otadžbini pitanja su koja se nameću, iako se eksplicitno ne postavljaju) - minobacački napad na kasarnu u kojoj stradaju biblioteka i štenara, operaciju slepog creva kojoj je podvrgnut na početku vojnog roka i kopanje rovova u vreme trajanja vojne vežbe, a pre početka rata - pisac stvara narativ u kome se zaobilaznim, posrednim putem, skokovito, gotovo uzgred, opisuju oni događaji koji su, u stvari, u žiži kako stvaraočevog tako i čitalačkih interesovanja.

Ta morbidna skopofilija u kojoj se radujemo tuđoj smrti, vešto je izmaknuta na marginu sižea, ali je pisac našao sjajan način da je gurne nazad u centar. Ironizujući svoju ulogu u ratu, doživljavajući sebe i svoje (ratne) drugove kao heroje kojima se pune gaće usled straha, Barudžićpokušava da begom od zla ukaže na njegovu pravu prirodu. Nagomilavajući detalje, neprestano nabrajajući, gradeći verbalne, dakle misaone izlaze iz nemogućih mentalnih situacija, zavodeći čitaoca baroknim poetskim slikama, pisac u stvari navlači na sebe svu pažnju i onda samo jednim migom kao da poziva da se okrenemo, da pogledamo šta je to ostalo na onom mestu na kome je stajao pre nego što nas je poveo na mentalnu ekskurziju i tamo ćemo naći ono ogoljeno, besmisleno zlo u svoj njegovoj punoći.

Bez obzira na svu leporeku bujnost slika kojima nas autor neštedimice obasipa, on istovremeno pokušava da dokaže autentičnost doživljaja i da ih „dokumentuje” koristeći svoje kao ime glavnog junaka. Postavljajući pred čitaoca nedvosmislene reference na stvarnost, Barudžićpokazuje da se, uprkos ironiji, nimalo ne šali i da njegov u svojoj suštini postmoderni narativ, koji lomi gomilu konvencija, citira druge pisce i dela, koristi metatekstualnost aluzijama na formu u kojoj se izražava, ima za cilj prodiranje u sržemocije, u onu unutrašnjost doživljaja rata koja se, možda pomalo naivno izražava kroz poeziju. Stihovi koji zatvaraju roman ekstraktuju ono što je rečeno i dovode do paroksizma suprotstavljenost vaskolike smrti jedinstvenosti i neponovljivosti života, viđenog kroz metaforu cveta izniklog iz blata. Slika malo otrcana, ali stoga ništa manje istinita.

Druga stvar koja potvrđuje njegovu odlučnost da istera na videlo zlo i da na koncu iskupi svoje učestvovanje u ratu nalazi se u poslednjem od tri post festuma kojima se zatvara svaki od odeljaka. Odbijanje da se pridruže grupnom silovanju zarobljenica u rovu, iskupljuje junake romana i na neki način im vraća ljudskost izgubljenu u besomučnim, osvetničkom bombardovanju zatočenog grada. Svedeni na meru odbijanja ili, pak, uzdignuti do nje, oni stiču pravo govora o ratu, kako kroz poeziju, tako i kroz suicid, dve reakcije toliko česte među žrtvama teških trauma. O vatri i noći je odličan roman, bez obzira na netačnost podnaslova, osim ako se istorijski događaj ovde ne posmatra kao opsada duše, u kojoj ona, na sreću, pobeđuje.

Vladimir Arsenić