O ognjopardu

04.12.03

Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka.

"VREME": Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan.

ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića.

Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman.

I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti.

Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji...

Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama.

Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer...

Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala.

Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu?

Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja.

Sonja Ćirić

29.12.03 Glas javnosti

Priča o "čudotvornom mišu, sa čije guzice tikve eksplodiraju razornom snagom". Koliko duguju gospoda A. Palavestra i A. Peragraš jedan drugomPisac knjige "Ale i bauci" A. Peragraš nedavno je objavio svoju drugu knjigu "O ognjopardu", takođe od one plemenite vrste za decu i odrasle, poput Tolkinovih naslova ili "Beskrajne priče" Mihaela Endea. Priča o "čudotvornom mišu, sa čije guzice tikve eksplodiraju razornom snagom" ili je parodija A. Peragraša - "pustolova iz fotelje" A. Palvestre - naučnika.

Parodirajući i mistifikujući arheološke, antropološke, pustolovne i putopisne knjige i dokumente, čudotvorni miš ubedljive zadnjice poslužio je kao nit čije je namotavanje povezalo dim lule Šerloka Holmsa, stihove "Sumatre" Miloša Crnjanskog, ali i "SuTatru", srpske pramoreplovce, Igu Barselonca, jednog švedskog prirodnjaka, čovečiju ribicu u Postojinskoj pećini, čuvenog pustolova i moreplovca don Pedra Ohmućevića, Kruševački okrug, srednjovekovne hronike, izlog u Bulevaru kralja Aleksandra 225, dramu Joakima Vujića "Paunka Jagodinka" o opsadi Jagodine, ma putuje se udobno iz fotelje po geografiji, arheologiji i vremenu, mašti i stvarnosti.

Kako je rekao pisac Goran Petrović, suštinska je stvar u ovoj knjizi razlučiti šta je postojeće, a šta nepostojeće, i razmrsiti pitanje koliko duguju gospoda A. Palavestra i A. Peragraš jedan drugom. Na tragu rečenice Vladimira Nabokova, poznatog stručnjaka za leptire, da "Nema nauke bez mašte, niti umetnosti bez činjenica" naš pisac vedro nam podmeće izmišljotine o poreklu jednog ognjenog dupeta, a sve na tragu omiljene literature koju čine prirodoslovna i putopisna literatura 18. i 19. veka, Darvinove teorije, romani Valtera Skota, Aleksandra Dima, Rafaela Sabatinija i Čarlsa Dikensa, kao i Čajkanovićevi naučni radovi.

Dobiti na lakoći, ne gubiti na težini

- U knjizi "O ognjopardu" prisustvujemo alhemiji in vivo, u kome tekst dobija na lakoći, a ne gubi na težini. Da znam da crtam kao autor, nacrtao bih terazije koje razmeravaju koliko je dete sakriveno u svakom čoveku i koliko je čovek skriven u svakom detetu, pa kako kome uspe da zadrži ravnotežu, rekao je na predstavljanju knjige Goran Petrović, u za njega beskrajno iznenađujućem, duhovitom stilu.

T. Čanak

04.12.03 Vreme

"Ide miš po polici/nosi tikvu na guzici/miš prde, tikva puče/odbi tebi nos." Zapitan o kakvoj se zapravo opakoj životinji pomenutoj u ovoj poznatoj dečijoj pesmici radi, naš ugledni kriptozoolog A. Peragraš i autor Ala i bauka napravio je ozbiljno i temeljno istraživanje. Rezultat je očaravajuća knjiga O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije, koju će sa zadovoljstvom čitati i deca i odrasli

"Ide miš po polici..."

Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu.

Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: "Pingvin sisavac" i "Zlobna zeba" (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi ("Politikin zabavnik", 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002).

"Tikva puče"

Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, "pseudonaučna" knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci.

Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature.

U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju...

Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije "stara dobra" knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva.

Rastko Ćirić

22.11.03 Politika

Da li ste se ikada zapitali otkud u našem narodu ona poznata dečja razbrajalica:
"Ide miš po polici
nosi tikvu na guzici
miš prde, tikva puče..".

Svašta će narodu pasti na pamet, kao uostalom i sve one pesme koje su potonji stručnjaci za narodnu pamet nazvali epskom i lirskom poezijom, pa pričama i poslovicama, i čitav jedan svet poznat kao mitologija. Ali šta se danas događa sa mitološkim ličnostima? Za Kraljevića Marka znamo da spava, znamo kada i kako će da se probudi, međutim, šta je sa ostalima? Spavaju li i drugi? Možda ne! Možda taj ostali "mitološki svet" nastavlja da živi svoje pustolovine tu pokraj nas, samo je za većinu nevidljiv.

Još pre 15 godina pomislio sam da mitološka priča nije završena. Kako to da se poslednji veliki, za većinu znani, doživljaji junaka naše duhovne baštine završavaju pre 500 godina? Zašto se točak mitologije zaustavio baš tada? Šta se to desilo pa je narodni genije zanemeo?

Cela ova uvodna priča činila mi se neophodnom kako bih sada s radošću primetio da stvari stoje upravo drugačije jer pred sobom možemo da imamo i dokaze za to. Nedavno je objavljena knjiga "O ognjopardu" koja produžava jednu mitološku priču gotovo do današnjih dana. Pisac je naš uvaženi naučnik A. Peragraš, doduše i ovoga puta kao i pre petnaestak godina kada je objavio "Ale i bauke iz balkanske mitologije", prikrio se pseudonimom. Ne bih želeo da ja budem baš taj koji će da otkrije ko stoji iza pseudonima A. Peragraš, pošto sam već više od decenije uložio u naše prijateljstvo, a znam da bi on sam, da je hteo svoje pravo ime i napisao. Istini na čast, on je doktor arheologije, naučnik, predavač na Beogradskom univerzitetu. Njegova struka tek je delić zaista obimnog znanja kojim vlada. Reklo bi se tipični renesansni lik. Čitaoci knjige "O ognjopardu" odmah će se uveriti u njegovu crtačku i slikarsku darovitost, poznavanje istorije, biologije, filosofije, a ponajviše zadivljuje njegovo sveobuhvatno i zdravo logičko rasuđivanje.

Konačno, čime se to Peragraš u svojoj knjizi pozabavio? Priča je, opet narodski rečeno, o ognjoprdu, neobičnoj životinji o kojoj, ali pod imenom bonakon, svaki kriptozoolog koji iole drži do sebe mora ponešto da zna. Ovaj glodar svoju neobičnost duguje dvema stvarima: pre svega, žlezdi na zadnjem delu tela koja proizvodi poguban zapaljivi gas, i svojoj nesumnjivoj ulozi u mnogim važnim istorijskim događajima, a time i u našoj omiljenoj temi – mitologiji.

Na kraju će nam A. Peragraš otkriti i današnje stanište endemskih primeraka ove vrste na Vlasinskom jezeru. Pisani deo knjige prati i obilje raskošnog dokaznog materijala, od starih fotografija, gravira, do sada neobjavljenih dokumenata, ilustracija i mapa.

A. Peragraš verovatno misli da je posao obavio. Najveći deo jeste, jer bez ovakve zamašne građe kakvu nalazimo u knjizi "O ognjopardu" niko i ne bi pomislio da je priča pri kraju. Ali sada ostaju otvorena još neka pitanja za buduće istraživače, koje uopšte ne sumnjam da će od svojih studenata doktor Peragraš izgraditi. Recimo, kriptosemantičari morali bi da razluče kakvo je poreklo prdi-miš boje, za koju postoji reč i značenje jedino u našem jeziku. Dalje, uporedni lingvisti da istraže otkuda J. R. Tolkinu rečenica: "Loose the firefarts! Let them handle the task!", pre nego što će jedan od zamkova Središnje Zemlje nestati u plamenu. I na kraju, sećate li se, naravno svi se sećamo, nevidljivog američkog aviona koji je zapaljen tresnuo o srpsku zemlju za vreme bombardovanja 1999. godine, a novine nikada nisu objavile ko i kako ga je u vazduhu zapalio.

Svaka dobra knjiga ostavi za sobom neko otvoreno pitanje, a svaku dobru knjigu uvek malo odsanjate i dopričate na neki svoj način. Ova je baš takva.

Zefirino GRASI