O međuvremenu i još ponečemu

07.04.06 Politika

Druga knjiga nove edicije „Narodne knjige” i „Politike” zbirka je Bećkovićevih satiričnih eseja „O međuvremenu”
Sutra će se na svim prodajnim mestima novina pojaviti druga knjiga „O međuvremenu”, iz nove edicije Izabranih dela Matije Bećkovića, još jednog zajedničkog projekta „Narodne knjige” i „Politike”.
Reč je o knjizi satiričnih tekstova i eseja jednog od naših najvećih pesnika i besednika, koja je do sada doživela više izdanja, dopuna i prevoda, a prvi put je objavljena u Matici srpskoj 1969. godine pod naslovom „Dr Janez Paćuka o međuvremenu”. Ova knjiga uvek je izazivala veliko interesovanje široke čitalačke publike, a društveno angažovani tekstovi, sadržani u njoj, adaptirani su i izvođeni na pozorišnim scenama.

„O međuvremenu” knjiga je koja pokazuje da su pesničkoj duhovnosti vrlo bliske ironija i duhovitost, da poetsko viđenje sveta ne isključuje duboku kritičnost prema pojavama u društvu i da za pesnika nikakva ideologija ne može biti prepreka da „metodski” sumnja. Samo pesnici koji ukazuju na predukuse raja ili pakla, na onu metafiziku koja počinje već u ovom životu i pred našim očima, na način dostojan iskrenog i osvešćenog smeha, mogu da mišlju ogole događaje i pojave koje bi mnogi prećutali. Takav pesnik je Matija Bećković, koji je knjigu satire „O međuvremenu” posvetio još jednom našem velikom misliocu, književniku i satiričaru Dušanu Radoviću, a progovorio je o velikim temama slobode, zloupotrebe demokratije, iskustvu, o budućnosti, zdravom razumu, o pravim i lažnim intelektualcima, o sreći, smeni generacija, o nekrolozima, ali i o podjednako važnim ličnostima kao što su žene, svekrve, naše sestre, ministri i pesnici, seljaci koji se upisuju na Beogradski univerzitet.

Jednu od najboljih analiza satire Matije Bećkovića dao je u jednom od Kulturnih dodataka našeg lista Miroslav Egerić.

– U vreme kad je većina prećutno pristajala da nam svako bude „otac i vođa”, da se „kunemo” onom ko nas je saterao, kao miševe u tikvu, Matija Bećković je u svojim poetskim i proznim invektivama ukazivao na prostu i jednostavnu istinu: da je svaka moć i sila za vremena i da treba imati jake, pametne nerve; sačekati spremno nestanak tog nasilnog, „ketmanskog očinstva”, pa tek onda zakoračiti u „žive” struje odgovornosti i slobode, rekao je Egerić, koji je, dalje, u svom kritičkom ogledu o Bećkovićevoj satiri primetio:

– Voleći slobodu ne kao politički program, već kao normalno stanje za duh čoveka koji zna i oseća vrednosti, on je izložio poruzi sistem „jednoumačke sigurnosti”, režim u kojem su gori osuđivali bolje i u kojem su svi snovi i ideje morali prethodno da prođu kroz ružičasti filter ideoloških formula i stanovišta. Naročito u doba uvođenja „političke i moralne podobnosti”, sedamdesetih godina 20. veka, satiričarima tog kalibra su narasla krila. Jednom reči, Matija Bećković je u svojim satiričnim esejima, zapisima, ironičnim igrama, vraćao srpskoj književnosti, ne samo satiri kao vrsti, onaj lepi visoki elan, koji je ona bila osvojila sa Domanovićem, ali koji je kasnije u zanosu „ka besklasnom društvu” bio hotimično potisnut spregom ideološke strogosti i civilne mimikrije u jugoslovenskom društvu.

Pesnik najlepše peva i govori o slobodi, a evo kako Matija Bećković, satiričar, progovara o njoj: „Naš narod nema velikih tradicija sa slobodom. Sloboda je vekovima bila neostvaren san. Naš nacionalni hobi je borba za slobodu. Svu strast za slobodom iscrpli smo u borbi za slobodu.” O zloupotrebi demokratije kaže: „Demokratiju ne trba prljati rukama i vući po sokacima. Unositi u nekomforne stanove i nerazvijena područja. Ona je sveta reč, mislena imenica – čovek nije dostojan demokratije. Oni koji su je prizvali, uplašili su se kad je stigla. Oni je nisu tako zamišljali. Demokratija nije ispunila njihova očekivanja.”

Marina Vulićević