O međunarodnom i narodnom

05.06.04 Republika

Krajem prošle godine iz štampe je izašao ovaj zanimljiv zbornik, zanimljiv kako zbog sadržaja tako i zbog povoda. Njime se, naime, s malim zakašnjenjem obeležava životni jubilej Vojina Dimitrijevića, istaknutog i međunarodno poznatog i priznatog pravnog teoretičara, svestranog intelektualca, doslednog borca protiv autoritarizma i za uspostavljanje demokratskog poretka, ustrajnog zagovornika zaštite ljudskih prava. Profesor Dimitrijević je svojim zalaganjem za usvajanje civilizacijskih standarda ljudskih prava i u teoriji i u praksi ostavio neizbrisiv trag na balkanskim prostorima, kao i šire.

Drugi o Vojinu Dimitrijeviću

Ukupno 26 autora i autorki iz Srbije i Crne Gore, Hrvatske, Mađarske, Italije, Velike Britanije, Nemačke, Švedske, Holandije, Švajcarske, Norveške i SAD dalo je svoje priloge za knjigu napisanu u čast 70. rođendana Vojina Dimitrijevića.
Zbornik je podeljen na dva dela: u prvom delu su zastupljeni radovi teorijskog karaktera, a drugi deo se sastoji od priloga posvećenih privatnom liku Vojina Dimitrijevića
Alfred P. Rubin piše o manjkavostima legalizacije međunarodnih odnosa: "Državnici uspevaju da nađu "donju granicu" za međunarodne odnose u ekonomiji, istoriji, politici, vojnoj sili, i mnogim drugim stvarima, ali ne i u "pravu". Odsustvo "donje granice" u međunarodnim odnosima u aktualnoj politici, koja se odnosi na "pravo", suštinski znači odsustvo krivičnog zakonodavstva, tj. odsustvo univerzalne jurisdikcije dovoljno kompetentne da dozvoli sudijama da sude o krivici onih koji ne pripadaju nacionalnoj jurisdikciji; ne postoji značajna "legalizacija" međunarodnih odnosa" (20).
Christian Tomuschat govori o promenama koje doživljava klasična koncepcija suvereniteta, u situaciji rastućeg uspostavljanja subsidijarnosti prava pojedinih država u odnosu na međunarodno pravo.
Vladimir-Đuro Degan naglašava kako je Vojin Dimitrijević bio među retkim pravnicima koji su još u vreme tvrdog "marksističko-lenjinističkog" dogmatizma kritički razmišljali i koji su stalno držali distancu u odnosu prema dominantnom dogmatskom i prorežimskom stavu struke. U počast svom prijatelju Degan izlaže razvitak prirodnog i pozitivnog prava kao izvorišta koncepta ljudskih prava, da bi zaključio kako su pravila pozitivnog prava u sukobu s prirodnim pravom onda kada su u sukobu s razumom ili s ljudskom društvenom prirodom.
Milica Delević Đilas govori o značaju povezanosti ekonomskih reformi u tranzicijskim zemljama s idejama ljudskih prava i demokratije, što konkretnije znači da uspešna ekonomska tranzicija ima za preduslov internalizaciju međunarodnih normi ljudskih prava i njihovu primenu kroz kvalitativno izmenjeno domaće zakonodavstvo.
Asbjorn Eide evocira saradnju s Vojinom Dimitrijevićem tokom 1991/92. godine u okvirima Norveškog instituta za ljudska prava, iz koje je proizišao tekst Vojina Dimitrijevića o teškoćama s kojima će se suočavati zemlje u tranziciji, i naglašava da je upravo taj tekst bio i ostao mnogim evropskim pravnicima referentan za razumevanje navedenih problema. Autor daje i poseban osvrt na domino efekat etnonacionalizma u bivšoj Jugoslaviji i problematizuje ga s opštijeg stanovišta - izazova etnonacionalizma za pretpostavljeni svetski poredak zasnovan na univerzalnim ljudskim pravima.
Antonio Cassese govori o mešovitim sudovima i tribunalima za međunarodne zločine shvaćenim kao alternativa za druge mogućnosti borbe protiv nekažnjivosti. Jedna od njegovih poenti jeste da je napravljen određeni napredak u međunarodnom pravu za zaštitu od kriminala pojedinih država u odnosu na svoje stanovništvo ili stanovništvo druge države, ali da se mora ići ka daljem prevazilaženju vestfalskog modela apsolutne suverenosti pojedinih država a u pravcu punog uspostavljanja kantijanskog modela prioriteta univerzalnih vrednosti i interesa međunarodnog društva nad neposrednim interesima svake pojedine države.
AJR Groom piše o pojmu "mira" - o problemima u definisanju, u određenju kada je nastao mir, kakav je taj mir, da li su i koliko kapaciteti nasilja smanjeni, eliminisani ili, pak, i dalje prisutni, kakav kvalitet posleratnog života na najbolji način afirmiše i kreira stanje mira. On nam nudi filozofsko, sociološko, socijalno-psihološko, politikološko propitivanje kategorije "mir", a uz to i neizbežno propitivanje smisla i svrhe komisija za istinu i pomirenje.Gudmundur Alfredsson govori o obrazovanju za ljudska prava kao ljudskom pravu. On navodi razne primere međunarodnih konvencija i deklaracija u kojima se stavlja naglasak na prava dece i svih slabijih društvenih grupa u vezi sa zaštitom od svake vrste diskriminacije, nasilja, kao i naglasak na potrebu da se iz edukativnih sredstava izbace svi sadržaji koji podstiču predrasude, mržnju, segregaciju, ideološku isključivost, netoleranciju.Fausto Pocar piše o novom katalogu ljudskih prava (preciznije o Evropskoj povelji osnovnih prava). Tu se ukazuje na drugačiju klasifikaciju ljudskih prava u odnosu na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i sledstvene konvencije Ujedinjenih nacija, odnosno na odustajanje od tradicionalne podele između građanskih i političkih prava, na jednoj, i ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, na drugoj strani, a s ciljem da se stavi naglasak na "komplementarnost zaštićenih prava u različitim oblastima" (169).
Silvio Devetak ukazuje na inertnost s kojom je Evropska unija pristupila problemu manjina unutar Zajednice, odnosno na to da EU deklarativno prihvata različitost, multikulturalizam i toleranciju kao osnovne principe zajednice (174), ali da pravno-politička regulativa ostaje apstraktna i nejasna.Obrad Račić govori o sporazumima Unije sa zemljama koje nisu njene članice, iz perspektive odnosa između međunarodnog prava i prava Evropske zajednice. Vredno je pomena da autor započinje tekst osvrtom na stručni skup održan u Beogradu pre više od 40 godina, na kojem su "dva asistenta" zastupala tezu o opravdanosti prihvatanja jurisdikcije međunarodnog suda pravde u domaćem zakonodavstvu i, pri tom, bila oštro kritikovana od "jednog od najeminentnijih jugoslovenskih profesora prava", a jedan od asistenata je bio posebno hrabar u zastupanju pomenutih ideja, "Vojin, naravno" (189).Jochen Abr. Frowein govori o potrebi pune implementacije Evropske konvencije o ljudskim pravima u nemačko zakonodavstvo, a posebno ukazuje na to da je jedna od najvećih manjkavosti Evropske konvencije o ljudskim pravima u tome što nije predviđena formalna obaveza njene implementacije u domaća zakonodavstva zemalja članica. To za posledicu ima nejednaku meru inkorporacije i "šokantnu" nejednakost prava individua i mogućnosti za njihovu zaštitu (207).
Lidija Basta Fleiner u svom tekstu o federalizmu i multikulturalizmu i njihovom uticaju na ljudska prava razvija sledeću tezu: "Kada su strateški međupovezani, odnosno kada federalizam teži da se prilagodi multikulturalnom društvu, onda federalizam i multikulturalizam dobijaju zajedničku odrednicu: oni dovode u pitanje konstitutivnu prirodu moderne nacije-države generalno uzev, a posebno uzev njenu autentično individualističku paradigmu ljudskih prava (ontološki individualizam)" (215).
Vesna Pešić govori o krizi SR Jugoslavije i odnosu međunarodne zajednice spram nje, a Branislav Milinković o standardima i mehanizmima vojne dimenzije OSCE-a.
Već i iz ovih kratkih napomena je vidljivo da je većina radova u ovoj knjizi iz područja međunarodnog prava i ljudskih prava, dakle iz tematike kojoj je Vojin Dimitrijević posvetio svoju naučnu i nastavnu delatnost i u kojoj je podstakao formiranje niza stručnjaka, kako kroz univerzitetski rad, tako i kroz angažman u nevladinom sektoru i u aktuelnom političkom životu.
U drugom delu zbornika, o Vojinu Dimitrijeviću pišu: Milutin Mitrović, Dušan Simić, Dušan Makavejev, Tibor Varady, Veran Matić, Radmila Lazić, Rosalyn Higgins, AJR Groom, Aleksandar Nenadović, Vladimir Đerić i Vesna Petrović, a na to se nadovezuje i odlomak iz knjige Šta ste radili u ratu - Glasovi iz crne rupe (priredili Snežana Ristić i Radonja Leposavić), koji predstavlja intervju s Vojinom Dimitrijevićem, napravljen usred bombardovanja Srbije. Svaki od tih priloga na osobeni način ocrtava Dimitrijevićevu ličnost.
Vojin Dimitrijević o nama

Na najbolji način, ipak, pominjani intervju, napravljen 68. dana bombardovanja, oslikava visprenost, realizam, političku mudrost, kompleksnost znanja, jasnoću misli, procena i zapažanja profesora Vojina Dimitrijevića. Povodom odnosa tadašnjih nosilaca vlasti spram međunarodne zajednice, on kaže: "Naša diplomatija je bila pre 100 godina - u prošlome veku daleko bolja od današnje. Nije Srbija pobeđivala u ratovima već je bila na strani onih koji su pobeđivali!" (277). Povodom samog bombardovanja, čije uzroke i negativne socijalno-političke i međunarodno-pravne posledice lucidno objašnjava, on kaže i sledeće: "Na ovo sam spreman od 8. sednice Saveza komunista Srbije, od septembra 1987... Nije u pitanju pravda i krivda, tako bi se rizikovalo da budete pogrešno razumljeni, već je neka vrsta ovakve nesreće po logici stvari bila predvidiva. I... ja sam to predviđao. Nije to ne znam kakva vidovitost, već shvatanje šta znači živeti na Balkanu... Smatram da nema determinacije - ovo što se dogodilo nije se moralo dogoditi" (278). U kontekstu svoje borbe za dignitet struke, a u vezi s planovima za pokretanja postupka pred Evropskim sudom u Strazburu za ugrožena prava naših građana tokom bombardovanja, on komentariše stanje pravničke struke i stavlja ga u širi kontekst dijagnosticiranja duhovnog stanja nacije: "Jedan od rezultata je da većina mojih kolega nema pojma koje bi se međunarodne institucije mogle sad iskoristiti za zaštitu naših ljudskih prava. Mnogi od njih su prorežimski, prilagodljivi pravnici, nije ih mali broj - a nemaju ni znanja ni pripreme! Nosioci su veoma opasne pojave koja je u poslednjoj deceniji nabujala kod nas - specifične ksenofobije. Kažem specifične jer nije u pitanju mržnja prema svim strancima, ali jeste prema Zapadu, prema Evropi! Specifična ksenofobija kombinovana je sa onim što propovedaju jurodivi pravoslavci - sa težnjom da se nekako vratimo u Aziju, da se vratimo u Vizantiju... da krenemo za lažnim modelom hrišćanstva! Narod zbunjen događajima, bojim se da će početi da prihvata njihove potpuno nezasnovane ali privlačne ideje o svetskim zaverama protiv nas. Opšta paranoja, protiv koje je ionako teško boriti se, povećaće se!" (279). Vezane za stanje duhovnosti, jednako su zanimljive opaske profesora Dimitrijevića o nedostatku empatije kod Srba za stradanja drugih i o doprinosu upravo Srpske pravoslavne crkve fokusiranju samo na srpski narod, o "kukumavčenju samo nad sudbinom svoga naroda", o rasističkom odnosu Srba prema Albancima, kao i o odgovornosti intelektualaca za "otrežnjenje naroda": "Ne verujem da će se građanin sam od sebe ovde dogoditi. Neko mora nešto da objasni - to bi trebalo da bude uloga inteligencije! Međutim, mi smo jedinstveni i po tome što je inteligencija ovde gluplja od naroda! To nigde nisam video. Od Politikinih Odjeka i reagovanja pa nadalje - najviše gluposti su potpisali ljudi koji imaju kakve-takve titule!" (294). Takođe, profesor Dimitrijević je u ovom neobičnom i iznimno zanimljivom intervjuu izneo važne ideje o povezanosti kolektivnih prava i kolektivne odgovornosti, o supstancijalnim promenama u teoriji suverenosti i o sledstvenim posledicama po status i pravne akte Ujedinjenih nacija, o genezi institucije veta u Savetu bezbednosti, o greškama predstavnika međunarodne zajednice u procenama vezanim za naš region (proisteklim iz neznanja, površnosti birokratske svesti, negativne selekcije i često niskog kvaliteta profesionalizma i kompetentnosti i stranih političara, analitičara, novinara).Na kraju knjige priložena je biografija Vojina Dimitrijevića i bibliografija njegovih radova. Iz biografije se, na primer, može doznati da je on bio potpredsednik Komiteta za ljudska prava UN. Iz spiska radova na 23 stranice stiče se impresivan utisak o tome na kojim je sve jezicima i u kojim sve uglednim publikacijama Vojin Dimitrijević objavljivao svoje radove iz područja međunarodnog prava i teorije ljudskih prava.
Ukratko, reč je o knjizi kojom se primereno i dostojanstveno obeležava životni put jednog izuzetnog pravnog i pravno-politikološkog teoretičara, kao i osvedočenog borca za demokratiju i ljudska prava.
Ne manje važno, reč je o knjizi koja sama po sebi, nezavisno od konkretnog povoda za objavljivanje, ima stručnu težinu i značaj. Naime, zahvaljujući kvalitetu teorijskih priloga iz oblasti međunarodnog prava i teorije ljudskih prava, ova knjiga predstavlja značajan doprinos publicistici iz oblasti pravnih i politikoloških nauka.

Dragica Vujadinović