O božjoj državi i zlom spasenju

04.11.07

Ponovna pojava fašističkog zla zavisna je od toga šta dozvoljavaju date okolnosti, i društvo u celini. Ako neko i nešto pokuša da ponovi, biće to neka nova svojevrsna stvarnost zbog koje će se morati ponovo promišljati i istraživački tragati, kaže akademik Andrej Mitrović
Na upravo završenom 52. međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga predstavljena je knjiga akademika i istoričara Andreja Mitrovića „O Božjoj državi i zlom spasenju”, u izdanju „Arhipelaga”. I ovo delo, akademik Mitrović napisao je u skladu sa sopstvenim opredeljenjem da naučnik mora da razume prošlost i da je tumači.
Ove godine, akademiku Mitroviću je u Gete institutu u Beogradu, povodom njegovog sedamdesetog rođendana, uručen i Jubilarni zbornik, a ako bismo hteli da nabrojimo sve naučne radove i objavljene knjige Andreja Mitrovića, jedna novinska strana pružila bi suviše skroman prostor. Prema mišljenju istoričara Milana Ristovića, Andrej Mitrović je u gotovo pet decenija naučnog i pedagoškog rada odoleo svim iskušenjima ideološkog i stručnog dogmatizma. „Za to vreme stekao je evropski i svetski renome, oslobađajući ovdašnju istoriografiju provincijalnog duha.”
Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 1937. godine. Diplomirao je istoriju 1961. godine na beogradskom Filozofskom fakultetu. Osnivač je Katedre za opštu savremenu istoriju na ovom fakultetu, koju je vodio do odlaska u penziju 2004. godine. Veliki trag u nauci ostavio je izučavanjem Srbije i politike velikih sila prema Balkanu u 19. i 20. veku. Našoj stručnoj javnosti približio je delo velikog Leopolda Rankea.
U Vašoj, upravo objavljenoj, knjizi eseja „O Božjoj državi i zlom spasenju”, između ostalog, podrobno se bavite delom Tomasa Mana. Pored toga što kažete da je njegovo stvaralaštvo slika jedne epohe, zbog čega smatrate da je Tomas Man istorijski značajan?
Najpre bih rekao da je moje bavljenje Tomasom Manom proisteklo iz mog stručnog zanimanja za probleme kako političke, tako i kulturne, u prostoru Srednje Evrope, pre svega najvažnijeg političkog činioca Nemačkog rajha. Svojevremeno sam u javnim predavanjima na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao i na časovima na Filozofskom fakultetu, imao mogućnost da pred publikom koja je bila dovoljno obaveštena, uđem u potrebne analize. Analizirao sam političku stranu učinka onih predstavnika likovnih umetnosti, na primer, Georga Grosa, Hercfelda, ali i grupa poput „Plavog jahača” ili „Mosta”... U međuvremenu sam sačinio knjigu o toj epohi s naslovom „Vreme netrpeljivih”, kasnije i knjigu „Angažovano i lepo”, u kojima se zbog dosezanja istorijske celine morala pokazati i uloga stvaralaca u kulturi, s tim da su njihove pozicije bile čitljive i iz njihovih tekstova, učinaka i iz njihovih sudbina. Nemačka je prirodno privukla najviše pažnje. Pokazalo se da nije bilo samo onih koji su paktirali, nego je veoma mnogo na svim stranama bilo onih koji su se odupirali totalitarističkom duhu koji je dominirao ondašnjom Evropom.
Šta je Tomas Man pokazao svojim velikim romanom „Čarobni breg”?
U analizu su morale biti unete različite grupe, pa i pojedine porodice. Tomas Man je izašao na scenu upravo u vreme kada je nacizam sve više preovlađivao. Tada se on izjasnio za republiku, sukobio s hitlerovskim režimom... Ono što treba reći u ovom nužno kratkom odgovoru je da je Man, kada se opredelio, postao moralno književni predstavnik antinacističke opozicije u nemačkim i, ubrzo, svetskim liberalnim krugovima. Naglasio bih da je svoje političko opredeljenje i oprezno i samo posredno uveo u svoja glavna dela koja reprezentuju njegov politički stav. Nije žurio, i knjigom „Čarobni breg” je pokazao kako se može skladno pisati o ljudskim sudbinama i o narastanju snaga neslobode.
Dakle, politički stav je učinio književnu analizu pažljivijom i time ukazao koliko je Man bio svestan da se mora mimoići propaganda. U ovom svetlu njegovo poslednje veliko delo „Dr Faustus” predstavlja rasplitanje čvora koji nisu uspeli da raspletu Nafta, Kastorpa i Setembrini.
Kada analizirate likove Lea Nafte, Setembrinija i Hansa Kastorpa, iz velikog romana Tomasa Mana „Čarobni breg”, u kakve relacije ih smeštate? Da li se može reći da su ti odnosi totalitarizma, liberalizma i neutralnosti, odnosno neopredeljenosti, na širem društvenom planu, obeležili ne samo nemačko društvo u 20. veku, već i čitavu Evropu?
U pravu ste. Nafta, Setembrini i Kastorp privlače veliku pažnju istraživača i dosadašnja literatura je veoma mnogo pružila da se pomenuti junaci jednog romana povežu, čak identifikuju, sa osnovnim političkim pokretima tadašnje Evrope. Rešenja su bila različita i do danas je tako ostalo. Ako se u ličnostima nekog umetničkog dela prepoznaje političnost koja je zapljuskivala ondašnju Evropu, jasno je da je politički duh igrao veliku ulogu u evropskoj stvarnosti a takođe, na svoj način, diskretnije ili ne, i u umetnostima koje nikada nisu bez svoga boravišta i prisustva u političkom životu.
Kakva je u sadašnjem trenutku u Srbiji raspodela ova tri principa?
Pomenuo bih da ta pitanja nisu shvatana kao pitanja istorije nego kao posebna pitanja. Upravo na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na nadležnim katedrama, prihvata se istoričnost umetničkog fenomena, a diskusije, pa i negiranja, samo plodno dopunjuju dosadašnja shvatanja...
Što se tiče raspodele tri principa koja ste pomenuli, oni imaju svoje mesto u realnom životu i jasno su se pojavile strane koje u kriznom trenutku nose akciju. Trostruko analitičko viđenje koje pominjete jeste prisutno, ali meni se čini da je manje izraženo otkako su prestali ratni sukobi.
Možete li se složiti sa, jednom prilikom izrečenim, mišljenjem da strastveno doživljavate istorijsku nauku? Da li Vas ta perspektiva vodi ka istorijskom tumačenju poezije, filma, slikarstva?
Ja sam istorijsku nauku u mom vrlo davnom vremenu osetio, a zatim svesno prihvatio kao područje kojim želim da se bavim. Kad sam maturirao moji dobri i vredni profesori su me nagovarali da se bavim nečim drugim; sećam se da se moja direktorka gimnazije založila da odem „bar na prava”. Uz veliko uvažavanje ovih prijateljskih, čak toplih predloga, ja sam bio i ostao istoričar. Studiranje i proučavanje me je odvelo temama koje pominjete. Jednostavno, kad su boljševici proglasili da imaju samo svoju umetnost koja će, po njima, postati i svetska, nisam imao potrebe da takvu tezu nosim u sebi i u mom mišljenju prevagnula je činjenica koju sam našao u realnoj istoriji. Uostalom, ne mogu da se prepoznam kao neko koga neke strasti vode. Jednostavno, ja nisam stvorio ni Hitlera ni Musolinija, ni Ruzvelta, ni Mao Cedunga i sve ono što se oko njih dešava u različitim sferama društvenog i individualnog života. Dakle, od mojih htenja je za moje mišljenje jača stvarnost koju saznajem.
Za Vas kažu i da razumete pokretačke snage ljudskog delovanja. Kako tumačite ponovno vraćanje ili preživljavanje fašizma i totalitarizma, zbog kojeg je i Milan Rakić osećao „pritisak neke sile”?
Rakić je bio misaon čovek. U inostranim arhivima, posebno velikih sila, nalaze se procene, tog tada jugoslovenskog ambasadora, koje su za njega sve vrlo povoljne. A ponovna pojava fašističkog zla zavisna je od toga šta dozvoljavaju date okolnosti i društvo u celini. Ako neko i nešto pokuša da ponovi, biće to neka nova svojevrsna stvarnost zbog koje će se morati ponovo promišljati i istraživački tragati.
Kako kao istoričar, analitičar umetnosti i svojevrsni psiholog tumačite destruktivnost u ljudskoj prirodi?
Najpre, pođimo od reči psiholog. Čini se laicima da je to nauka koja je nagnuta nad stvarnošću bez potrebe da se identifikuje istorijsko. Odavno je istoričar Lisijen Fevr negirao Frojda ukazujući da on ima posla s bečkim građanima, a zaključuje i o vrlo osobitim problemima koje ima, na primer, stanovnik centralne Afrike. Inače, istoričari su napravili psihobiografije niza istaknutih ljudi i to je od istoričara dovoljno. U ovom trenutku ću ostati na jednostavnom odgovoru da je i destruktivnost za istoričara podatak.
Šta mislite koje su trenutno dominantne dogme u našem društvu, a koje su doskora bile aktuelne?
Mislim da su se i dogme rastočile, prodiru neke pojave iz mraka i krševa, ali ja Vas molim da sačekate moj odgovor bar još jedan vek kako bih dobio istorijsku distancu...
Kako tumačite rušenje spomenika koji su podignuti u vreme komunizma, sada u „novom” vremenu?
Rušenje spomenika prethodnika je ustaljena pojava iz čovekove hiljadugodišnje istorije. Boljševici su rušili statue careva, ja sam kao dete gledao kako električnom testerom ruše spomenik Aleksandru Karađorđeviću u Kragujevcu... Svojevremeno sam dobio poziv iz Berlina da napišem ono što znam i vidim za neki zbornik kojim se htelo zaustaviti tamošnje rušenje istočnonemačkih i sovjetskih spomenika! Ovo navodim kao primere iz prakse, ali ne zaboravimo da su i pijetet i mržnja u ovim slučajevima one pojave koje studiraju i psiholozi i istoričari, a sve više i politikolozi...
Verujete li u demokratiju?
Da! Razumem je kao načelnu težnju i delatnost suprotstavljenu protivnicima slobode.
Dobitnik ste Herderove nagrade za doprinos jačanju srpsko-nemačkih odnosa...
Herderova nagrada je u pravom smislu evropska nagrada a dodeljuje se naučnicima iz srednje i jugoistočne Evrope. Kolajnu sam dobio za unapređivanje istoriografskih znanja. Istu težnju imam i kada je reč o stvaraocima drugih zemalja.
Kako kroz istoriju, ali i u današnje vreme, vidite ove odnose?
Dobro je što se više ne maše barjacima, nego se govori o poslovima...
Šta zamerate Srpskoj akademiji nauka i umetnosti?
Ništa. Razlikujem ustanovu od pojedinaca.
Marina Vulićević